Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 79. прилогу о интегралном моделу пољопривреде разматрамо дванаесту духовну вредност руске државне идеологије: колективизам, узајамну помоћ и међусобно поштовање.
Колективизам је тежња заједништву насупрот индивидуализму и скопчана је са три актуелна изазова: васпитање, изобиље и моћ, кроз чије аспекте ћемо Вас провести, показујући смисао, какав се не може чути у ТВ емисијама које се баве политичком и економском анализом.
Ни једну духовну вредност настајуће руске идеологије није могуће правилно тумачити без одухотворене научне мисли. На одухотвореној научној мисли је инсистирао академик Алексеј Ухтомски као вези духовности и науке. Ми, данашње генерације Срба и Руса морамо да се вратимо тој перцепцији света са почетка 20-тог века. Одухотворена научна мисао до 1917. године нама данашњој „деци комунизма“ делује страно, јер смо учени да је наука поље истине, а да је духовно неистинито, езотерично, непостојеће. Духовност погрешно интерпретирају и интелектуалци најпосвећенији изучавању духа из нараштаја „деце комунизма“ у Србији. Духовно постоји у сваком човеку и сваком човеку ваља приступати као извору духовности, субјекту, а не објекту, извору моћи, а не предмету на који је потребно применити силу. У томе је битна разлика либералне, нацистичке и комунистичке идеологије 20-тог века и идеологије која настаје у Русији.
„Сила је за време“ – каже народна изрека о привремености сваког насиља. Колективизам на геополитичком плану потребно је посматрати кроз књигу „Пораз Запада“ Емануела Тода, француског историчара, демографа и антрополога, који је статистички, 1976. године, предвидео да ће СССР нестати за око 15 година, што се 1991. године и десило. Данас овај аутор предвиђа обнову савеза сличног СССР-у, али као светске конзервативне суперсиле у чији састав ће ући Словачка, Мађарска и Србија. Конзервативизам 20-тог века и настајући руски не-либерализам се разликују светоназорно. У тој тачки је потребан овакав прилог. Доказ потребе за суперсилом обновљеног конзервативизма је пројекат уништења „средње класе“, тачније средњег слоја становништва у Европи, затим САД и на крају у Кини, а који се статистички може пратити. Обновљени конзервативизам је отпор тренду уништења средњег слоја. Свет улази у период сличан оном који је између септембра 1929. и јула 1932. године изазвао пад тржишта за 89 одсто и експропријацију имовине средњег слоја становништва у САД. Средњи слој је нестао и претворен у сиротињу. Међутим и таква маса људи је остала да буде главнина заједнице. Колектив – заједницу већински чини сиротиња у свим временима и државама. „Да нема сиротиње, ни Сунце не би сјало“ – гласи народна изрека која илуструје значај средњег слоја. Средњи слој и сваки човек у њему је извор духа који гради науку и идеологију, гради моћ колектива. Мишљење Александра Дугина о социјалној архитектури у којој живи „средња класа“ говори о измењеном карактеру настајуће идеологије Русије у односу на све досадашње идеологије. Идеологије 20-тог века су насилно наметане „одозго ка доле“. Дугин, супротно, идеологију види као социјалну архитектуру која омогућује иницијативу народа „одоздо ка горе“. Моћ се супротставља сили у идеологији Русије. Моћ припада заједници, а не појединцу. Обнова суперсиле сличне СССР-у у том контексту треба посматрати као социјалну архитектуру, као платформу за иницијативу „одоздо ка горе“, какве су „Стратегија 24“ или „Хоризонт 2040“ или национални агро-кластер који аргументујемо у овом серијалу на Порталу Е СТВАРНОСТ. Социјална архитектура је форма васпитавања нових нараштаја, васпитавања које долази из унутрашњости духа човека.
