четвртак, 28 март 2024

Јеврем Грујић – угледни државник и политичар

Фото: Јеврем Грујић (из документације Милете Грујића из Даросаве)

Припремио: Мирослав Живановић

Милета Грујић, из Даросаве, посветио је више од три деценије свога живота истражујући историју свог села и његова четири велика рода (Шестопрстани, Сердари, Вурићи и Савићи). Плод тако замашног и несвакидашњег трагања за писаним документима, усменим предањима и надасве мукотрпним бележењем родослова фамилија, представља рукопис будуће монографије од 300 страница (без фотографија).

Када буду, приликом  прелома, унете и фотографије, ова изузетно вредна књиге нарашће на близу 600 страница. Овакав историографски подухват могао је да уради само човек који своје родно место и мештане изузетно цени и воли. И поред тога, Грујић је задржао историјску дистанцу и објективност, тако да се појављује у улози непристрасног хроничара прошлости, најважнијих догађаја и живота угледних личности које су обележиле део историје, не само Даросаве већ и Србије. Захваљујући разумевању аутора, Интернет портал «еСтварност» преноси најинтересантније делове овог рукописа.

Пише: Милета Грујић (1. део)

Јеврем Грујић, други је син, четврто дете оца Пантелије и мајке Стане. Рођен је у селу Даросави 8. новембра 1826. године, округ београдски, срез колубарски (сад туријски). Рођен у имућној задружној кући, која je имала преко 100 коза, а оваца и свиња ни броја се не зна. Јеврем рано детињство проводи као чобанин поред оваца и коза. „Каква је то милина“, вели он у записима, „поћи са торбицом или јанџиком (у коме има 'леба и о мрску сира о рамену и сикирицом на рамену за стадом у коме преко четири стотине оваца и сто коза отегну се, да ми се чини да, кад за стражњима идем, не могу прве догледати, у коме предњаче седам оваца, што носе седам звона, који глас прикупља све овце, а пуни милином сваког пастира.“

Јеврем се радо сећао Уроша Ранковића (Шестопрстана), који је у Малим равнима искупљеној чобанчади певао уз гусле јуначке песме о хајдуцима и Косовском боју. Свештеник Никола Герасимовић омогући да у Венчане  дође учитељ из Срема, да би  учио свештеникову децу. Како је Радован Станојловић свог сина Јанка послао у школу, није требало дуго наговарати и Пантелију Грујића да упише Јеврема да се школује код истог учитеља. Тако је Јеврем прва слова почео да сриче јула 1836. године. Учење настави у Барошевцу, па у Брезовцу, а 1838. године у родном селу.

Пантелија је у то време увелико трговао стоком са Милутином Савићем из Гараша и сви су били упорни да интелигентног Јеврема дȃ на даље школовање. Пантелија у јесен (по Светом Аранђелу) 1841. године уписа Јеврема на Лицеј (гимназију) у Београд. Јеврем је узвратио оцу тако што је постао први ђак цензор лицеја. Већ  у тим годинама код њега се разбудило частољубље и жеља за одликовањима. Трудио се да буде најбољи међу најбољима. Из родољубља скиде немачко и обуче народно одело. Други ђаци учинише исто, али се  предомислише, док Грујић остаде у народном, осећајући узвишени  патриотизам.  То се допаде професорима лицеја, јер су код ученика гајили родољубље и частољубље. Учили су своје ђаке да отворена срца воле своју земљу, свој народ и да се труде да буду велики и славни људи. За време школовања у Лицеју на Видовдан 1847. године утемељена је Дружина младежи српске. Кроз историју српски народ је због неслоге рђаво пролазио, па је друштво требало својим примером да излечи ту српску болест - „неслогу“. Светозар Милетић пише Јеврему из Пожуна, где студира четврту годину права, о изгарању за „славјанство“ и слози Чеха, Словака и Срба.

