Мирослав Живановић
Када је Предраг Радосављевић Баћан 1975. године за свагда оставио овај свет, није се постављало питање ко ће преузети кормило аранђеловачке шибицарске дружине. На трон вође попео се Драган Поповић БРНГУЛА који је носио епитет најбољег Баћановог ученика и иза себе имао дугогодишњу коцкарску каријеру. Чим је постао вођа, Брнгула је, уз подршку својих пајтоса, препородио шибицарски занат, претворивши га у уносан посао.
Увидевши да је аранђеловачки атар постао за шибицарење мали и тесан, посегли су за новим „борилиштима“. Када су БРНГУЛУ љубопитљиви суграђани затекли како помно листа црквени календар, помислили су да је решио да окаје коцкарске грехе. Међутим, он је тражио где се и када одржавају вашари по Србији, како би их искористио за лепу зараду од шибицарења. Тако су места у Шумадији, где се организују познати вашари: Тресије, Белановица, Топола, Шаторња, Љиг, прогореочки Вис... угошћавала необично друштванце, које премеће три празне кутије шибица, са чаробном куглицом «сад ме видиш сад ме не видиш», опкољено знатижељном гомилом. А првомајски уранци на Букуљи и друга државна „црвена слова“, постали су посластица за шибицаре.
На једном од вашара код врбичке цркве БРНГУЛИ се посрећи. Бацајући три шибице и вешто муљајући куглицу, очерупа сеоског домаћина за око 1000 тадашњих марака, таман за колико је продао коња! Осетивши се изиграним, тапирани домаћин се побуни и затражи паре назад. Наста комешање, цика, вика, псовање све по списку... После жестоке фрке, силних убеђивања и посредовања са више страна, шибицари буду галантни и врате «цави» половину изгубљеног новца.
БРНГУЛА је имао брзе прсте и лоптицу је скривао између палца и кажипрста, док ју је већина бацача смештала између малог и домалог прста. Умео је добро да типује нову жртву. Уживао је да у игру „сад је видиш сад је не видиш“ увуче мушкарчине - туристе који дођу са лепшим полом у шетњу парком Буковичке бање. Меркао је тренутак да скреше право у лице: „Ти не смеш од жене! У правом тренутку упирао је прстом на оне који су оклевали да крену у игру. За час посла их прене и увуче у његову мрежу.
Драган Поповић БРНГУЛА у оделу по задњој моди на штрафти према «Старом здању» у парку Буковичке бање (фото: архив портала «еСтварност»)
У јеку туристичког процвата Буковичке бање, дође неки наш гастарбајтер пун пара, са лепом женском. Шепурећи се најпре луксузном лимузином, па шареном кошуљом и скупоценом одећом и обућом, привукао је пажњу шибицара. Они га на брзину обрлате и одеру до голе коже. Задовољно су трљали руке када су избројали плен од око 4000 дојч-марака. Гетрибе, како су га сами назвали (апострофирајући «рибе», због присутне женске), достојанствено изгуби силан новац, показујући својој пратиљи да тога (вероватно тешко зарађених немачких марака) има напретек!
Годину дана робије у Забели због шибицарења
Да шибицарима нису текли само мед и млеко, открива Зоран Поповић, БРНГУЛИН брат: „Мада је аранђеловачка милиција тада била толерантна, ипак су с времена на време су писали пријаве суду за шибицарење. Међутим, БРНГУЛА није много зазирао од њих. Када су се пријаве накупиле, позову га у аранђеловачку кућу правде. БРНГУЛУ ни то није много потресло, па оде у суд мртав хладан, без адвоката. На питање судије шта су радили са новцем зарађеним на шибицама и куглици, искрено одговори: „Проводили смо се по хотелима и баровима, куповали нова одела, гледали стриптиз и дружили се са ноћним лепотицама!“ „Колико је то трајало?“ – питао је радознали судија. „Годинама“ - ништа није сакрио БРНГУЛА.