У традицији српског народа илустрације социјалне архитектуре су породичне славе, чији је „архитекта“ Свети Сава. Физички то су гувна као места за вршај и дељење жита и доношење колективних одлука. Саборно гувно испред Цетињског манастира је на фотографији, а родослов братства, коме припада писац ових редова, чува се у том манастиру као што на прадедовском имању у Шумадији поседује место које се назива Гувно, на коме се чистило вапно – негашени креч, вероватно још у средњем веку. Социјална архитектура Александра Дугина је у Србији жива.
Гувно испред Цетињског манастира
Моба, вршај, прело или комишање су изрази српске социјалне архитектуре, који су постојали до доласка Слободана Милошевића на власт и социјалних превирања крајем 20-тог века. Нестајање славе, литија или сабора (земских сабора код Руса) су индикатори кретања ка колапсу заједнице, изостанку васпитања. Социјална архитектура је и средњи пут Светог Николаја Српског као назив колективизма у економији српског села, а што је послужило као инспирација Валентину Катасонову за писање „Православног поимања економије“. Народни капитализам или средњи пут српских сеоских задруга је постојао све до Првог светског рата, а дефинитивно је ликвидиран од стране комуниста 1945. године, односно уставом из 1963. године.
Данас настајућа руска идеологија не полази од наметања намера партије „одозго ка доле“, већ од мењања на боље околности, што описује Џорџ Орвел у помињаном „Путу за Виган“. Идеологија како је види руска интелектуална елита гради се тако да свако има слободан избор да прихвати или одбаци, без наметања, било коју од моралних или духовних норми понашања. Таква идеологија је жива, има за основ колективизам или на српском - заједничарење око духовног.
Такву социјалну архитектуру „деца комунизма“ у Србији данас не успевају да формирају ни у својим политичким организацијама, а камоли у народу. Да би се супротставили постхуманизму либерала Запада потребан је историјски субјекат о коме говори Андреј Фурсов. Историјски субјекат мора да буде утемељен у сфери материјалних ресурса, као социјална архитектура која непрекидно генерише нове идеје, нови смисао „одоздо ка горе“, нову моћ, извирући из унутрашњости човека као светоназорног становишта. Колективизам чињенично у Србији нема ко да брани, јер је за бављење политиком потребно располагати ресурсима од којих је први идеологија. Тим садржајем се бави књига Михаила Хазина „Лествица у небо“ из 2016. године описујући феудално стање у пољу борбе за власт и у Србији. Политичке организације у својој унутрашњости морају да усвоје концепт раста моћи Талкота Парсонса и Хане Арент. О потреби за социјалном архитектуром, ево говора Александра Дугина:
Успостављање историјских субјеката какви су политички покрет, бескаматна банка, национални агро-кластер и сеоске општине, могуће је одстрањивањем притисака туђинаца и уљеза. Први и Други светски рат су се водили физички, на нивоу биолошког опстанка, а Трећи светски рат који је у току се води у ноосфери – сфери духа, што опет води биолошком опстанку. Владимир Вернадски учи о томе да је геосфера измењена у биосферу појавом живота, а да је биосфера измењена појавом човека у ноосферу. Идеологија као таква је део ноомахије – борбе свести у ноосфери.
Најбитнији историјски субјекат у успостављању идеологије као елемента социјалне архитектуре је политичка организација. Тамо где нема ресурса нема ни политике. Основни ресурс политичке организације је идеја, претенциозно је рећи идеологија, јер је за њу потребна научна теорија, а храбрости политичара да усвоје руску ДОТУ нема. Пуко излажење на изборе групе људи без ресурса је проформа и профанација. Идеологија је почетни ресурс. Знање за настајање идеологије се црпи и из дигиталних технологија. Дигитална будућност спуста знања до најнижих слојева друштва, за шта је можда и највећи светски експерт један Србин.
