петак, 29 март 2024

Приче из аранђеловачког ФЕП-а

Приредила: Љ. Стојановић

У овом, завршном, наставку серијала „Приче из аранђеловачког ФЕП-а“ објављујемо следеће приче: „Господин Евалд Сухи“, „Извор нафте“, „Саботажа“, „Бисери“, „Судија бр. један и судија бр. последњи“ и „Лика“.

Пише: Ружа Николић

Г О С П О Д И Н    Е В А Л Д   С У Х И

Далеке 1973. године била сам учесник летње школе синтеровања у Херцег Новом. Највише су ме занимала предавања из области примењене науке, а чисто теоретисање сам избегавала, односно ишла на плажу, одмах крај хотела.
Поред мене сунчао се један старији господин. Питао ме је одакле сам, чиме се бавим. Када сам објаснила да радим за Електропрцелан у Аранђеловцу, он рече:

-Знате, ја сам генерал Морача и случајно знам понешто о вашој фабрици, што Ви можда не знате. Вашу фабрику су пројектовала четири универзитетска професора. Када је саграђена, појавио се проблем: ко ће да је пусти у рад. Случајно смо сазнали да је у Прагу, у затвору, један судетски Немац, инжењер, експерт за производњу порцелана. Послали смо наше људе да преузму тог човека, под изговором да треба да одговара за ратне злочине у Србији. Кад је са лисицама стигао у Београд, са извињењем је ослобођен и смештен у хотел. Објашњено му је да смо направили нову фабрику, да знамо да је он стручњак који може да је пусти у рад. Он је то радо прихватио.

Тако је љубазни господин, инжењер Евалд Сухи, доспео у Аранђеловац. Убрзо је стигла и његова супруга. Фабрика је прорадила кад је он увео у производњу прве масе и глазуре. За неколико година говорио је српски и то шумадијским, књижевним, дијалектом.

Много година касније, 1967 - 1970. у фирми ДОРСТ у Немачкој, за време три пробе атомизирања наших маса, упознала сам тог дивног човека, Евалда Сухог, који нам је много помогао да пробе буду успешне.

Памтим једно вече у ресторану у Кохелу. За столом је било неколико стручњака из разних земаља, а господин Сухи је са свима разговарао течно њиховим језиком, као с нашим Шумадинцима. Таленат за језике.

Приликом последњег сусрета поклонио ми је комплет нерђајућег алата за мог супруга вајара, који и данас користи, а ја сам његовој госпођи слала комплете наших најлепших поштанских марака за филателистички албум.

 

И З В О Р  Н А Ф Т Е

Већ четрдесет година покушавам да сазнам ко је пројектант нове фабрике Електропрцелана. То не знају ни неки инжењери који су били њени директори, на пример Гргур Першић или Момчило Голубовић. У мом роковнику од 12. фебруара 1976. године пише: „Мирко, Мијат и Мирић „прерађују“ елаборат Комисије за израду пројекта нове фабрике већ два дана. Куцаће се, изгледа, комплетна нова верзија“.

Сви знају да је нека грађевинска фирма из Врања градила нову фабрику, али нико није видео пројекат. Највише сам сазнала од радника који су имали могућност да виде какве су глупости направљене. Директори су се хвалили да су нашли јефтиног извођача. Од радника сам чула да се један дугачки спољни зид срушио, јер није имао потребна ојачања на одговарајућој дужини. Ја сам само једном прошла кроз фабрику и приметила сам хаос у интерном саобраћају, као и лошу конструкцију високог крова са окреченим прозорима. На факултету се учи како се зидају фабрике, посебно кровови без директног сунца, тестерасти „шед“ кровови. Могуће је да пројектанти нису видели како је озидана стара фабрика.

