Мирослав Живановић
Фото: из књиге Сретена Божића «Дингово легло»
У првом делу текста биће речи о Сретену Божићу у предратној и послератног Југославији, док ће други наставак пратити његов животни пут у Аустралији.
Сретен Божић, српски избеглица-прогнаник из своје домовине, на почетку стварања југословенско-комунистичке „обећане земље“, постаје сведок-антрополог и својеврсни адвокат-писац, који је светску славу стекао пишући о колонијалном уништавању староседелаца Абориџина у другој својој отаџбини Аустралији. Тако Божић својим животним искуством и стваралаштвом мири колонијалне судбине српског и абориџинског народа, симболизованих у чељустима „данка у крви“ и „коначног решења“.
Отац Стеван и мајка Даринка добили су Сретена 1932. године у Горњој Трешњевици. Детињство је провео, као многа сеоска деца у Шумадији, чувајући стада и у игри. Ипак, од малих ногу осетио је многе суровости живота. Сретен памти и враћа се на те дане у својој аутобиографској књизи Дингово легло: “Током велике еконономске кризе тридесетих година двадесетог века наша земља и кућа су биле заложене код «Аграрне банке». Моја млађа сестра Живадинка и ја смо ишли боси, обучени само у кошуље, наш једини одевни предмет, направљен од конопље коју је мајка гајила на комаду земље иза куће. Одећа коју је од ње ткала била је слична јути и гребала ми је кожу. Годину дана пре избијања Другог светског рата локална «Агробанка» почела је да распродаје на дражби имовину у нашем селу, како би повратила позајмљени новац и тако људе терала са њихове земље(...) Отац је натоварио на воловска кола буре шљивовице од рода из нашег воћњка и повео ме са собом на пијацу. Пошто је продао то буре ракије отишли смо у «Аграрну банку» и исплатили дуг.“ На гунђање банкарског службеника да су се „сељаци правим чудом лако извукли овога пута“ Стеван му је у лице одбрусио: “Твоја је багра започела овај рат, не моја.“ Тиме је у Сретеновим очима отац израстао у јунака.
Стеван Божић, отац и узор Сретенов
Добро је упамтио полазак у школу и нередовну наставу, јер су се поклопили са почетком Другог светског рата. На прозивци је било 85 ђака-првака. Због немаштине у сеоску школу ишао је босоног. Брачни пар учитеља већ прве недеље, забринути за судбину породице, одлази заувек са своје троје деце. Тек следеће године дошла је нова учитељица коју су наоружани људи, у учионици пред ђацима, сурово убили ножем. Међу Трешњевичанима се причало да је њихово село удаљено у брдима мека за окупљање различитих зараћених борбених група. Зато су га учитељи у широком луку заобилазили.
Сва срећа да је Сретенов отац знао напамет велики број српских епских песама, које је деци говорио док су преко дана радили на пољима или увече уочи спавања. Тако је донекле надокнађивао пропуштено школско градиво.
Укинути смтрну казну, јер је много Срба изгинуло у рату
Слике и трауме суровог рата из детињства заувек су остале у Сретеновом сећању. Ожиљак у души оставила је група војника која је улетела у кућу тражећи Стевана. Да би сестра Живадинка признала где се крије отац, Сретену су ставили цев пиштоља у уста. Једно јутро 1944. године затекли су тешко рањеног партизaна испред своје куће. Сматрајући да је велики грех оставити га на самрти, сакрили су рањеника у подрум. Неговали су га док се није опоравио. У међувремену се завршио рат.
Само што су Руси ослободили Крагујевац у јесен 1944. године Стеван се у овом граду обратио народу на великом скупу. Захваљујући се руском генералу и војсци пожелео је да после потпуног ослобођења Југославије нова власт првим законом укине смртну казну. „Нас Срба је доста изгинуло у рату“, објаснио је Стеван. То је изазвало свађу међу присутнима и руски генерал је прекинуо скуп. После неколико недеља стигао је позив да се Сретенов брат Милисав (тада је имао 17 година) и братић Живан јаве у војску. Милисав је одмах побегао у земуницу, где се крио око годину дана. Због тога је Сретен наставио сам да чува стадо оваца, козе и свиње на Кратком брегу. Спроводећи обавезан откуп, порезници су редовно долазили и одводили стоку уз минималну надокнаду.
Следио је нови удар власти на породицу Божић. Стеван је стављен на омражену листу кулака. Зато му је одузето нешто имовине, а често је и смештан иза затворских решетака.