Проф. др Перо Мићић је 1991. основао прву приватну компанију за консултантске услуге у области будућег менаџмента на немачком говорном подручју. Саветује менаџерске тимове великих корпорација. Бави се управљањем будућношћу. Његова књига „Пет наочара будућности“ преведена је на енглески, кинески, ирански и корејски језик. Развио је Елтвилски модел предвиђања и члан је Саветодавног одбора Програма предвиђања на Универзитету у Хјустону и председник Међународне конференције о трендовима и управљању будућности. Мићић је члан државног Савета за дигиталну етику владе у Хесену у Немачкој. Има оптимизам у односу на употребу и развој вештачке интелгенције и говори о три сценарија будућности: хорор у коме вештачка интелигенција уништава човечанство, колапс у ком се развијају негативни трендови и трећи, изобиље као сценарио који дугорочно сматра сигурним исходом. На жалост, политичари у Србији се не баве будућношћу и не говоре о решењима за будућност. Политичари у Србији причају о појавама и феноменима или љагају друге људе, а никад и никако о идејама и решењима. Колективизам или заједничарење подразумева да смо „за једно“, али на жалост у нашем друштву се нико не бави питањем „шта је то једно у будућности за шта смо?“. Ево шта Перо Мићић каже о будућности:
Где је грешка у овом мишљењу код вештачке интелигенције, дигитализације и роботизације? Грешка је у ставу Пера Мићића да изобиље решава проблем. Колективизам као скуп компатибилних понашања у заједници – моралних понашања, у 25 пута поновљеном експерименту Џона Калхуна „Свемир 25“, нестајало је готово увек 315 дана од почетка експеримента заснованог на постојању изобиља од првог дана посматрања. Материјално изобиље не подразумева одрживост заједнице. И изобиље гаси и искључује колективизам. Где је излаз? Заједница људи се разликује од заједнице животиња по постојању духа и свести. Експеримент Џона Калхуна називан „мишији рај“ је показао да материјално изобиље доводи до потпуног колапса заједнице животиња, али то за заједницу људи не мора да је тако. Животиње немају духовност. Духовне и моралне вредности људске врсте су извор компатибилних понашања као услова опстанка независно од материјалног стања, односно изобиља. Актуелна дигитализација и роботизација воде у потпуну независност човека од материјалних услова, али уз губитак приватности. Утицај такве промене захтева већу пажњу ка вишим аспектима постојања: друштвеном и духовном. Колективизам, узајамна помоћ и међусобно поштовање, којима се превазилазе баријере дигиталног света су извор будућности. Уколико се човек буде понашао као животиња у изобиљу – нестаће. Експерименти Харлоуа и учење Јефимова о „три пупка човека“ од којих је један духовни, васпитни, су решење проблема. Мобилне телефоне је неопходно забранити за употребу деци млађој од 17 година слично као у Аустралији. Мобилни телефон је узрок деградације младих и инструмент одстрањивања појмовног мишљења, спровођења постхуманизма као идеологије Давоса односно Запада. У најранијем узрасту деци морају да буду усађена морална и духовна понашања и физичком вежбом развијена воља тако да њихово понашање не буде вођено инстинктивно као код анимализованих људи у „Бекству од слободе“ Ериха Фрома или аутоматизованих у смислу затвореног система који води у колапс на релацији „посао – кућа, кућа – посао“ или ауторитарних, демонизованих људи у смислу крајње рационалности, али без осећаја за другог човека. Тек човек са савешћу обезбеђује колективизам и функционисање социјалне архитектуре или историјског субјекта у шта тек треба претворити и Србију и Русију.
Светоназор обновљеног конзервативизма или не-либерализма како га назива Дугин, формира се из философије Алексеја Лосева, одухотворене психологије Алексеја Ухтомског, социологије Талкота Парсонса која спаја идеализам и материјализам у једну целину, учења Лава Гумиљова о етногенези као духом изазваног потреса пасионарности, која у примењеној антропологији Дејвида Р. Хокинса „Сила против моћи – анатомија свести“ добија и своје рангирање, математичку скалу. У контексту сукоба моћи и силе, постоји илустрација да 40 одсто људи посматра дешавања у свету и окружењу као да се њих не тичу, као лаборанти који посматрају филм или експеримент или као површне судије чија одлука гласи „свиђа ми се – не свиђа ми се“. Наредних 40 одсто људи зна шта ваља радити, али сумња, тражи потврду свог размишљања, има слабу вољу и неваспитано управљање унутрашњом емоцијом. Ти људи траже подршку. Зависни су и поводљиви. Тек око 20 одсто људи има глад за знањем и мењањем себе и света око себе. Тек то су људи у којима се развија снага и који су носиоци моћи у заједници.