Игледа да је нечија генијална идеја била да све сировине буду фино млевене (амерички систем по Вестингхаусу, примењен у Сарајеву), па се ваздушним транспортом убацује у силосе, а из њих теку у аутоматску вагу, ради одмеравања. Тако је глина „Рудовци“ сушена у ротационој сушари, па после млевена. Међутим, та сушара је трошила више нафте него што осуши дату количину глине, па је то прекинуто.

Није проблем да се фино млевени талк ваздушним транспортом убаци у обичан силос, али је проблем како да се фини прах одвоји од ваздуха. Други проблем је што се талк под сопственом тежином напресује и не може да тече из силоса. Пројектанти су могли да се увере у то и са једним пробушеним џаком талка. Исто важи и за друге прашкасте сировине. Тако је отпало дозирање прецизном вагом и пуњење млинова, па су они скинути са постоља и кроз пробушени спољни зид пребачени у нижи део фабрике. Ту су морали да се ураде нови бетонски постаменти.

Кад су радници почели да копају рупе за нова постоља, у њима се појавила течност. Радници је црпу, она се опет појави. Кад - она мирише на нафту. Чим сам то чула, насмејала сам се и рекла: „Па сам извор нафте може да спасе фабрику!“ Изгледа да је резервоар за нафту био укопан на клизишту, па је дошло до цурења.

Кад су поставили млин на нова постоља, требало је да се пуни са три тоне стеатитне масе.  Сипају воду, кугле, а три тоне сировина не могу да стану. Пословођа викне: „нисте добро мерили! Избаците све па поново пуните“. Опет - исто. Изгледа да стручњак који је код ДОРСТ-а набавио млинове није знао како се дефинише млин за три тоне масе.

Пошто нису имали аутоматску вагу, одбројавали су без мерења џакове, па су их радници на леђима уз степенице носили до отвора за пуњење млина. Сизифов посао!

Међутим, нађено је „елегантно“ решење: да се из џакова талк сипа право у базен, при чему се дизала велика прашина, па су радници то одељење називали „Матхаузен“. Ту пројектантима није сметала она врста силикозе која се зове „талкоза“.

Самлевена и измешана маса из базена је препумпавана у други базен код атомизера. Стручњак који је са Штетнеровог складишта преписао рецептуру, обећавао је квалитет специјалног стеатита из групе 221 по ДИН-нормама, а исто то је тврдио и на судском процесу, који сам водила у борби за мој радни однос. По мом познавању хемије стеатита, за то је потребно одржавати врло прецизан саастав масе, а са оваквим радом - пола у млин, пола у базен и без ваге, је просто немогуће.

Неко од пројектаната је вероватно био опседнут ваздушним транспортом, па је био примењен за пуњење дозера аутоматских преса. То је доводило до дробљења у прашину иначе меког гранулата, што је узроковало шкарт.

Највећи проблем је ипак увођење „светске“ технологије, која под нашим условима није могла да преживи. Ја сам је испробала две године пре фамозног наређења, о коме сам писала у претходним наставцима, и нисам добила позитивне резултате. Осим преписане рецептуре, Војканова генијална идеја била је и убацивање треће масе - порцелана. Порцелан, стеатит и кордијерит се међусобно топе и свако њихово мешање значи шкарт или неку хаварију.

 

С А Б О Т А Ж А

У јесен, после потврде моје друге казне од стране Радничког савета, у два маха је дошло до великог шкарта код НХ-патрона. Масовно су се појавиле ситне рупице приликом печења. Одмах сам схватила да је дошло до мешања маса. У стеатитном одељењу се радило са три масе, производио се стеатит, кордијерит  и порцелан - различитог хемијског састава. Моја сарадница Рајна је, по мом задатку, урадила пробе мешања тих маса; показало се да долази до међусобног топљења при печењу. Узорци проба су стајали на орману у канцеларији шефа одељења.

Кад се појавио масовни шкарт, отишла сам у погон стеатита и повикала: „Ко је пустио кордијерит у силос са стеатитним гранулатом?“ Сви се куну да нису.

