еС

Да ли прво министарство за село у Србији представља светло на крају тунела? О томе за портал „еСтварност“ пише Бранислав Гулан.

Члан Научног друштва економиста Србије, Националног тима за препород села Србије, аналитичар и публициста Бранислав Гулан указује на то да је бригу о ,,развоју” села у Србији водило око 35 различитих институција, али да су резултати били катастрофални. Сад смо добили и министарство с тим именом, па се коначно ,,види светло на крају тунела“.

Бранислав Гулан

Бригу о селу Србије до сада је водило око 35 различитих институција у земљи. Пола века пратим збивања у селима Србије, објавио сам више хиљада текстова, анализа, ауторских прилога и информација – и све сам их почињао баш са речима: брига о селу! Дакле, после пола века употребе те речи у јавности, сад је и извршна власт у земљи схватила какво је стање у селима Србије па је те речи узела и за назив министарства за бригу о селу Србије, које води министар Милан Кркобабић.

Лоше стање у селима, која нестају, дошло је до критичне тачке, па се сад види „ светло на крају тунела“. Формиран је и Национални тим за препород села у Србији, па ће време, за неколико година или деценија показати колико смо били успешни у овој последњој одбрани села. Да ли ће, и после формирања Министарства за бригу о селу, бити заустављено нестајање села (насељених места како пише у Уставу Србије) и одлазак из њега?

Власт је схватила да без сеоског становништва није могуће повећати ни број становника Србије. Нестајањем села нестаје и Србија. Јер, од 4,709 села у Србији, нестаје свако четврто или око 1.200! А, тамо где нема народа, неће бити ни државе. Уосталом, и шта да радимо са земљом без народа? У 1.034 насеља мање је од стотину житеља, 550 села има мање од 50 становника, у Србији чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку.

У селима се налази 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи. Пошту нема 2.000 села, чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом. У 1.000 села у Србији нема ни продавнице. Житељи морају на пут да би купили храну. У 2.760 села нема вртића, у 230 нема основне школе, у две трећине нема амбуланте. Данас у Србији има више од 200 села, без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у Србији живи на селу.

Наглашавам да још увек појам село не постоји у Уставу Србије, што довољно говори о бризи државе за село и његове становнике. Сад имамо Министарство за бригу о селу, али немамо село у Уставу Србије. Свакако не треба губити из вида то што су политичарима углавном „пуна уста села“, али само у политичке и промотивне сврхе, док су нужна улагања сведена на минимум или их нема.

Најблаже речено, лицемерно је позивати на повратак на село у условима какве имамо. Потребноје да побољшамо квалитет живота људи који већ живе ту изградњом савремене инфраструктуре, домова здравља, школа, путева, интернета… Постоје ли уопште подаци о томе колико ова земља улаже у рурални развој? Из године у годину, из дана у дан, видимо само пропадање, никако просперитет. Људи су демотивисани, ојађени. Усуђујем се рећи и уплашени сасвим реалног сценарија да овдашња села насели становништво других култура, попут миграната с Блиског истока.

Проблеме са којима се суочава сеоско становништво узрокује и то што се на чело локалних самоуправа постављају послушници, а не људи од угледа, изабрани по вољи грађана.

Такви кадрови раде искључиво по директиви њихових централа, не водећи рачуна о потребама грађана. Научени су да немају иницијативу, већ се њихов рад своди на задовољење партијских захтева, као што је прикупљање аутобуса и сендвича за одлазак на митинг владајуће партије.

У сваком случају, пажљиво ћу анализирати рад и ефекте новоформираног Министарства за бригу о селу Републике Србије, а о сопственим закључцима достављаћу и ексклузивне извештаје Интернет порталу „еСтварност“.