Професор Слободан Антонић у раду о одбрани схватања моћи Талкота Парсонса описује да је извор моћи унутрашњи свет појединца о коме смо писали у претходном прилогу као Царству Божијем унутар човека. Моћ извире из појединца и одвија се у оквирима норми које су у њега усађене у детињству. Ауторитет је човек ка коме се људи крећу са љубављу и добровољно. Његов ауторитет и утицај се заснивају на моћи која увек припада заједници са нормама понашања. Моћ нестаје истог тренутка када се над појединцем примени сила. Моћ иде „одоздо ка горе“, а сила „одозго ка доле“. Моћ се тумачи као унутрашња снага воље, истине, љубави и свести, док је сила спољна контрола, манипулација, страх и принуда. Књига „Силом против зла“ Ивана Иљина говори о подразумеваној одбрани од зла силом, али је моћ та која мења и сам појам силе. У једном периоду времена сила је једно, а у другом нешто сасвим друго. Онако како милосрђе мења праведност, тако и моћ мења силу. На крају крајева, прошло је сто година и потврдило се да „љубав припада човеку, а сила Богу“, јер се нелинеарно све враћа на своје место почев од 2022. године. Само је питање времена када ће „деца комунизма“ променити свој светоназор учењем, глађу за смислом. Учећа организација има кохезију око идеологије као оријентира. Учећа организација је једина жива, окупља све више и више људи око идеја и метода њене примене.
Колективизам и успех појединца зависе од његовог управљања емоционалним стањем као ресурсом који је важнији од новца, знања, машина и опреме, залиха или пословних веза у економији. Човек се може посматрати као штуро семе или као здраво семе. Много је оних који су наследили предузећа или велику имовину и изгубили је за кратко време, јер у себи нису имали неопходно емоционално стање и вољу. Књига „Сила против моћи“ описује да постоји одређена норма као уобичајено емотивно стање сваког просечног човека. Испод стања норме су: сумња, узнемиреност, депресија, страх, стид, смрт. Психолошки став према проблемима подразумева као да су они нормални. Треба заволети проблеме, јер њихово постојање значи раст. Уместо парализе ваља деловати. Изнад стања норме су: радост, надахнуће, ентузијазам, дејство и моћ. Тачна реч је снага или ауторитет појединца. Моћ је изражавање снаге појединца у заједници. Најважнији ресурс човека је способност да задржи позитиван емоционални став. Такав човек учи, напредује и успева. Таква заједница расте. Хокинс рангира по вредности емоције и ауторитет људи од нула до хиљаду. Смрт је нула, стид 20, кривица 30, жалост 75, љутња 150, храброст 200, неутралност 250, самопоуздање настаје изнад 250. Битно је знање о томе да је стање свести човечанства било на око 190 у највећем делу историје – испод нивоа храбрости. У овој књизи се тврди да је то стање скочило на 207 у 80-тим годинама 20-тог века. Занимљиво би било измерити та стања у Србији, макар уз помоћ вештачке интелигенције. После неутралности је прихватање на 350 или рационалност на 400 или љубав на 500. Затим скала рангира саме људе, јер човек као такав постаје мера моћи – ауторитета. Ауторитет неколико појединаца може да буде противтежа великој маси људи испод или око 200. Један човек на нивоу 300 је противтежа за 90 хиљада људи на нивоу 200. Један човек на нивоу 500 је противтежа за 750 хиљада људи на нивоу 200. Један човек на нивоу 600 је противтежа за 10 милиона људи на нивоу 200. Један човек на нивоу 700 је противтежа за 70 милиона људи на нивоу 200. Махатма Ганди је пример човека који није имао никакву функцију у државном апарату или у Конгресној партији али је био најутицајнији човек Индије са утицајем који је процењиван на 800 милиона људи. Када се говори о расту духовности у друштву, она по Хокинсу постаје мерљиви образац. Колапс једног народа или човечанства је