Школовање у Хајделбергу

Грујић сврши Лицеј 1849. године и влада га као свог питомца посла у Хејделберг у Немачку да студира права, где проведе два семестра. У писму родитељима пише и упоређује немачки јавни живот са српским и шта је код њих боље него код нас. Пише о сређеним путевима, о малим, а пловним и уређеним рекама, о пругама у Немачкој којих у Србији нема. Шуме тамо не може да сече ко хоће, већ је власт уредила планску сечу. У Немачкој свако село има школу и сви од седам до 13 година обавезно иду у школу. Порез се плаћа према имању, а не од ока, као код нас. Сваки се кривац казни, новац је уместо батина, а не као код нас, обале човека, па удри 20 - 50 или 100 батина и пусте га, кад преболи, он опет краде.

У Немачкој има годишње скупштина. Представници вољом бирају и учене, школоване људе, а код нас депутарце воде капетани и запрете им шта смеју, а шта не смеју говорити. Скупштина има председатеља и писара. Из свега се виде оновремене прилике у Србији.

У Хајделбергу ђаци Срби су ишли у групама, што је целој вароши падало у очи и да крв словенског дружења још ври. Кад један немачки професор назва Словене свињама и „части“разним понижењима, Јеврем се расрди, пљуну професора, напусти Хејделберг и пребаци се у Париз, те настави да студира на Сорбони. Молио је владу да му стипендију пребаце на Париз, што влада одби. Нестаде му пара и обрати се за помоћ Илији Гарашанину, који му без оклевања посла новац на зајам.

Као и у Хајделбергу, и у Паризу вукла га је носталгија за завичајем. «Устао сам рано, пише он у дневнику 15. јуна 1851. године, нисам ишао у варош, помислио сам да је данас Видовдан и у мислима сам био на Косову. Ожалости ме и нисам могао ништа радити. Око заранака напишем писмо мојој мајци Стани. Сећам се како сам с мајком око заранака јањце из ливада на воду изгонио».

У дневнику пише да га је тешко потресла вест о забрани рада Дружине младежи српске 1851. године.

Под јесен 1852. Грујић крете на другу годину студија. Из Берлина на Сорбону стиже и Милован Јанковић, велики пријатељ и друг већ 12 година. Беше изгубио државну стипендију због државног дописа влади у коме је указивао на разлоге привредног назатка српског народа и без одобрења владе стиже у Париз.

Французи у то време нису имали никаквих информација нити су било шта о Србима знали. Грујић и Јанковић 1853. године напишу књигу на француском „Les Sloves du Sud“ да би свет више знао о Србима. Књиге су разаслали на све стране. На 17. и 18. страни књиге пише о „грозности“ како су Турци једног свештеника на ражањ натукли и као овна пекли и то на српској граници према Бугарској, што је узбуркало француску јавност и светску дипломатију.

Јеврем је молио књаза и министре просвете да му се помоћ не одузима, образлажући истинске намере књиге, али не уважише молбу. Све је то била љубомора и масло Лазара Арсенијевић званог Бата Лака, министра просвете. Јанковић јуна 1853. године добија велики новац од игре на срећу и врати Јеврему дуг, али се убрзо враћа у Србију, а за њим и Јеврем.

Министар просвете Бата Лака, из Буковика (суседно село Даросаве) веома их хладно дочека. Према Јеврему, уместо да помогне, испаде безобразан и као министар просвете потури књазу акт о укидању стипендије као кукавичје јаје. У лето 1854. године Јеврем дипломира права на Сорбони и у Београду постаје адвокат „француски' права“. Ево шта тим поводом пише Илија Гарашанин 15. августа 1854.године у Гроцкој: „За пут из Париза и друге трошкове Јеврем тражио 70 дуката. Ја сам твом Пантелији писао да ми пошаље 70 дуката, али гејак се тешко с дукатима растаје, ти то боље знаш, да ће радије купити прдолесницу (земљу), него тебе намирити. Ја сам му по други пут поручио да паре донесе, међутим његов син Миленко, твој старији брат, кога сматра да је бољи кућевник од тебе, дао је жени само 25 дуката и Јанковићу 20, то је 45. Зато чим примиш новце, чим прије бежи кући. Ти мислиш да ће они са мало речи разумети твоју благородност, но нема од тога ништа, он ће разумети само кад му вратиш оно што је на тебе потрошио. То ти је даросавачка благородност.“

Каријера Јеврема Грујића

Јеврем се враћа у Србију 1854. године и истог месеца је постављен за концелисту у Књажевској канцеларији (тако се звало Министарство иностраних дела). Марта 1855. постављен је за протоколисту у истој канцеларији, а већ априла исте године прелази у Совет као столоначелник.

