Василије Тодоровић

После неколико покушаја рада «Шамотовог» погона сепарације у Гарашима, крајем 80-их и половином 90-их година прошлог века, хале и постројења после више од три деценије завршиће на отпаду.

Иза „Шамота“, некада највеће фирме у граду под Букуљом, остало је много тога. Поред многих лепих сећања и анегдота, па све до неисплаћених зарада и дугова, остала су и нека неразјашњена питања за која још увек немамо адекватан одговор. Присетимо се једне помало заборављене приче која је неколико година потресала „Шамот“ али и Аранђеловац. Да би разумели ову најпознатију неразјашњену причу, вратимо се у осамдесете, године распада комунистичког поретка на истоку, „новог таласа“, али и посрнућа наше бивше државе. Са њеним посрнућем, посрнула је и наша привреда, која је крајем 80-их прошлог века била на свом врхунцу.

Почетком осамдесетих је у «Шамоту» разматрано дугорочно обезбеђивање сировине, од које су прављене ватросталне опеке надалеко познатог квалитета. Резерве глине на коповима „Рудовци“ и „Крушик“ су биле на издисају, а боксит који се увозио постајао је све скупљи. Због тога се морала наћи алтернаива ради смањења увоза боксита и осталих сировина, али и била повећана експлоатација са нових налазишта глине.

Портирница, са столицом, али без портира

Истраживања су показала да су налазишта глине у Гарашима много већа него што се до тада знало, али и да се као замену за боксит може користити фелдспат и различити каолинисани гранити којих је било непосредно уз коп глине. Убрзо је разрађен план проширења експлоатације на гарашком копу, као и пројекат за изградњу сепарације која би раздвајала глину и каолинисане граните од ископане масе. Та сепарација, односно фабрика каолина, би по речима тада високопозиционираних у „Шамоту“, годишње издвајала 77 хиљада тона каолина од остатка ископане масе. За завршетак изградње сепарације предвиђена је 1987. година. Према тадашњим најавама коп у Гарашима би постао главно извориште глине, а сепарација најзначајнија инвестиција која ће одредити будућност Холдинг корпорације „Шамот“.

Истина, коп глине је проширен и повећана је експлоатација са њега, мада се прича о просперитетној будућности „Гарашера“ није показала толико сјајном. Иначе, 25 милиона немачких марака (између 15 и 20 милиона евра) је била вредност ове инвестиције. Након пробног рада и натезања о почетку званичног пуштања сепарације у рад, у првој години свог „пословања“ „Гарашер“ је сепарирао само 4.200 тона каолинисаних гранита од целокупне годишње ископане масе на копу „Гараши“. Због тога је крајем 1990. године, одлуком руководства, „Гарашер“ стао са радом. У фирми се тада свако приклонио једној од неколико групација подељених мишљења о судбини фабрике у Гарашима.

Неми сведоци вишедеценијског пропадања

Једна страна, која је стала у одбрану овог погона, предвођена је стручним људима и онима који су били на највишим функцијама у предузећу. Међу њима био је и Милосав Ивовић (касније обављао функцију председника општине Аранђеловац) који је тада са говорнице Скупштине општине оптимистично гледао на будућност „Гарашера“, али и демантовао тврдње о промашеној инвестицији, односно (не) успеху који је постигнут. Тада је напоменуо да сепарација може да служи за још 200 година, али и да је потребно додатних милион марака да би се покренула првобитно најављена производња.
Њихови опоненти су били истакнути чланови радничког савета које је предводио Милан Анић. Они су захтевали преиспитивање инвестиције и утврђивање одговорности за оволики промашај. Често су наводили податак до којег је дошла „Шамотова“ лабораторија, а то је да добијени каолин није довољно квалитетан и да не може значајно заменити боксит. Замерали су и то да је чак и после скоро двогодишњег пробног рада остварен резултат који је поражавајуће мањи од обећаних 77 хиљада тона годишње.

Између те две групације, стајала је и трећа, око тада већ бившег директора Љубомира Ивановића, која је сматрала да инвестиција није промашај, да мора да буде економски исплатива, али и да је потребно време и новац да би се сепарација поново покренула и постигао бољи резултат. Они су разрадили програм који обухвата све шта је потребно за оживљавање производње и јасну рачуницу по којој би ова инвестиција постала економски исплатива.
И након велике расправе и аргумената које су износиле све три групе током неколико година, није се дошло до решења за овај проблем. Средином деведесетих је погон наставио да ради, али врло малим капацитетом. Из године у годину „Шамот“ је све више пропадао, а ова тема је временом ишчезла и из свакодневних радничких разговора.

Данас, 30 година након ових напетих дешавања, можемо сагледати ситуацију и на неки начин закључити ову причу.
Одлучио сам да посетим овај погон и сам се уверим у његов данашњи изглед, након неколико деценија од његовог пуштања у рад. Портира на капији није било. Масивна производна хала доминира у простору. Машине унутра су очуване, види се да је главна хала добро направљена. Висока трава окружује комплекс. Поред главне хале налазе се помоћне зграде, транспортне траке али и гасовод који доводи гас до сепарације. Може се закључити на основу фотографија да је погон у релативно добром стању упркос времену.

Погон сепарације, са гасоводом и транспортном траком

Ова инвестиција је једна од технолошки најнапреднијих подухвата „Шамота“, јер је технологија рада сепарације скоро у потпуности аутоматизована. Ово постројење функционише на свој специфичан начин јер су комбиноване различите, али и даље савремене, технологије раздвајања материјала, што овај објекат чини јединственим у свету. Иако су очекивања била огромна, резултати су били слаби. Доста новца је потрошено, а рачуница је таква да се на 42.000 тона ископане масе на копу „Гараши“ 1989. године поклапа са 4.200 тона каолина. То значи да се на једну тону ископаног материјала добија 100 кг каолина, што се никако не поклапа са обећаних 77 хиљада тона каолина годишње, јер је удео каолина у ископаној маси био мали.

Да ли је ово промашена инвестиција која је „дошла“ у погрешно време или пројекат који је реализован због користи одређених људи, не можемо са сигурношћу рећи ни после 30 година. У сваком случају, једно обећање је испуњено - одређена је судбина некада најугледније фирме у нашем граду.