После неколико дана присуствујем Радничком савету, не сећам се дневног реда, али памтим дискусију Звонка Милете, радника из стеатитног одељења: „Војканова маса је боља од постојеће, има већу насипну тежину“ (због 6 одсто баријум карбоната – примедба аутора), па нова маса је, па наша, па будућност - муцао је Звонко.

Одем у одељење стеатита и испричам тројици радника како Звонко хвали нову масу на Радничком савету. „А, знамо ми шта Звонко ради. Он не пере линију кад прелази са кордијерита на стеатит. Ми то видимо одавде из одељења, а још боље кроз оне прљаве прозоре на галерији“ – рекоше ми.

„А тако“, кажем ја. „Значи отуда онолики шкарт на патронима, да би моја маса била гора! Молим вас, јавите ми одмах телефоном ако се то понови, како бих позвала полицију да га ухвате на делу“.

Радници Радовановић, Лекић и Швабић су хтели да ми помогну, али више није било потребно, јер је дисциплинска комисија изрекла казну за моје искључење из фабрике. Почетком 1977. године, после искључења, решим да пријавим случај саботаже у погону статита милицији у Аранђеловцу. Прими ме начелник Торњански и ја му испричам шта се десило. Пита он колика је штета у питању? „Око два месечна лична дохотка за 150 радника“, кажем. „Па то је озбиљна ствар“, примети начелник. „Знам ко је то учинио“, рекох и наведох да имам три сведока, али сам начелника упитала да ли може да их заштити како не би доживели моју судбину  - искључење из фабрике. „Не, то не могу да гарантујем“, одговори Торњански. Окренух му леђа и одох без речи.

 

Б И С Е Р И

Било је то нешто слично некадашњим „карактеристикама“. Ударали су по мени из свог богатог арсенала (искључиво мушкараци, жене су ћутале).

-Она мисли да само она све зна, а нико други ништа не зна (Петар Милетић Пера, директор фабрике); -Она својата и приватизује технологију (Милисав Милованчевић-Џеле). -Она води психолошки рат против ове фабрике (Милан Јокић, шеф правне службе). -Она је изневерила инвестиције у њено знање, учинила је најтежи прекршај у историји сектора развоја (Мирко Тодоровић, директор сектора развоја). -Она је девалвирала нашу акцију за спровођење дисциплине (Војислав Стојановић-Војкан, заменик директора).

-Она блати руководство фабрике (Миладин Бошковић, помоћник техничког директора).  -Она има манију гоњења (Владислав Машковић, референт за дисциплинске прекршаје). -Она није при чистој савести кад три пута одбија наређење (Миливоје Церовац, радник из производње). -Она је за фабрику исто што и Ђилас и Ранковић за партију (Здравко Степановић, фабрички политичар).              

-Она је лош пример за остале, код ње је у питању сујета. Сумњиво ми је на чему се то заснива (Богић Радовић, секретар СК Електропорцелана). -Она шест месеци не ради ништа, шета по фабрици као туриста (Јовица Радовановић, пословођа пресованог порцелана). -Она држи монопол на стеатиту (Драган Дожић, шеф кадровске службе). -Она кочи даљи развој. Треба разбити мит Руже Николић (Петар Милетић Пера, директор). -Ја немам високо мишљење о Рушки као стручњаку. Њу бије фама (Војислав Стојановић Војкан, заменик директора). -Она није имала ништа против нове технологије све док ја нисам добио добре резултате (Милован Мијатовић Мијат). -Ја мислим да је код ње у питању сујета (Миодраг Петровић, шеф сектора инвестиција).

-Она је имала лак живот. Не зна другу, трећу и четврту смену (Војислав Стојановић Војкан, заменик директора). -Фабрика ће бити јача без ње, него с њом (Здравко Степановић, фабрички политичар). -Другови, не треба да дозволимо да она нама да отказ. Треба ми да је најуримо. Она је рак-рана ове фабрике (Јовица Радовановић, пословођа пресованог порцелана).