Уз секретара присуствује советским седницама. Јануара 1856. године постаје други секретар совета и у том положају остаје до септембра 1859, а затим бива постављен за комесара при главној контроли, где беше непуних месец дана и октобра би враћен у Совет за првог секретара. У том чину затече га Светоандрејска скупштина.

Од 1854. до 1858. године био је у многим комисијама за израду нових закона. Поступак израде казнених законика и пројекат казненог поступка – рађено 1856–1857. Ово је његово дело: Установљење пореза на имање (1856–1857), Закон о главној контроли (1858), Закон о државном буџету (1858) и Закон о настајању Светоандрејске скупштине. По упутству Илије Гарашанина саставља акт оптужбе против кнеза Александра I Карађорђевића.

Јеврем је био централна фигура Светоандрејске скупштине

Јеврем Грујић је био централна фигура Светоандрејске скупштине из 1858. године. Оснивач је Либералне странке и њен вођа од 1868. до 1878. године. Скупштину су чинили посланици народног избора (велика већина). У Влади већина су били конзервативци. Гарашанин, старији либерал држаше полицију, а Стевча Михаиловић млађи либерал војску. Совет и Влада се све више разилазе. Либерали су представљали народну странку, масе су имале поверња у либерале. Гарашанин се договарао о обарању Александра I Карађорђевића.

На Скупштини су се чули узвици: „Милоша поново за књаза!“ Било је то без знања Гарашанина, који се осети изиграним од млађих либерала: Јеврема, Стевче и Михаила Јанковића. Савет је хтео скупштини одузети своја законска права. Либерали се договоре да нападну саветнике и чиновнике, али су хтели задржати Гарашанина. Пре Милошевог доласка озакоњена скупштина и династијска промена, претворила се у револуционарни покрет. Милош стиже у Београд 25. јануара. Милош је хтео да рашчисти тиранију кметова над селом, Сви су били исти и гори од турске тираније, и да уреди чиновничка питања. Либерали су изабрали револуционарно врење против чиновника, што је Милошу погодовало. Милош је мислио да је са либералима свршио, дајући им високе плате и положаје.

Књаз је хтео да министри слушају њега

Стевча и Јеврем стално дају Милошу захтеве и савете. Милош не разуме ново време. Књазу није јасно да би он требало да слуша министре уместо да слушају они њега. Грујић није могао уразумити књаза. „Шта сам ја“, вели Милош Грујићу, ако ти за мене одговараш?“ Јеврема прво узима за помоћника унутрашњих дела па за помоћника министра правде и пред крај своје владе шаље му писмо да се што пре склања из Београда у своје село. Али у нову скупштину као либерал улази и Јеврем.

Грујић на све начине покушава да измири западњачки либерализам са српским национализмом. Међутим, Милош и даље влада по својим, а не по идејама либерала из 1860. године. Милош држи либерале под присмотром, а затим губе службу и протерује их у село. Исту судбину доживљава и Бошковић, уредник „Српских новина“.

Милошева самовоља осећала се и у финансијским и судским пословима. Та владавина прелази у деспотовину најгоре врсте. Сумњало се да је уклоњен Вучић тровањем. Грујић и Стевча окупљају око себе интелигенцију надахнуту либерализмом и друге обреновићевце. Доласком Михаила на власт, шаље Грујићу писмо да што пре из села дође у Београд. Једино Грујић није био бирократизовани чиновник.

