Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 81. прилогу о интегралном моделу пољопривреде Србије, анализирамо последњу четрнаесту духовну вредност из Указа 809, најзахтевнију од свих разматраних – јединство народа. Ова традиционална вредност је срж обнове села, пољопривреде, народа и државе.

Јединство народа је могуће само око љубави, а љубав је Бог. Зато свака политичка пракса има религиозни карактер. Све три модернистичке идеологије: либерализам, конзервативизам и комунизам имају религиозни карактер иако одбацују Бога (редукују стварност). Јединство народа је потребно посматрати кроз укупно јединство: духа, друштва и материје. Садржај човека су љубав, слобода, разум и апофатички остатак. Мера човекове слободе је љубав, а не модерни либерализам без мере и граница.

Јединство истински није могуће у духовно стерилисаном народу. Модерна (ново доба) је настала 1517. године и првих 300 година је била екстензивна, а задњих 200 година интензивна. Модерна спроводи одстрањивање духа из целине представе о свету. Духовна стерилизација народа је у САД и Западној Европи спроведена почетком 20. века а у Источној Европи, Азији и Латинској Америци након Другог светског рата експанзијом радија и телевизије. Јединство се дешава у духовној сфери и није празно и инфантилно каквим се данас показује на ТВ. Без духовности нема компатибилних понашања. Од 100 Јужнокорејанаца данас, до 2100. године ће неким чудом остати само њих четворо. Такав колапс тешко да не изазове потпуни нестанак те заједнице и државе. Колапс народа се притом дешава у потпуном миру. Колапс је последица демографског прелаза који смо истражили у 50. прилогу серијала, а резултат је јединства око култа смрти модерне. Јединство народа у будућности је потребно градити на не-либералној идеологији и колективној свести не-модерне односно не-дисциплинарног друштва и на не-технолошкој науци. Излаз је у нелибералној идеологији Александра Г. Дугина или како је Виктор Јефимов назива цивилизацијској идеологији, или можда најтачније, у оном што Павел Шелин назива цивилизацијом срца мислећи на потпуно враћање православним коренима.