-Другови, зар не видите да она дрхти од нове технологије. Она није смела да уведе ту технологију зато што је боља, па би је људи питали зашто то није раније учинила. Она није умела то да уради, а ми смо све проблеме решили, ми смо добили фантастичне цифре. Она баца прашину у очи Радничком савету. Најлакше је нападати. Другови, није тачно да она годину дана не ради ништа, она шест година не ради ништа. Нама је тешко да руководимо због недисциплине. Раднички савет треба да донесе радикалну одлуку (Војислав Стојановић Војкан, заменик директора). -Она неће моћи да добије посао у Аранђеловцу, ми ћемо свима да кажемо ко је она (Војислав Стојановић Војкан, заменик директора).

Вероватно се питате како сам све то издржала. Само сам их слушала и посматрала са малим смешком... Кад је било могуће бранила сам струку, искључиво стручним аргументима.

А време је показало ко је био у праву.

 

С У Д И Ј А  БР. Ј Е Д А Н  И  С У Д И Ј А  БР. П О С Л Е Д Њ И

После искључења из Електропорцелана решила сам да се судским путем борим за повратак у радни однос. Надлежни суд био је Суд удруженог рада у Крагујевцу. Адвокат Кочмарук који ме је слабашно бранио у току четири-пет сати мог искључивања, заступао ме је и на суду веома бледуњаво, док је противна страна била громогласна. Ја сам испричала свој део приче. Судија је био председник тог суда, Радиша Павлићевић. Кад је чуо обе стране, закључио је да је најбоље да се суђење одложи не неодређено време. Није ми било јасно зашто је тако поступио. После неког времена био је одређен други судија - Грубач, који је послушно потврдио одлуку о искључењу.

Уследиле су, због неправде, моје жалбе разним институцијама - синдикату, Централном комитету СК, Титовом кабинету итд. У формулисању тих жалби понекад ми је помагао пријатељ Миле Недељковић, етнолог и новинар, који је у листу „Рад“ објавио велики чланак под насловом „Одговорност или покорност“, у коме је инсистирао на одбрани струке и савести стручњака. Миле Недељковић ми је једном споменуо да се дружи с нећаком Радише Павлићевића. Замолила сам га да нећак пита судију да ли се сећа мог случаја. Судија је одговорио да се сећа Руже Николић: „Кад је почело суђење, одмах сам осетио да је неко узео големе паре да уведе ту технологију. На мене су из МОК-а вршили притисак да морам да је осудим, али ја то нисам могао. Одложио сам суђење на неодређено време, да јој бар ја не пресудим“.

То је прави, независни судија, то је судија бр. Један.

Имала сам могућност да после пет година тражим обнову суђења на основу нових чињеница. Други адвокат је био Веља Цветић. У написаној молби било је много фантазирања, па сам је одбацила. Сама сам написала неколико страница зашто сам три пута одбила исто наређење претпостављених и какве су последице настале увођењем нове технологије, с којом нису освојили најважније производе, а што ће неминовно довести до пропасти фабрике.

Председник Већа Републичког суда Удруженог рада Зоран Ивошевић кратко је написао да нема нових чињеница. Готово сам сигурна да није прочитао мој текст или је добио одговарајуће „инструкције“. О томе имам једно  сведочење. Лично сам позвала шефа Кабинета председника Скупштине Србије, Петра Мијовића. Замолила сам га да види шта је са мојом жалбом Маршалату. Позвао ме је и казао да је моја жалба стигла у Комисију за представке и жалбе. Председник те Комисије је разговарао с председником Комисије за избор и наименовање, који је био пореклом из Аранђеловца, познавао ме је и најцрње окарактерисао. Затим је наложио Комисији за жалбе да не шеље свој одговор Аранђеловцу док се не донесе коначна одлука Републичког суда удруженог рада. А тамо је Комисија за наименовање „сместила“ Зорана Ивошевића из Крагујевца, који је „завршио посао“.

