Пише: Љубомир Ивановић (5. део)
Дејвид Мекензи Илију Гарашанина види као истакнутог државника, који у служби српских кнежева има одлучујући политички утицај, одржава ред и стабилност, помаже развој, напредак и поставља чврсте темеље српској држави.
Мекензи жали над чињеницом да су овог водећег државника, којег он по значају пореди с Александром Хамилтоном и Џоном Калуном у америчкој историји, зачуђујуће занемарили српски научници, па се он латио посла да поправи тај „незаслужени, иако ненамеран заборав“ изванредном студијом о Гарашаниновом животу и каријери“.
У даљем тексту се наводи: „У америчкој историографији Илија Гарашанин је најпознатији по својим погледима на будућност Србије који су формулисани у Начертанију, поднетом Кнезу Александру 1844. године. Излажући дугорочне планове Србије, Гарашанин је тврдио да она мора да има план за будућност као независна европска држава, способна за самосталан живот и програм чији ће основни принципи руководити њеном националном политиком“ наводи у књизи Гарашанин један од аутора Радмилa Милетнијевић и додаје: „Порекло Начертанија треба тражити у спису Савети како треба да се држи Србија, који је 1843. године написао вођа пољске емиграције Адам Чарторијски, а у коме је Србија посматрана као језгро будуће јужнословенске државе“. Циљ ових Савета био је да се осујете покушаји Русије и Аустрије за доминациом на овим просторима.
Значај Начертанија – првог програма спољне и националне политике Србије
Имајући у виду Савете, Гарашанин је замолио Чеха Франтишека Фрању Заха (1807-1892, генерал српске армије од 1849. до 1876, активан панслависта и изасланик Чарторијског у Србији), да скицира План за будућу националну политику Србије. Зах се надовезао на Савете Чарторијског и ту дорађену верзију представио Гарашанину. Тај Захов План је Гарашанин прерадио у складу са сопственим погледима на будућност Србије. Начертаније је први програм спољне и националне политике Србије који је имао, по Мекензију, „за циљ уједињење свих Срба око Србије и коначног уједињења свих Јужних Словена“. Гарашанин је у спољној политици био први југословенски државник међу Србима.
Од 1861 - 1867. године Илија Гарашанин је био председник Министарског савета и министар иностраних послова, када се бавио искључиво питањима спољне политике. За време његовог министровања сви турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.
Задњих година живота повукао се из политике. Умро је у Гроцкој 1874. године. Основне школе у Аранђеловцу и Гроцкој носе његово име.
Спомен обележје породици Гарашанин
На спомен-плочи пише:
На овом имању названом
Кнежево брдо
Била је кућа породице
Милутина Савић Гарашанин
и Љубице рођ. Вулићевић
у којој се 16. јануара 1812. године
родио син
ИЛИЈА ГАРАШАНИН
o Св. Илији 2001. године
У тексту на спомен-плочи пише да је Љубица била жена Милутинова. Међутим, у родослову Вулићевића не појављује се име Љубице, а уствари жена Милутинова је била Паула Лома, сестра качерског војводе Арсенија Ломе.
Према доступним подацима Савићи (касније Гарашани) су у Гараше дошли крајем прве половине осамнаестог века, а према др Боривоју Дробњаковићу Вулићевићи „долазе у Гараше за време Карађорђа“, дакле око 1804. године. Из тога произилази да су Вулићевићи дошли на имање Савића - Гарашанина тек после спаљивања њихове имовине 1825. године и пресељења у Гроцку.
Због ових нетачности текст плоче на спомен-обележју би требало исправити, односно заменити, како посетиоци не би били довођени у заблуду.
(Наставиће се)