Текст и фото: Ђорђе Павловић
После текста „Поједена“ скоро трећина Венчаца, који је објављен на Интернет порталу „еСтварност“ 3. јула 2019. године, позвале су ме моје комшије, пријатељи и рођаци, и то не само из Трешњевице. Сви су се забринуто распитивали о судбини нашег Венчаца. Многи су ме подсетили на некадашња времена када су ђаци имали обавезу да прикупљају и губаре на Букуљи и Венчацу.
Данашњи „губари“, који „једу“ планину“, су много опаснији. Нема ни некадашњих горана, који су садили дрвеће по голетима брда и планина Шумадије. Сад више нисам сигуран ни да надлежни уопште и знају колико шуме су уништили власници каменолома, а колико су посекле разноразне дрвосече.
Предлажем да у оквиру акције „За спас Венчаца“, и израде будућег плана детаљне регулације Венчаца, буде предвиђена изградња бициклистичких стаза. И то не само на Венчацу, већ на целом подручју Шумадије, са основном идејом да бициклистичке стазе повежу све планине Шумадије. Природу, па и све планине, позајмили смо од наших предака, а требало би нешто и од нас да наследе наши потомци. Управо ме моја унука Лена највише и мотивисала да обратим већу пажњу на наш Венчац.