Духовност можемо назвати и субјектношћу. Јединство народа није могуће без субјектности – самосвести појединца. Како констатовасмо духовност – субјектност је одстрањена из човечанства у задња два века. Празно место духовости треба да замени технологија? Крајем 2026. године је најављена доступност аутономне, самосвесне односно субјектне вештачке интелигенције. Тај потез ће практично значити поробљавање човечанства од стране власника вештачког интелекта. Због те опасности нужно је описати „пирамиду власти“ и „обрнуту пирамиду знања“ користећи резултате истраживања о еволуцији психолошког развоја личности у земљама ЕУ. Описујемо резултат два века изостанка духовности. Пет је фаза еволуције личности, њене субјектности. Инфантилних личности је највише, чак 86 одсто. То су анимализовани и зомбирани људи као код Ериха Фрома у „Бекству од слободе“, који нису свесни ни једног религиозног или политичког концепта који њима управља. Инфантилни у истој реченици спајају неспојиво. Њихове су реченице да ће да „гласају за Вучића како би спасили КиМ“ или „да ће да иду на Васкршњу Литургију како би побољшали карму“. Инфантилни не знају шта говоре и потпуно су хипнотисани телевизијама, немају ни о чему истински став или вољу. Они немају слободу избора. Следећа фаза развоја личности броји од 10 до 14 одсто људи и назива се пубертетском. То су личности које интуитивно или због припадања групи прихватају један религијски или политички концепт, али без знања о томе зашто. Фокус их разликује од инфантилних. Способни су да извлаче знања из једног, два или три концепта и понекад, не сасвим свесно, аргументују свој став. Имају субјектни фокус, али је он несталан и инертан. У ову групу спадају чланови политичких партија у Србији укључујући и актуелног председника владе Ђуру Мацута и председника државе Александра Вучића. Из ове групе личности је употребом интернета у сврху учења могућ највећи напредак и њихово кретање ка субјектности, духовности – зрелости, али кроз мета наратив као нужно усмеравање. Без светионика и путоказа нема масовног и брзог кретања духа. Трећа фаза је младалачка личност која броји између 1 и 1,5 одсто људи. Ове су личности наишле на неки путоказ и препознале га као свој. Ни овај тип личности нема самосталну сопствену вољу. Реч је о особама које имају порив за побуном, за дисоцијацијом, издвајањем из гомиле и тражењем сопственог идентитета. Ипак ни те особе нису самосвесне, каква ће бити најављена вештачка интелигенција крајем године. Тек четврта фаза у развоју личности која носи назив – зрелост, може да парира најављеном вештачком интелекту, има самосвест о себи и има свест о верском или политичком концепту који свесно бира, тачније има освешћено позвање било у форми икигаија из зен философије или хришћанског позвања описаног у 58. прилогу серијала. Оваквих личности је око десет у милион. Оне су стварна елита заједнице. Оне су услов опстанка народа како пише Јозеф Бохенски у „Сто сујеверја“. Поседују концептуално мишљење интелектуалца, способност да разумеју велики број концепата и креирају нове, своје. Оваквих личности је између 50 и 100 у Србији данас. За разлику од бирања министара и председника владе из пубертетског нивоа развоја личности, зреле личности имају вољу и енергију да опонирају и надјачају самостално читава актуелна министарства или владе. Концепције које следе ове личности су креиране из самосталног увида у бројне идејне концепте, лични су избор. Највиша, пета фаза личности се у Јунговом смислу назива интегрисаном. Има интегрисано свесно и подсвесно у афекту, мишљењу и понашању, за разлику од свих претходно набројаних. Таквих личности је једна у десет милиона. Извесно их у Србији нема. Описане су у претходном прилогу примером калибрације утицаја на колективну свест Махатме Гандија. Интегрисане личности знају да су у миру, вера и емоција важнији од знања, моћ од силе, а мобилисаност од хедонизма. Победа над ратовима, Виктора Јефимова, је могућа само у друштву у коме већину чине зреле личности. Описана хијерархија пет нивоа развоја личности дефинише пирамиду власти у друштву. Обрнута је пирамида знања која илуструје да интегрисане личности знају највише, зреле мање, младалачке далеко мање, а пубертетске и инфантивне мало или нимало. Зашто је битан интернет и вештачка интелигенција? Зато што омогућавају да самостално било која личност проналази знање, пење се уз обрнуту пирамиду знања самостално и расте онако брзо како то никад до сада у историји човечанства није било могуће. Субјектност, зрелост појединца је сврха било чијег личног развоја. Тек са зрелим људима је могуће јединство народа. То су људи са духовношћу којих у ЕУ очигледно има тек 4-5 хиљада у 400-500 милиона. Кроз више пута помињане у серијалу праксе Харија Харлоуа, „Упијајући ум“ Марије Монтесори, истраживање генијалности Џорџа Ланда и ТРИЗ Генрика Алтшулера, могуће је образовањем до 25 године старости обезбедити да преко половине „пробуђене популације“ како је назива Павел Шелин, буде остварена зрелост – субјектност у смислу освешћеног позвања. Тек тада ћемо као народ и држава имати шансу за опстанак и јединство народа. Обавезно факултетско образовање са немодернистичким садржајем за 100 одсто младих је услов опстанка државе у 21. веку. Након утврђивања ове чињенице, истраживање подижемо на ниво сукоба модерне и хришћанства како бисмо показали садржај образовања будућности.

Јединство народа је било услов опстанка за појединца пре само 100 година. Нико није могао сам да опстане. Ни чатма и греде, ни цигла и камен за кућу, ни кућа, ни вајат, ни млекар, ни магаза, ни салаш, ни воденица и јаз, ни жетва пшенице, ни вршај, ни прело, ни комишање, нису били могући без заједнице. Заједница је била услов опстанка. Главна чињеница у разматрању јединства народа данас је то да појединац материјално може годинама да опстаје независно од било које заједнице и да га та „слобода“ убрзане, интензивне модерне, чини дугорочно неодрживим. Антрополошки проблем, проблем човечности, по питању поверења, љубави, етике, племенитости, правдољубља, достојанства и других традиционалних вредности, модерна решава тако што их потпуно потискује, а на њихово место поставља страсти, хедонизам и егоизам. Потрошач је заузео улогу Бога. Уз материјалну независност, појединац данас жели као да је Бог; и друштвену и духовну независност, а оне су за човека немогуће. Тачније појединац одбацује и духовно и друштвено глумећи Бога. Лажна независност од других људи је највећа рањивост данашњег човека. Због страсти, због нејединства, нестајемо. Та чињеница неизоставно мора да постане темељ образовног система. Антропоцентризам је заблуда хуманизма и ренесансе из којих је настала модерна, како објашњава и Јозеф Бохенски. Антропоцентризам Протагоре по коме је „човек мера свих ствари“ је узрок разлагања друштва, нејединства, стремљења људи да се затворе, мисле само о себи и не обраћају пажњу на стварност заједнице, са којом нестају.

