понедељак, 21 септембар 2020

Иван, Прека и Јашовићи као весници раскида са тужним наслеђем Аранђеловца

ДТ
Најцрње дане у историји Аранђеловчани су подносили без ропота. Све до прекјучерашњег принудног исељења породице Јашовић.

Указаше се тад Иван, Прека и Јашовићи као весници раскида са тужним наслеђем Аранђеловца. Какво је то тужно, и данас неопојано, наслеђе вароши аранђеловачке?

Приликом свих тужних догађаја, чије су последице могле да буду ако не спречене, а оно бар ублажене, Аранђеловчани се баш и нису прославили. Бар у новијој историји, почев од српско-турских ратова пре око сто педесет година (тек нешто дуже од тог доба Аранђеловац и своје попстојање рачуна), па до исељења петочлане породице Јашовић.

После тополске буне од 1877. године, код данашњег „Шамота“, у атару Буковика, стрељан је Јеврем Марковић, официр војске Краљевине Србије, рођени брат Светозара Марковића (који је први у Крагујевцу развио барјак самоуправе и социјалне правде обесправљених радника). Осуђен је од аранђеловачког суда на смртну казну стрељањем зато што је побунио војску да не иде у унапред изгубљени рат са Турском. Војска је била забарикадирана у Карађорђевом граду у Тополи, а зато што је скоро цео град порушен до темеља од режима краља Милана Обреновића (жешће него Турци што су порушили куле и ограде изграђене од развалина Бакићевог двора са Венчаца) закрвили су се Тополци и Аранђеловчани. И данас је остала прича о некаквом „ривалству“ две суседне вароши, а да стварне разлоге тога нико није озбиљније изучио. Ћутањем су Аранђеловчани остали уписани у историји као савременици тог догађаја. Ни Илкино (жена Јевремова, која је покушавала и атентат на краља Милана) ископавање стрељаног супруга и пренос посмртних остатака у Јагодину остало је без учешћа мненија аранђеловачке чаршије.

Ни када је у Првом светском рату, 1915. године, на ливади где је 1928, године изграђена спомен-костурница (која ни данас није ваљано уређена, као ни цео околни комплекс, а да не помињемо што нико никада ни једну монографију о томе није написао) стрељано на стотине српских дезертера од стране српских војника из Шапца, нико се од Аранђеловчана није огласио, бар у архивама и старој штампи о томе никакви записи нису пронађени.

Ћутали су Аранђеловчани и када су после „ослобођења“ партизани стрељали голобраде четнике, тек мобилисане, који су били забарикадирани септембра 1944. године у „Старом здању“. Нису се супротстављали ни неправдама приликом послератног откупа и здушно се солидарисали са осудама „народних непријатеља“ и њихове деце, и деце њихове деце...

Захваљујући том историјском ћутању на неправде, стекли су и право да из Аранђеловца, у другој прошловековној половини, одавде аванзују само министри полиције, илити унутрашњих послова. И то како на савезном (Славко Зечевић), тако и на републичком нивоу (Светомир Лаловић). Никада Аранђеловац није имао „другове одоздо“ на министарским местима у привреди, финансијама, туризму, култури... него само тамо где је практикована „дисциплина кичме“ непокорним грађанима миле нам отаџбине.

У задње три деценије ћутали су Аранђеловчани и на неправде у мобилизацији 1991, а затим и 1999. године („мамини и татини синови“ су остајали код кућа, многи су на здраво ломили руке и ноге, а на фронт су ишли радници, сељаци и поштена интелигенција, као што је вазда у Србији и било). Скоро да су ћутали и када су пропадале друштвене фирме и богатили се појединци у стихијског приватизацији... све до наших дана.

Осим активизма Групације „За спас Аранђеловца“ (од 12. јуна прошле до 22. јуна ове године), углавном би ћутање аранђеловачког мнења све до овогодишњег августа када се у два наврата сабраше Аранђеловчани (не масовно, већ чета мала али одабрана), с намером да помогну петочланој породици Градимира Јашовића, ратног ветерана са Косова, да остану у свом дому добијеном на коришћење од некадашње фирме „Шипад“. Први пут су у томе успели 17. августа, али други пут, после десет дана, нису могли да се изборе са кордонима полиције.

Но, пружени отпор, из солидарности са Јашовићима (не улазећи у формално-правну основаност поступања државних органа, од јавног извршитеља до полиције) представља нешто ново у историји Аранђеловца. Отуд и написасмо да се указаше (24-часовни притвореници у аранђеловачкој полицији, јуче пуштени на слободу) Иван (Ивановић), Прека (Миодраг Прековић) и Јашовићи (петочлана породица Градимира Јашовића) као весници раскида са тужним наслеђем ћутања Аранђеловчана.

Од ћутања на догађаје у стварности стварно ништа тужније бити не може, а судећи по догађају „исељење Јашовића“ море бити како је дош'о вакат да и Аранђеловчани - „прогледају“.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности