Текст и фото: Љубомир Ивановић
Међу „шамотерима“ као бомба, 19. прила 2021. године, одјекнула је вест да је Фабрика шамота у Аранђеловцу продата бањанском „Бекаменту“ за 203.405.211,60 динара,односно за око 1.724.000 евра. Некадашњем поносу аранђеловачке привреде и моторној снази развоја општине и југословенске привреде задат је завршни ударац. Шта после тог завршног ударца?
Међу „шамотерима“ свих генерација огорчење је велико, а нарочито код радника који су радили до „стављања катанца на фабричку капију“, зато што им нису исплаћена заслужена примања.
Шта ли ће на простору ових хала бити изграђено?
Да ли су шамотери то заслужили? Деценијама су се радници «Шамота“ одрицали, као запослени у економски најјачем предузећу Аранђеловца (свесно или принудно) дела своје добити ради развоја општине и унапређења стандарда њених становника.
У првим послератним годинама грађени су нови производни капацитети, расла је и потреба за већим бројем запослених, који су долазили из других крајева државе, што је условило већу потрошњу воде, веће потребе електроенергије, већи школски простор за растући број ђака, развијенији здравствени систем и укупно унапређење свих сегмената друштвених делатности.
За све то била су потребна знатана финансијска средства, које општина Аранђеловац није могла да обезбеди из свог буџета, а ни кредитима. По тадашњем систему функционисања власти и сарадње са привредом прављен је план финансирања тих програма, који се ослањао на средства привреде, сразмерно економској снази сваког предузећа.
Изузев „Шамота“ добит осталих већих предузећа је била знатно мања („Електропорцелан“, „Буковичка Бања“ и „Венчац“), а мања предузећа су били „сателити“ већих фирми од којих су живели, пружајући одговарајуће услуге и испоручујући договорене производе. Предузећа: „Полет“ (грађевинско-занатске услуге), транспортно „Стрела“ (превоз путника и робе), трговинско „Колектив“ са робом широке потрошње и стовариштима грађевинског материјала и металне робе и „Победа“ (производња палета) део свог укупног прихода остваривали су добрим делом од пословања са „Шамотом“.
Тунелске пећи Фабрике „Шамот“ у Аранђеловцу
Шамот издвојио 70 одсто средстава за градњу бране у Гарашима
За заједничке потребе општине Аранђеловац „Шамот“ је, по правилу, издвајао највише средстава. Само за решавање водоснабдевања, половином 70-их година прошлог века, било је потребно изградити брану на Букуљи. Око 70 одсто средстава за градњу бране обезбедио је „Шамот“.
Предњачио је «Шамот» и у финансирању градње дечијих вртића, школа, побољшању инфраструктурних објеката, градњи низа објекта самодоприносом... Многим предузећима, која (често) нису могла да исплатите на време плате радницима, а ради чувања социјалног мира у општини, „Шамот“ је позајмљивао новац и тако омогућавао благвремене исплате и несметано функционисање угрожених фирми. Све су то омогућили радници Шамота, којих је навише било почетком 80-их година – око 3-500, који нису имали плате сразмерно резултатима које су остваривали. Одрицали су се дела зарада да би и други могли да живе, а данас их нико не види и не чује. Да није удружења грађана „Радник није роб“ и „Павле Бакић“, као и неколико опозиционих политичких странака и свесних појединаца, нико данас не би ни знао да стотинама шамотера нису исплаћене вишегодишње зараде, у номиналним просечним износима од око 400.000,00 динара.
Иначе, почетак производње ватросталних материјала у Југославији почиње у Даросави 1935. године, када је произведено120 тона ватросталних опека. Власници су били Саватије Јовановић из Даросаве и Станко Блажевић. Завршетком Другог светског рата, ради убрзаног развоја тешке индустрије, која није могла без ватросталних материјала, одлуком владе ДФ Југославије основана је Фабрика Шамота 1950. године. Пре ове званичне одлуке, грађене су прве шахтне пећи 1947, а пуштене у рад 1950. године.