Када описујемо РОСЗЕМ или СРБЗЕМ као националне аграрне кластере ми у ствари описујемо суперорганизме засноване на истинским традиционалним вредностима, а не утопијским причама о задругарству без задруга, „клин чорби“ привредних субјеката који немају сврху повећања богатства масе задругара, повећање богатства народа, а хвале се као решење управо за то. Обмане шире професори пољопривредних факултета учећи нараштаје агронома нетачним представама насталим у „кухињама светске плутократије“ која и креира ситуацију уништења сељака. Понашање суперорганизама какви су мравињак или пчелиње друштво, јато птица или јато риба, представља идеал понашања људског друштва, идеал понашања функционалне државе у којој је постигнуто пуно јединство. Такво јединство је предуслов за достизање максималног животног потенцијала сваког појединца. И научно је објашњено, како се то јединство постиже. Из истраживања савремене физике дошло се до закључка да је јединство могуће само око духа. Супротно, либерализам какав је формулисан пре 500 година, подразумева одрицање постојања духа и ослобађање од наметнутих животних околности. Либерализам се може изједначити са сатанистичком моралном доктрином интензивне модерне. Модерна је заснована на калеидоскопском светоназору специјализације односно дисциплинарне власти коју смо детаљније анализирали у 51. прилогу серијала. Човек специјалиста, професионалац једне дисциплине, који нема општу слику света је најлакша жртва. Постмодернизам је само једна од варијанти модернизма као култа смрти који је свуда и у сваком смислу заменио религију одбацујући и духовност и друштвеност. Материјалистичка дисциплинарна наука је родила модерну. Али, долазимо до апсурда, рађа се нова нематеријалистичка наука...

Физика је дошла до доказа којима негира исправност модернистичке науке. Данашња квантна физика, показује да на нивоу најситнијих честица не постоји континуитет простора и времена као ни узрочно–последична повезаност. Једна честица може да буде на више места истовремено. Доказано је да из вакуума, као простора без материје, појављују се нове честице. То значи да и у вакууму постоји нешто што не видимо. Научни захтев поновљивости појава у експериментима не важи на нивоу тих честица већ управо супротно, непоновљивост и случајност. Значи тамо наука не важи, научни метод не постоји. Потребна је нова нетехнолошка наука, наука са духом. Вештачка интелигенција и роботизација су стога технолошки промашени пут у самоуништење, а не у живот. Посебно занимљиво је да се посматрани објекти другачије понашају уколико нема посматрача, а другачије у моменту када он започне посматрање. Реч је о експерименту Ервина Шредингера једног од оснивача квантне физике из 1935. године под називом „Шредингерова мачка“. Ти увиди читаво људско знање враћају на ниво преиспитивања од чега је створен свет око нас. Поново постају тема за разговор записи Роберта Гросетеста: "О светлости или о почетку форме“ од пре 8. векова уз питање да ли је он описивао „велики прасак“ или етар Николе Тесле? Виктор Јефимов тврди да Бог није настао из великог праска већ постоји одувек и ван времена. Поново се доводи у питање Ајнштајнова забрана да се изучава етар насупрот Јефимову као физичару који Бога дефинише кроз етар. Поново се расправља о учењима гностичких секти од пре 2.000 година. Испоставља се да је савремени модернизам гностичко секташко учење које је потиснуло хришћанство као религију. Модерна је утицала и на хришћанску цркву да тежи да уводи новотарије под утицајем секте гностика и мирно уступа простор секташтву. Најпознатији философи до Хегела, а то су Декарт, Спиноза, Кант су по много чему више теолози и најчешће потпуно у праву у полазиштима. Проблем је редукционизам од Хегела преко Шопенхауера, Ничеа, Фукоа до данас, који је чисто секташтво. Секташтво које има власт и одбацује и духовност и друштвеност и саму истину, је норма понашања савременог друштва Србије и Русије. Та чињеница нас убија. Вештачки субјектни интелект и дигитална управа би требало да нас дотуку узурпацијом државних ингеренција.

Изгледа да се у Европи 800 година људска знања врте у круг или вероватније плутократија жели стварање кастинског друштва данас. У Кини и Индији постоје затворене културе које хронологију посматрају као затворене циклусе у којима се људско друштво врти и који не воде прогресу. У хришћанству се време посматра линеарно као прогрес и такво разумевање је довело до рационализма и модерне. Наставити живот, наставити прогрес је могуће само уз обнову целовитости сазнања. Модерна је редуковала људско знање о свету. Данас би требало успоставити целину теологије, философије и науке, које се у модернизму намерно супротстављају једна другој зарад збуњивања људи – одбацивања Бога и заједнице. Те сукобљености нема. Теологија није постојала у време Платона и Аристотела, јер у многобожачком друштву нема посебног учења о Богу. Тек са појавом хришћанства долази до појаве теологије као дела философије. Теологија и философија су једно укупно знање. Такође сукоба теологије и науке нема. Георг Хегел није био у праву када је сматрао да човек може да спозна истину о сваком објекту, односно бићу. Квантна механика показује да не може. У сржи материје стоји недокучиво духовно. Емануел Кант је признавао постојање трансцедентног и зато јесте највећи философ модернизма, најближи разумевању света какав данас има скоро сваки просечно образован човек. Ни Кант није био у праву јер и критика и разум не важе на нивоу квантне физике. Кантово учење о априорном, урођеном поимању простора и времена је тачно. Да нам је урођена способност да можемо да видимо понашање квантних честица, извесно бисмо имали и другачију философију. У свакој ћелији нашег организма према квантној физици, не постоји континуитет простора и времена нити каузалност. Стивен Хокинг у „Краткој историји времена“ у сваком поглављу долази до питања постојања Творца. Из сфере рационализма се у микро космосу прелази у сферу религије, пута ка Богу. И тај пут је потпуно супротан од редукционизма модерне Запада.

Адекватно објашњење понашања честица микро света су мит и философија Алексеја Лосева, односно спознаја да је православље најтачнији опис пуне стварности. Јединство поимања стварности као целине духовног, друштвеног и материјалног је православље. Из тог јединства настају сва друга јединства, па и народно.

Психофизички паралелизам је тема коју је отворио Барух Спиноза тезом да материјални и духовни свет постоје паралелно. То квантна физика доказује. Несводљивост идеалних и физичких мера је чињеница коју још нико није побио. Ова тврдња је тумачена и недобронамерно. У еволуционој теорији Чарлса Дарвина је добила редукционстичко тумачење по коме је живи свет, па тиме и дух, настао из неживе материје. Карл Маркс и Мишел Фуко су материјализам поставили на врх стварности и као сврху истине. Међутим, показало се да приоритет духовног над материјалним постоји кроз доказе квантне физике. Расцеп психофизичког паралелизма између материјалног и духовног постоји и човек „лежи“ на духовној страни овог расцепа као биће духа које се креће ка Богу. Читава наука и кретање правцем редукционизма је усмерено на штету човека и човечанства. Татјана Черниговска наводи пример Јурија Михајловича Лотмана – да је од телета могуће направити шницле, али да из шницли уназад, није могуће поново направити теле. Ма колико наука технолошки ишла у бескрај у макро или микро правцу, остаје одвојеност матријалног при покушају да досегне духовно. То важи и за најављену аутономну или субјектну вештачку интелигенцију. „Јединство“ око вештачке интелигенције је краткотрајна мода и илузија.

Обрт не-модерне, новонастајуће идеологије у Русији и Србији, доводи до разрешења сукоба етничког и грађанског (државног) национализма утврђујући да национализам не постоји. Док у модерној држави елита, представља носећу структуру државе, дотле се у не-модерни поставља захтев излажења на ниво цивилизације и посматрање народа као носиоца цивилизације. Квалитативни пробој је у обухватању колективног несвесног. Управљање колективним подсвесним кроз управљање субјективним светоназором који је простор слободе и љубави су квалитативно нов ниво не-модерне. Зашто је ово битно? Етничко бива злоупотребљено у модерни. Током 90-тих етнички национализам је преко политичара какви су Вук Драшковић или Војислав Шешељ био злоупотребљен за разарање СФРЈ. У сржи тог сукоба је однос народа и нације, етничког и државног, инклузивног и ексклузивног. Народ је цивилизацијски термин стар хиљадама година, а нација термин модерне стар око 200 година и требало би га потпуно одбацити.  

