Мирослав Живановић
Међу многобројним аранђеловачким конобарима пре и после Другог светског рата издваја се Иван Матош, који је увео многе новине (неписани кодекс) и дао посебан шмек угоститељској професији у граду под Букуљом.
Иван Матош се доселио у Аранђеловац неколико година после Великог рата. Запослио се у ресторану „Зеленгора“, власника Михаила Радовића, који је непосредно уочи Другог светског рата закупио и хотел „Старо здање“. Ту се спријатељио са млађим колегом Радом Ненадовићем, чији син Бранислав добро памти очеву причу о овом необичном човеку: «Иван Матош је био први келнер у Аранђеловцу са дипломом чувене бечке школе угоститељства. Одмах је привукао пажњу љубитеља отмених угоститељских објеката и колега препознтљивим манирима. Мршав, ниског раста, али живахан и енергичан, прилазио је на карактеристичан начин гостима као да клизи по поду. Елегантним покретима, сервилним обраћањем гостима, педантношћу, брзом услугом, чистоћом келнерске опреме, личном изгледом (увек обријан и дотеран) и знањем више светских језика, искључиво је радио као водећи келнер у аранђеловачким репрезентативним хотелима. Био је нека врста тајног оружја када је требало дочекати „на нивоу“ стране и домаће државнике и дипломате, који су долазили у (не) званичне посете» - рекао нам је Бранислав, Аранђеловчанима познат и као Паја.
За Матоша се везује и анегдотска прича да је његовим доласком у Аранђеловац, проширен угоститељски и чаршијски вокабулар. Реч келнер почела је да потискује синоним - конобар, а израз „бечка школа“ је изговарана када се некоме дају комплименти за уљудност и културно понашање, присећа се Бранислав Ненадовић.
Због свега тога уживао је велики углед и неподељену приврженост међу колегама у Аранђеловцу. Многи гости радо су долазили да искључиво буду услужени у ресторанима и хотелима управо за столом који је под будним оком угоститељског аса. Уколико у том тренутку није било упражњеног места, прошетали би парком Букобичке бање и враћали се код Матоша. Уз његов наклон и послужење гости су се осећали почаствованим и цењеним.
Бранислав Ненадовић одржава гроб Матоша, са којим је био пријатељ његов отац Раде
Уз име Матоша провлаче се неколике приче и мистерије. Никада се није сазнало зашто је и како дошао да живи и ради у Аранђеловцу. Није разјашњено да ли је ближи род хрватском писцу Густаву Матошу и где је и када научио коцкарски занат.
Он се никада није женио и није имао деце. Они који су га боље познавали тврде да једини разлог што није био у браку лежи у његовој пасији - коцкању. Од дуготрајаног боравка у кафанском простору, где се пуши, неуредне исхране, редовног коцкања и даноноћног рада, Матош добије туберколозу и лекари га упозоре да му је остало мало живота. Боравак на чистом планинском ваздуху био је за њега једини спас.
Ненадовићу навиру сећања како је Матош продужио свој живот: -Матош се после пензионисања пресели на Букуљу и ту, у Бернеровој брвнари у Церовитом потоку, поживи око 20 година, много дуже него што су лекари очекивали. Чист планински ваздух, редован одмор и пешачење препородише Ивана. Подржавали су га и Аранђеловчани док су га виђали како стално уз себе носи планинарски ранац, цокуле-гојзерице и лети кратке панталоне. Кажу да је умерено користио црно вино. Једном недељно је силазио са Букуље, куповао намирнице за исхрану и враћао се на планину. На Букуљи је био до дубоке старости. Онемоћао врати се у своју гарсоњеру код садашње зграде Клуба пензионера, где је и завршио живот у 82 години – рекао нам је Бранислав.
Матош је сахрањен на Рисовачком гробљу. У знак захвалности Раде Ненадовић је свом драгом и цењеном колеги Матошу организовао сахрану и подигао споменик на којем пише: Иван Матош (1897-1979) угоститељски радник. Отишао је у легенду и остао многима у сећању као први представник „бечке школе“ у аранђеловачком угоститељству.