Изабран је за председавајућег Великог суда. Мајсторовићева завера пришивена је Јеврему и 11. јуна 1864. године издаје се на брзину закон и ставља се Велики суд под суд. Грујић се није хтео подврћи тим судовима. Само је деловођи говорио да пише: „Грујић ћути.“

Суд осуди „велике судије“ на три године затвора и лишавање грађанске части. Све судије су спроведене на издржавање казне у Карановац (Краљево). Затворени су јула 1864. године, а помиловани септембра 1865. Јеврем је био у казамату и није присуствовао сахрани свога оца Пантелије. У најближој родбини се причало како је мајка Стана доласком књаза Михаила у Аранђеловац на Светог Аранђела, пришла, клекла и замолила: „Господару, пусти мога Јешу да не труне, нека га нек' чува стоку у селу, лошег је здравља.“ Књаз Михаило се смиловао и помиловао је све судије.

Међу народом створен је  утисак да су судије без кривице осуђени. Народ је то назвао „пропаст Великога суда“. То је много нашкодило Михаиловом режиму.

Гарашанин се супротставља Михаиловој женидби сестричином Катарином након развода од Јулије. Краљ Милан поставља Јеврема за министра унутрашњих дела и потпредседника скупштине. Тако Јеврем израсте у великог, познатог и признатог политичара и државника XIX века. Краљ га именује за дипломату у Цариграду, где перфидним дипломатским потезима уреди односе Србије са портом на обострано задовољство. И би одликован високим одликовањем од турског цара Абдула Азиза II. Краљ направи противуслугу и трасира џаду (пут) од Престона града (Београда) преко Сибнице и Венчана до Јевремовог роднога места Даросаве. Турски цар је одликовао и Грујићеву жену Јелену, што је незапамћен потез турског султана.

Фото: Јелена Грујић, из документације Милете Грујића

Био је ожењен лепом и богатом Јеленом, поћерком Теодора Хербеза, који је заузимао највише положаје у државној управи за време друге владавине кнеза Милоша.

Турска 28. фебруара 1882. године признаје српско краљевство. На Лазареву суботу 20. марта 1882. године турски султан прима Јеврема као представника краља српског и тако после пет векова васкрсну краљевство српско.

После Цариграда Јеврем је био вишегодишњи посланик у Паризу и Лондону, где је одликован високим одликовањима Француске и Енглеске. Краљ Милан га је одликовао Орденом таковског крста 10. августа 1878. године за допринос у српско-турском рату.

Јеврем Грујић је после службовања у Лондону 1892. године, отишао у заслужену пензију. Србија се сетила и 1894. године одликововала га Орденом белог орла II степена. Примајући одликовање, као стар човек, слила му се суза низ лице и само је изговорио: „Живео сам и борио се за свој народ, мој народ ме наградио. Захваљујем се.“

Јеврем је испустио своју племениту душу 15. септембра 1895. године у кругу своје породице у Бранковој улици број 34. Био је сахрањен у старом Ташмајданском гробљу, али га деца пренеше у породичну гробницу на левој страни главне стазе на улазу у Ново гробље (црни мермени спомен).

(Наставиће се)

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности

ИМПРЕСУМ

Назив медија: Е СТВАРНОСТ. Решење АПР Регистар медија: БМ 30/2018, од 17.01.2018. Издавач медија: Драган Тодоровић, предузетник Издавачка делатност Стварност Аранђеловац. Матични број издавача медија: 62835842. Језик на коме медиј излази: српски. Врста писма медија: ћирилица. Формат медија: Самостална електронска издања Интернет портали. Главни уредник медија: мр Драган Тодоровић. Седиште издавача медија: Кнеза Михаила 33е/2, 34300 Аранђеловац. Телефон: 034/710 350, 063/686 364. Е-ПОШТА: casopisstvarnost@gmail.com. Интернет адреса: www.stvanost.rs. Редакција: мр Драган Тодоровић, Љиљана Стојановић, Драгољуб Јанојлић, Мирослав Живановић, Драгован Лазаревић, Здравко Јањевић, Дејан Комненовић и Анђелка Тодоровић.