Фабрика шамота у Аранђеловцу пуштена је у пробни рад 1. маја 1952. године и те године произвела је 7.272 тона паљене глине, 3.765 тона опека и 551 тону ватросталних маса, на опреми која је највећим делом обезбеђена из Немачке, као ратна одштета. Са застарелом опремом нису се могли пратити захтевисавремене индустрије, која се убрзано развијала, ни по квалитету призвода ни по количинама. Стога „Шамот“ дониси судбоносне одлуке о реконструкцији и модернизацији својих погона, како би задовољили растућу тражњу тржишта.
Погон рото пећи изграђен 1969. године
Прво се модернизује Фабрика шамота у Партизанима (данас поново Даросава) 1964, а затим Фабрика шамота у Аранђеловцу, која се завршава 1969. године. Изграђен је погон ротационе пећи (заменио шахтне пећи), изграђена нова хала за млинове и уграђена нова опрема већих капацитета, купљене су савремене аутоматске пресе, изграђене нове тунелске пећи, избачена производња генераторског гаса и изграђена станица за земни гас. Сва финансијска средства за овај велики подухват обезбедили су шамотери из сопственог пословања.
Укупан приход премашио10 милијарди динара 1972. године
Изградњом нових капацитета обезбеђен је раст производње. Преломна је 1972. година, када је произведено: 93.529 тона ватросталног материјала, ископано 254.643 тона глина и испечено 92.735 тона паљене глине (највећи део намењен извозу у Италију).
На врхунцу моћи, славећи јубилеј 50 година постојања, „Шамот“ је остварио рекордне пословне резултате. Његових 3.340 радника, које је тада запошљавао у пет организационих јединица: фабрике шамота у Аранђеловцу и Партизанима, Рудници ватросталних глина (погон истражних радова, копови: Рудовци, Крушик, Врбица и Ћиринац), Термоградња (пројектовње и изградња термичких агрегата) и Заједничке службе (обједињена технолошка истраживања, пројектовање и административни послови за цео систем) произвели су: 154.000 тона опека и зрнастих производа, ископано 170.000 тона ватросталних глина, 58.000 тона паљене глине и остварили укупан приход од 10.100.000.000,00 динара. До оваквих резултата „шамотери“ су дошли радом у тешким условима, у три смене, 365 дана у години.
Почетак краја југословенске привреде почео је изменом Устава и доношењем пљачкашког закона о приватизацији друштвених предузећа, први 1989, а коригован 1990. и 1991. године. Да се разумемо - до приватизације је морало доћи, али да ли по сваку цену и за успешна предузећа? Недовољно дефинисаним законом и недореченим подзаконским актима, остављен је простор за бројне злоупотребе, манипулацију, па и само њихово кршење. Изостала је успешна приватизација, па је „Шамот“ ушао маказе вишегодишњег реструктурирања, а затим и стечаја. Тако су радници „Шамота“ остали и без посла и без капитала.
Шамот уништаван и имовина растакана три деценије
Колико је Шамот била јака и жилава фирма показује податак да се уништавала и растакала пуних 30 година. Распродавала се роба и имовина. И данас од продаје фирме у стечају радници немају ништа. Најмање што се може учинити је да се из тих средстава радници бар мало обештете, ако буде разумевања. Нови власник продаје што се још може продати: опеке са лагера, машине које се још могу или користити или одлазе у старо гвожђе, као и тунелске пећи дужине од 120 метара, које су биле понос „Шамота“.
Пут без повратка је окончан. Питање је: да ли се може још нешто учинити за Шамот? Сматрам да може! Одужимо се „Шамоту“ поштовањем за све оно што је учињено у другој половини прошлог века за Аранђеловчане. На достојанствен начин сачувајмо и примерено сећање на „Шамот“ и одужимо се, данас обесправљеним, шамотерима!
Апел
Ради очувања имена и значаја који је Шамот имао, не само за развој Аранђеловца, већ и југословенску привреду, апелујем да се уреди спомен соба посвећена историји Шамота, која би била смештена у основи димњака рото пећи, а сам димњак, који је висок 64 метара искористити као туристичку атракцију и пригодно га осликати.
Препознатљиви димњак ФША – будућа туристичка атракција? (фото: Весна Проковић)
Ова идеја не одудара од концепта који је предвиђен урбанистичким планом, да се на овој локацији издради туристичко-хотелски комплекс. Управо би допринело атрактивности, што се и у свету већ може видети, да се поједни привредни објекти стављају у фунцију туризма. Надам се да ће се многи шамотери и други Аранђеловчани придружити овом апелу!