-Судија мом брату одреже годину дана затвора. Тек онда БРНГУЛА увиде да је враг однео шалу, па се обратисмо Велимиру Цветићу, чувеном српском и југословенском адвокату. Међутим, Цветић је за одбрану тражио велике паре, па је предмет доспео у руке локалном адвокату, који није спасио БРНГУЛУ да од 1973. године одлежи једногодишњи затвор у Забели! Мој брат је био једини шибицар за кога знам да је заглавио у пожаревачку тамницу рекао нам је Зоран Поповић.
Међутим, никакве препреке нису могле да зауставе шибицаре, који су се довијали да на разне начине дођу до „шушкавог плена“. Операција „возом брже до пара“ требало је да почне на пругама такозваног уског колосека: Аранђеловац-Лазаревац-Лајковац и Аранђеловац-Младеновац. Споровозни „ћира“ био је идеалан за брзе добитке и, злу не требало, хитро искакање из вагона. Потом су маштали да крену на возове који су јездили пругама широког колосека од Ђевђелије до Триглава.
На генералној проби управо БРНГУЛА падне у руке милиције док је окретао три празне кутије од шибица у једном од путничких купеа воза, који се кретао по Босни и Херцеговини. Спроведу га у најближи - добојски затвор. Ко зна како би се ова коцкарска авантура завршила да игром случаја брат аранђеловачке снајке није радио баш у добојском СУП-у. Повучене су многе везе и везице и БРНГУЛА се ускоро нашао на слободи. Операцију «возом брже до пара» више нису практиковали.
Следећи пословни потез овдашњи коцкари видели су у везивању спорта и шибицарења. Под плаштом навијачке групе, најчешће ФК „Шумадије“, шибицари су оперисали испред или на самом аранђеловачком градском стадиону, где се у осмој деценији прошлог века окупљало и до три хиљаде навијача. Често су путовали и друге градове широм Србије, где су гостовали фубалери «Шумадије», који су били у врху Друге савезне лиге – група исток и претенденти за улазак у Прву савезну лигу.
Због коцкарске страст БРНГУЛА је упадао и у раље зеленашких дугова, позајмљујући знатне своте новца, које је морао да враћа уз велике камате. То је потврдио бивши ногометаш ФК „Шумадије“ Жарко Милановић Лимузинац: -БРНГУЛИ и друштву позајмио сам већу своту новца по пријему заосталих исплата од „Шумадије“. После неколико дана шибицар ми је вратио свежањ новчаница. У подебелом штосу избројао сам десетак пута више пара него што је био дуг. Схвативши о чему се ради, одбио сам зеленашку камату и престао да им позајмљујем новац.
Излазак на београдску калдрму круна каријере
-Врхунац успона шибицара почео је од 1980. године. Наредна деценија била им је више него наклоњена. Круна њихове каријере је излазак на београдску коцкарску калдрму. Наступ на престоничкој сцени могу да захвале колеги по занату Гојку Баошићу Чочету, који се у међувремену преселио из Аранђеловца у Београд. Наиме, Гојко је уз помоћ Жељка Ражнатовића Аркана успео да им резервише део тротоара код свог киоска (у близини хотела „Москва“) и у Балканској улици код броја 15. БРНГУЛА, Мида и Раде-Радојко Вршак су на овој адреси имали своја радна места“, објашњава Драгомир Јовановић Дони, полицајац у пензији, добар познавалац историје шибицарења.
Са другарима у очекивању «цава», Драган Поповић БРНГУЛА у средини (фото: архив портала «еСтварност»)
Златну коку за момке чији су коцкарски апетити стално расли, требало је да представља преклапање шибицарења и картања. Међутим, управо су се ту оклизнули. Добри шибицари, на челу са БРНГУЛОМ, нису показали довољно вештине за покерашке изазове, па се зарађени новац од шибицарења преливао у џепове покерашких вукова. Био је то, слажу се хроничари коцкарског заната, почетак круњења аранђеловачког лидерства у шибицарењу.
БРНГУЛА као «меки вођа» дуго држао шибицаре на окупу
Драгомир Јовановић Дони, по природи свог милиоционарског посла, бринуо је да шибицари не праве неред у граду. Добро памти свакога од њих: -БРНГУЛА је имао све особине меког вође. Са шибицарима се ретко свађао. Није био крут и снагатор, да би се наметнуо мишићима или строгим правилима и заповестима, него је хазардерско братство придобио и релативно праведном деобом плена. Полазило му је за руком да своју групу држи дуго на окупу. Имао је коректан однос према свима. Свакоме је давао довољно новца зависно од улоге у тиму. Ваљачима (међу њима и себи) је делио 40 одсто од зарађеног, а осталима сразмерно мање и према учинку. Није било уравниловке.
Ретко је имао неспоразума са лаковерним људима који су губили на шибицама, јер је ваљао „чисто“. Када је, ипак, долазило до инцидентних ситуација, брзо, без много буке и елегантно се извлачио из шкрипца или бежао као и остали. Нисам имао великих неприлика са БРНГУЛОМ и осталим шибицарима. Тада смо их третирали као забавну игру у којој падне и по неки динар – рекао нам је Драгомир Јовановић Дони.
Да су у БРНГУЛИНИМ ушима одјекивали речи Баћановог аманета о потреби лепог дружења и слагања са пајтосима, потврђује и Зоран Поповић који се једва сетио једног спорног ексцеса, када је шибицар Мурјан Лазаревић (Милутин Лазаревић Мурјан), незадовољан како му је Брнгула одрезао зараду, сам зграбио новац и себе наградио додатним парама.
Животни пут Драгана Поповића БРНГУЛЕ
Када се Драган Поповић БРНГУЛА родио 1950. у Белановици, ништа није указивало да ће кренути стазама коцкара. Његов отац Срећко и мајка Ленка су били угледни домаћини. Пре Другог светског рата у имовинску карту Срећкову било су убележени: млин, кафана и пекара. После рата сва имовина му је одузета. У жељи да промени коло среће, Срећко пресели породицу у Аранђеловац, али убрзо и умре. Драган је тада имао три године. Одрастао је уз сестру Гордану и брата Зорана. Гордана је већ препознала неке необичне особине брата Драгана:
-Од када је проходао стално је тумарао тамо-амо. Комшиница му надене име Брнгула, јер је често певао 'Ој луле, у селу те нема... Бргуле'. Задиркивала га је: 'Где си, Бргуле, Бргуле' и преиначила у БРНГУЛА. Тако остане заувек његов надимак по коме су га сви препознавали. Када је одрастао и замомчио се, наставио је да се понаша у складу са надимком. Није се скрашавао на једном месту. Мајка је двократно чистила зграду дирекције рудника глине фабрике „Шамота“, па није могла да посвети довољно пажње сину – испричала нам је Гордана.
Темпераменти БРНГУЛА се временом потпуно отргао мајчиној контроли. Све чешће је био на улици и по кафанама, од јутра до дубоко у ноћ. Поносио се што је навикао мајку да га не пита где је био и шта је радио. Лоше друштво га је узело по своје, мада је код куће увек имао шта да поједе и попије. Није оскудевао ни у одећи и обући.
Боравак у затвору је био довољна опомена БРНГУЛИ да промени неке ствари у животу. Зграбио је прву прилику која му се указала и запослио у Фабрици „Шамота“, у којој је као возач камиона радио непуне две деценије. У међувремену, Драган је кратко био у браку у коме је добио ћерку Ану. Са братом Зораном направио је угоститељски објекат и базен у Драгољу.
Пред крај живота Драган Поповић БРНГУЛА скрасио се у Драгољу (фото: из архиве портала «еСтварност», снимљено 2001. године)
БРНГУЛА је од кафанског и коцкарског живота у затвореном простору и пушења зарадио астму. Није много на њу обраћао пажњу, нити је покушао да је лечи. Пушио је од малих ногу, а хранио се неуредно. Кад му се погорша стање и почну напади гушења, одлазио је на инхалације у болницу пет-шест дана. Чим се дисање побољша, настављао је по старом. Болест је узела маха, па смо га водили код доктора Ребића у Београд. Он је све покушавао, али је болест узела маха. Умро је на Васкрс 2008. године.
БРНГУЛА је био добра душа и омиљен у друштву. Није било човека који га није познавао у Аранђеловцу и околним селима. Говорили су за њега да зна што је живео. Свештеник је рекао на сахрани да ко умре на Васкрс, директно иде у рај, а вероватно је током болести окајао и све коцкарске грехе.