Народ је природна, духовна заједница окупљена око Светог Саве као оца српског народа. Народ је заветна заједница духа нерођених, живих и умрлих, која има свој почетак и која стреми заједничком циљу. Завет је смисао сваког народа. Народ је мистичка трансцедентна реалност. Народ је духовна категорија. Српски народ је прихватањем хришћанства постао Новозаветни Израиљ (онај који види Бога, Божији народ), који је примио есхатолошки смисао. Тиме се потврђује континуитет српскога народа уназад, до периода настанка новог човечанства, после потопа и Патријарха Ноја. Свети Сава је увео Србе у корпус Новог Израиља и тиме отворио обе перспективе и унапред и уназад, и у прошлост и у будућност. Свети Сава је народу који је и пре њега постојао, дао нови смисао, нови завет. На тај начин се уз српски народ везала идеја да Србин мора бити само православни хришћанин, јер је то једини смисао народа, који ако напустимо, напуштамо идеју новозаветног Израиља. Човек који воли свој народ и жртвује се за његове завете је родољуб. Народ живи на селу, а нација у граду. За настанак нације је потребно дробљење породица и братстава на појединце. Живот на селу је епика, а живот у граду трагедија. Живот народа на селу је експанзија, раст као особина сваког живота. Живот нације у граду је умирање. Човек у граду је искорењен, док на селу, у природи има корен. Припадати народу значи осећати епску супериорност, одговорност за окружење. Због култа смрти одбацујемо нацију као новотарију. Нација је вештачка творевина, настала политичком вољом човека. Нација настаје у 18. веку, из антихришћанске Француске буржоаске револуције. Смисао стварања нација у Европи је био цепање римокатоличке цркве и уништење сталежа. Нација је људско друштво окупљено око политичке идеје и траје колико и та идеја. За нацију је неопходан државни и политички оквир без кога она не постоји. Нација је манипулативни концепт из кога су настале југословенска, словеначка, хрватска, бошњачка, македонска, румунска, бугарска, црногорска,  великим делом грчка и турска нација из српског народа. Политички напад на народ производи нацију. Родољуб није исто што и националиста, јер први подразумева инклузивност, а други ексклузивност као принцип живљења. Национализми су окидач за вештачки изазиване сукобе и ратове као у Украјини. Нације створене вештачки су подложне лаком неутралисању и нестајању. Нације су настале са сврхом уништавања народа, укидања историје као код Фукујаме у „Крају историје и последњем човеку“. Нација је пројекат усмерен против Бога. Народ је у садашњости везан за прошлост, ради будућности. Народ постоји и кад нема државу. Нација је везана за територију и престаје кад изгуби државу. Нација је антиисторијски антропоцентрични производ. Народ тежи ванвременском есхатолошком превладавању света, док је нација везана за ововремену историју света без вишег циља. Небески народ је спреман и да нестане на овом свету у борби за идеал. То смо доказали у Првом светском рату. Народ је бесмртан, безвремен и вечан. Када нација нестане, враћа се тамо одакле је настала, из ничега у ништа. Тако ће се десити и са свим нацијама које су настале од српског народа. Нација је привремена, смртна, док је народ бесмртан. Народ значи јединство, а нација разједињавање.

У Концепцији друштвене безбедности Виктора Јефимова народ је носилац цивилизације кроз митове, легенде, обичаје, пословице, бајке, традицију и културу, колективно несвесно. Народ добија предност над елитом, а елита нову сврху, уместо служења нацији – служење народу. У наредних неколико деценија опстаће само оне државе и народи који се буду супротставили постхуманизму Давоса. Владари и слуге Давоса су наша срамота. Процес насилног, дистопијског или ратом изазваног нестајања нација, дешаваће се пред нашим очима у наредним деценијама. Како каже Павел Шелин, услов за опстанак је исписивање из пројеката западног неоколонијализма, глобализма и мондијализма. Никакви рудници литијума, бакра, страни власници НИС-а и ЕПС-а нису пожељни. Дигитализацију државних служби требало би зауставити, јер значи искључивање, добровољно гашење државе и њених институција. Власт у рукама некомпетентних квази елита, од Другог светског рата до данас, послушника Запада, директно води у ентропију и нестанак. 