могуће разоткрити и мерити. Појединац у различитим животним добима има различити ранг свести и он се може оценити. Психолошке категорије које смо навели у претходним прилозима, а о којима су писали Иво Андрић, Хана Арент и Свети Николај Српски: истина и лаж, добро и зло, корист и штета, могуће је калибрисати – измерити. Лаж је слабост, изазива немоћ и болест. Истина је снага, изазива моћ и здравље, итд. Садржај заједнице се може калибрисати на ниво изнад 250 – ниво самопоуздања, а то значи: храна, вода, ваздух, одећа, животиње, зграде, књиге, филмови, музика, итд. Већина данашње људске расе је калибрисано на испод 200. Телевизијски програми су намерно калибрисани на ниво 150 или мање како би се свест маса народа спустила што ниже, била лакша за управљање. У спустању нивоа свести се види кретање ка депопулацији и „златној милијарди“. Свест о архитектури свести је можда и кључна политичка тема и објекат управљања о коме политичари не смеју да заузму став. Колективизам почиње са нивоа 250 – неутралност. Изнад неутралности почиње интересовање за заједницу. У времену вештачке интелигенције калибрисање фудбалске репрезентације Србије и упоређивање са нивоом свести других репрезентација је могуће. Конкурентност Вашег предузећа или политичке партије је могуће мерити и рангирати помоћу образаца Дејвида Р. Хокинса. Да ли је потребна боља социјална архитектура Александра Дугина или је неопходно истраживање „пројекта Аристотел“ у Вашој организацији, могуће је оценити скалом Хокинса.
Могућа је оцена и исхода актуелне политичке ситуације у Србији помоћу скале свести. Да ли ће „студентски покрет“ победити на неким будућим изборима посматрано кроз скалу Хокинса? Неће. Зашто? Зато што су студенти неутралисани, сведени на ниво 250. Неутрални не учествују у активности већ је као лаборанти посматрају. „Студентска листа“ мора бити попуњена готово искључиво студентима, ако се жели да се њен ниво свести постави на ниво изнад 300 Хокинсове скале. Млади људи обично имају ниво свести око 300. Прихватање свих религија је на нивоу свести 350, а то се десило у Новом Пазару или Кањижи током протеста. Оног момента када се почело причати о студентској листи без студената, тај покрет је пао на ниво 250 Хокинсове скале. Подсетимо да један човек на нивоу свести од 300 вреди колико 90 хиљада људи на нивоу 200. Три таква човека доносе прелазак цензуса и улазак у скупштину, а камоли 250 младих кандидата за посланике. Битна је и констатација да са старошћу ниво свести човека опада. Страх има ранг 100, а жеља 125. То је ниво где се живот гаси и долазе болести због самог нивоа свести човека независно од материјалног и биолошког утицаја. Теорија доминанте Алексеја Ухтомског у скали свести Дејвида Р. Хокинса добија и своју управљиву илустрацију. Наукометрије руског научника Василија Налимана припада истој епоси као радови Лосева и Ухтомског.
Геополитички, колективизам у 21. веку ваља посматрати кроз процес разградње „у стотине мањих вирова“, дехомогенизацију, мултиполарност која се неће зауставити на три или пет или тридесет „геополитичких полова“. Депопулација у којој ће до 2100. године само Кина изгубити више од милијарду људи диктира разградњу света какав знамо. Свака заједница ће живети по мери своје унутрашње колективне свести – управљања том свешћу. Колективизам је систем погледа на свет у коме је човек више од индивидуе. Подсећамо на недефинисаност индивидуе и то да она није човек. Индивидуализам је концепт постхуманиста Запада. Само је колектив екосистем постојања човека. Сукоб између колективизма и индивидуализма не постоји, јер је индивидуализам интелектуална обмана. Колективизам је рањив уколико остаје на нивоу материјалног, а не уздиже се ка друштвеном и духовном. Човек без колектива не постоји у целини.