Тако сам остала без посла, а Електропрцелан је све више пропадао из године у годину.

А ја сам преживела, постала сам стручњак за техничку и уметничку керамику и сада, иако сам у пензији, у својој 86-тој години још увек радим.

Послушник Зоран Ивошевић постао је судија Врховног суда Србије. У пензији се здушно залагао за лустрацију у правосуђу, а сам се није „лустрирао“.

Зато је он за мене судија бр. Последњи у судијском рангу!

 

Л И К А

После искључења из Електропорцелана пријавила сам се Заводу за запошљавање и добила картончић, који сам оверавала читавих седам година. За то време су се два директора променила, увек су ме љубазно примали, послужили кафом, а нису ми понудили ниједан посао. Претпостављала сам да су градске велможе биле љуте на мене што сам својевремено као делегат Скупштине општине открила у материјалу један лукаво смишљен текст којим су себи удвостручили плате. Због тог папирића била сам хронично у немилости.

Случајно спазим оглас на табли Радничког универзитета да се организују курсеви немачког и енглеског језика. Пријавим се за средњи курс немачког језика, који сам, иначе, добро знала, не бих ли добила „шару“ која би ми омогућила да на Заводу за запошљавање добијем као инжењер посао стручног преводиоца.

Кад сам дошла у заказано време, појављује се Светолик Ивановић Лика, секретар самоуправне интересне заједнице културе, да ми врати уплату за курс. Питам га зашто? „Зато што Електропорцелан тражи да тај курс буде чисто њихов“ - рече он.

„А чиме бих ја тај курс запрљала“ - питам и кажем да нећу да узмем паре које сам већ уплатила, да сам грађанин као и свако други и да ћу ићи баш на тај курс, а они ако хоће, нека ме избаце милицијом. Нуди Лика да доводи само за мене наставницу из Београда, а ја не пристајем. Завршим ја тај курс и добијем „шару“, али ми ни она није помогла да се запослим.

У међувремену док сам била незапослена, постала сам и стручњак за технологију уметничке керамике. Често сам излагала своје радове на значајним изложбама. Примљена сам у УЛУПУДС и добила статус слободног уметника. Два пута сам Лики, задуженом за културу Аранђеловца, подносила потребна документа са захтевом да ми општина уплаћује доприносе. Кад год сам отишла да питам шта је било, Лике нема, отишао у Комитет (ваљда по своје мишљење). Никакав одговор нисам добила и зато је моја пензија данас мања бар за десет хиљада динара.

Једном је био заказан састанак Друштва ликовних стваралаца Аранђеловца, чији сам била члан. Скоро су сви дошли, заузете су све столице, а стиже и културтрегер Лика. Неко му понуди троношку, он седе и одједном се изврну на леђа, а ноге одоше увис. Ја почех нагло да се смејем, а остали ме запрепашћено гледају. Нису схватили, а нису ни могли, да је у том смеху  била моја мала, безазлена освета.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности

ИМПРЕСУМ

Назив медија: Е СТВАРНОСТ. Решење АПР Регистар медија: БМ 30/2018, од 17.01.2018. Издавач медија: Драган Тодоровић, предузетник Издавачка делатност Стварност Аранђеловац. Матични број издавача медија: 62835842. Језик на коме медиј излази: српски. Врста писма медија: ћирилица. Формат медија: Самостална електронска издања Интернет портали. Главни уредник медија: мр Драган Тодоровић. Седиште издавача медија: Кнеза Михаила 33е/2, 34300 Аранђеловац. Телефон: 034/710 350, 063/686 364. Е-ПОШТА: casopisstvarnost@gmail.com. Интернет адреса: www.stvanost.rs. Редакција: мр Драган Тодоровић, Љиљана Стојановић, Драгољуб Јанојлић, Мирослав Живановић, Драгован Лазаревић, Здравко Јањевић, Дејан Комненовић и Анђелка Тодоровић.