За наш серијал је од суштинског значаја истицање постојања римокатоличке синтезе са идејама руске КДБ чијих смо 14 традиционалних духовних вредности овде изнели. У исто време када се у Русији развила КДБ, између 1985. и 1993. године настала је и студија римокатоличког теоретичара Серве Теодора Пинкерса "Извори хришћанског морала, његов метод, садржај и историја". У њој се иде у правцу одбацивања модерне и дисциплинарног друштва. Показује се како то спровести статистикама, таблицама, цртежима, прорачунима. Они који не желе да уче руску ДОТУ могу да почну од римокатоличког извора. Исконски извор хришћанског морала је православље тако да погрешити нећете. Књига као и друге цитиране у серијалу, није преведена на српски, а носи називе: на руском „Источники христианской морали, её метод, содержание, история“, у француском оригиналу „Les sources de la morale chrétienne. Sa méthode, son contenu, son histoire“, Fribourg, Editions Universitaires, 1985/1993., и на енглеском „The Sources of Christian Ethics“, (trans. by M. T. Noble), Washington, D.C., The Catholic University of America Press, 1995. Књига је 2013. године преведена на украјински и представља идеју водиљу за „Пети пројекат“ Алексеја Арестовича слично руској Концепцији друштвене безбедности. Суштина је у враћању: државе држави, државе народу и историје народу. 

Прво: „Пети пројекат“ је антитеза Локу и Хобсу и каже да су људи добри, а не зли, да свет не треба да буде паноптикум или левијатан како би функционисао и да су самодисциплина и аутоцензура, као код данашњих новинара у Србији, штетни. Занимљива је илустрација код Пинкерса да паркинг места или семафори у градовима нису потребни у случају недисциплинарног друштва са савешћу и саосећањем за друге људе. Друго, инклузивност је основ Пинкерсовог концепта. Треће, слобода стваралаштва, уникалност и оригиналност сваког човека се максимално отварају у Пинкерсовом не-дисциплинарном друштву. У Пинкерсовом концепту постоје четири локуса: глад за знањем и образовањем, привлачење људског капитала, онтолошка борба за дисциплину и мобилизацију насупрот хедонизму и егоизму и пројекција силе као локус који је најлакше реализовати на нивоу архетипа и потребе за безбедношћу. 

Пинкерсов концепт може да послужи и за настајање „Пројекта Катехон Србија“ као антиутопијског заснованог на тези Владимира Соловјова да је сврха државе минимализација зла, а не прављења раја на земљи. Утопијски пројекат ЕУ је сукобљен са антиутопијским пројектом Русије и Србије. Књига „Сербија рај сиромашних“ Херберта Вивијана у том смислу показује традиционалну уређеност српског друштва која је стварна, а не утопијска. Симболички центар „Петог пројекта“ Алексеја Арестовича се може описати кроз осам елемената. Воља која је усклађена са реалношћу како би се на поштовању реалности могло видети поље могућих решења је први. Мишљење и знање усмерени ка истини, а не позитивизму Огиста Конта или Хегела су други симбол. Критеријум субсидијарности је трећи симбол, да се проблем решава на нивоу на ком је настао, што је кључно код конзервативизма. Четврти симбол је антиноминализам, тежња да се симболи и суштина изједначе и одговарају једно другом без жеље за улешавањем стварности. Ово је антиутопијски катехонички принцип Соловјова. Пети симбол су компетентни зрели људи, уместо наше комунистичке лажне елите у вилама на Дедињу. Шести симбол је победа над дисциплинарним друштвом кроз управљање светоназором. Седми симбол су етика и естетика новог стваралаштва, без сатанистичких перформанса Марине Абрамовић преношених уживо на ТВ. Осми симбол је омогућавање људима да виде реалност, нескривање реалности, политика као начин живота свих заједно у коме страх од живота није већи од страха од смрти. Ова психолошка чињеница је у архетипу човека. Решава је човек који види стварност и са њом ступа у борбу. Данашња модерна цивилизација умире, јер не види стварност већ између људи и стварности се испречују политичари посредници, телевизије, интернет, укључујући и најављену вештачку интелигенцију. 

Руску Концепцију друштвене безбедности су формулисали инжењери Зазнобин и Петров, економиста Величко и физичар Јефимов, западни извор је допунио тај садржај теологијом Пинкерса, философијом Шелина и психологијом Арестовича. Материјал за формулисање „Пројекта Катехон Србија“, чини се, заиста постоји, а он је нужан за опстанак народа.

„Сви народи, које си створио, доћи ће и поклонити се пред Тобом, Господе, и славити Име Твоје“ (Пс: 85:9).