Комунизам је био лажни колективизам, облик постхуманизма о чему сведочи „Порекло породице, приватне својине и државе“ Фридриха Енгелса из 1892. године, где се он залаже за уништење породице, како би се уништила приватна својина, а затим и капиталистичка држава као извор неправде. Енгелсов и Швабов постхуманизам су исто. Илон Маск данас говори о „Комунизму 2.0“ и бесплатним становима. Ограда од тих глупости је настајућа руска државна идеологија.
Колективизам је устројство друштва ка достизању значајних циљева. Колективизам је особина заједница са високим нивоом развоја, самосвести, колективне самоидентификације и кохезије, предметне и духовне оријентације. Колективизам је активно учешће појединца у решавању значајних питања. Воља као једна од четири својства душе, директно зависи од тела. Физичко присуство човека из тог разлога увек треба омогућити. Дигитално учешће никад не треба сматрати јединим начином учешћа човека у, на пример, референдумима или изборима. Народна банка Србије потребноје да буде национализована – законом стављена под надлежност министарства финансија. НБС не може да буде зависна од Ситија у Лондону, а независна од власти у Београду. Чланство Народне банке Србије у CBDC као дигиталној централној банци свих централних банака, мора да буде укинуто. То да се из једног светског дигиталног центра контролишу све трансакције, од куповина хране у продавници до међудржавних инвестиција, представља безумну политику издаје националних интереса.
Колективизам је сродан саборности као традиционалној вредности сједињавања уз очување личних посебности. До Другог светског рата сељак је чинио главнину средње класе српског друштва. Из тог угла ни у једној држави Европе као у Србији није могуће очекивати лакши повратак народном капитализму као колективизму модерне (новог доба). Луис Келсо у „Бинарној економији“, предлаже модел како народни капитализам остварити на Западу. Олег Соскин у књизи „Народни капитализам“ описује како спровести такав подухват у Украјини. Претходно Хенри Џорџ показује да за подизање нивоа праведности уопште није потребна „бинарна економија“ на релацији рада и капитала. У „Напретку и сиромаштву“ Џорџ описује као идеал државу какву види уживо Херберт Вивијан у књизи „Сербија рај сиромашних“. И Запад и Исток су далеко мање спремни за колективизам од Србије.
Робовласништво је отуђивало тело човека, феудализам је отуђивао земљу, а капитализам отуђује капитал. Све што би држава Србија требало да учини, како би се сувишни сељак учинио потребним човеком, јесте да се отуђени капитал управљачки врати просечном Србину.
Нелиберална идеологија обједињава и конзервативну корпоративну државу и комунистичко планско управљање и изворну либералну заштиту слободе. Нелиберална идеологија Александра Дугина није ни либерализам, ни комунизам, ни конзервативизам, иако од свих еклетички узима оно најбоље, смисао. Народни капитализам је озваничен на српском селу 1898. године тадашњим Законом о задругама, уз задружне акције, и само га ваља вратити у живот у савременом контексту. Тај контекст не може бити дигиталан. Закон о дигиталним активама, какав постоји у Русији или на Западу је неприхватљив, јер значи дигитални новац као главни инструмент контроле и угрожавања права и слобода човека, снижавање нивоа свести.
Да би капитал растао, потребно је успоставити ланац проширене репродукције који значи враћање оптимизма на српско село да ће наредне генерације живети боље него прошле. Држава је једина заштита просечног човека од посткапитализма, који се као мантра „продаје“ у окупираним медијима. Уколико власт буде остала у статусу колонијалне управе, слушкиња уљеза и странаца, наставиће се сатирање пољопривреде и села. Уколико се власт промени и врати народни капитализам као целовит систем у пољопривреду, Србија ће аграрно постати најмоћнија земља Балкана у периоду не дужем од једне деценије.