Нова животна етапа Сретена Божића почиње 1948. године када је примљен у Индустријско-хемијску школу у Аранђеловцу, која је била отворена при Фабрици шамота. Поред нових сазнања, у њој је први пут видео електричну лампу, прочитао прву књигу и преко радио-апарата слушао драму „Коштана“. Сретен је са школским друговима једном недељно одлазио у биоскоп да гледа филмове. Одвајање од сеоског начина живота доживљавао је трауматично. Сваке ноћи сањао је да се налази на Кратком брегу, а преко дана маштао како да побегне из школе.
Сретен Божић са мајком Даринком на кућном прагу у Горњој Трешњевици
Најтежи тренутак везан за школовање у граду под Букуљом доживео је када је на жалезничкој станици у Аранђеловцу угледао оца везаних руку лисицама у пратњи два милиционера док чекају воз. То га је до те мере узбудило да је као омађијан пришао Стевану. Немо су се гледали неколико минута. Болни сусрет је прекинуо долазак воза у станицу. Оца је, игром случаја, видео тек неколико година касније.
Сретенов покушај да промени мишљење власти и стекне статус „доброг омладинца“, што му је требало да би уписао неку средњу школу, претворио се у фијаско и само је отежао његов положај. Са рођаком Љубишом добровољно је отишао да гради железничку пругу од Добоја до Бања Луке. Међутим, командир бригаде је био сеоски комшија, који је свакодневно говорио постројеним акцијашима, док су Сретен и Љубиша принудно ходали испред бригадира, да је стари Стеван народни непријатељ и пред свима му замерао што је имао две књиге у кући (Стари и Нови завет) - два државна непријатеља. Мада су му књиге одузели и спалили, Стеван их је знао напамет и „рецитовао“ их сељанима.
Стеван робија у каменолому, а Сретен бежи са радне акције
Када им је прекипело, Сретен и Љубиша беже из омладинске бригаде. За њима је послата потера, којој је наређено да пуцају чим их виде. Једва спасавши живу главу, јер их је потера сустигла и пуцала, двојица бегунаца стижу у Словац. Ту у каменолому, где су затвореници за казну туцали камен, Сретен налази оца Стевана. Овај му некако кришом дотури неколико сувих корица хлеба, које су му слали од куће да допуни мршаво робијашко следовање и посаветује их како да стигну до Горње Трешњевице. Чим су се бегунци докопали кућног прага, милиција их је чекала, ставила лисице на руке и привела у затвор.
После авантуре на радној акцији Сретену полази за руком да упише Машинско-млинску школу у Новом Саду. Интернат у коме је смештен био је у близини библиотеке Матице српске, где је читао књиге и почео да пише песме.
Почетком педесетих година Сретен добија војнички распоред да служи Југословенску армију у Загребу. Имао је среће да се спријатељи са командиром вода, који му помаже да добије дозволу за излазак у град, где посећује библиотеку, гледа филмове у биоскопу, присуствује предавањима и позоришним представама. Видевши његово одушевљење књигом и позориштем, командир га ослободи редовних војничких дужности, тако да је могао у град кад год је желео. У униформи Сретен је први пут осетио и новинарску страст објављујући текстове у војничким новинама.
По завршетку војске 1954. године, Сретен Божић похађа Раднички универзитет у Београду. Сарађује у књижевном клубу, у којем своје место налазе ствараоци без формалног образовања, а вољни су да пишу о својим животним искуствима. Предавачи на универзитету су били угледни интелектуалци тог времена. Божић са неколико најбољих полазника Радничког универзитета организује такозване радионице и полазницима чита изабрано штиво у школама и фабрикама. Ту се докопао и старе писаће машине. Њоме је куцао и песме које је су повремено објављиване у часописима Омладина, Наш Весник, Студентском листу и синдикалној штампи: Металац, Грађевински радник, Локомотива и Црвена звезда.
Када је завршио Раднички универзитет одлази у Јагодину где се запослио као новинар у локалном листу Нови пут. Уредник му је, држећи га подаље од најважнијих догађаја, поверио да пише о сељацима које среће по градским пијацама и њиховим усевима, доброј жетви и најбољим виноградима. Новинарству остаје привржен и у локалним новинама Вести у тадашњем Титовом Ужицу. Вероватно је био један од ретких новинара тога времена у Србији без партијске књижице. Шансу да пише добио је као песник. Предвиђено је да ради као заменик уредника културне рубрике. Међутим, сан о новинарском позиву, распршио се као мехур од сапунице, када је почео да пише књигу о животној причи сплавара на Дрини и о њеном садржају неопрезно се поверио својим колегама. Само што је завршио прво поглавље исповести сплавара, по налогу Слободана Пенезића Крцуна добија отказ и забрану да ради као новинар. Тог тренутка, 1958. године, схвата да за њега нема места у Југославији под комунистичом влашћу и решава да оде што даље од домовине.
(Наставиће се)