Приредио: Мирослав Живановић
Објављујемо други наставак из рукописа књиге „Сећање“, угледног универзитетског професора, деведесетједногодишњег Милана Мирића који припада првој послератној генерацији ученика аранђеловачке гимназије (1945-1949).
Вашој пажњи препоручујемо: како је текло његово школовање, становање у национализованој вили Живанчевић, излет у Постојнску јаму и поспаност на опери у Љубљани, добро разумевао физику и хемију захваљујући професору Борису Маркову, како је из седмог разреда избачено шест ученика и велика матура - најдраматичнији и најтежи испит у животу.
Седми разред гимназије у Аранђеловацу (1947-1948)
Ову и наредну школску годину станујем у вили ”Живанчевић” код доброг друга Славе Живанчевића. Ову велику кућу са тридесетак соба саградио је Славин отац Јанко 1938. године, иначе имућан човек са фабриком трикотаже у Смедеревској Паланци и власник кућа у Београду. 
Вила «Живанчевић», у близини парка Буковичке бање
Слава је остао рано без мајке, а отац је преминуо изненада 6. априла 1941. године. Слава живи са маћехом Десом, енергичном, вредном женом која са пуно љубави и пажње брине о Слави. Вила је национализована после рата, а Живанчевићима је остављен део спрата са неколико соба, великом трпезаријом и купатилом. Слава и ја делимо собу са удобним лежајима, лавабоом у соби и орманом. У једној соби виле станује наша другарица Татјана Каковин, чији отац, рударски инжењер ради у околним рудницима угља. Долази викендом на заједнички ручак. У вили са нама у домаћинству је и професорка немачког језика Бранка Ђурић.
Тетка Деса спрема и у оскудици врло укусну храну увек сервирану на посебно спремљеном великом трпезаријском столу са луксузним прибором за јело. Био је ово мој први сусрет са господским манирима за време обеда. Тањин отац Коста Каковин, руски емигрант, као и професорка Бранка увек су били елегантно обучени и својим понашањем за време обеда, тихим говором и одмереним покретима утицали су да и ја прихватим овај начин понашања. За време једног недељног ручка скоро да нису приметили када сам због неспретности лансирао комад говедине у парадајз сосу у крило професорке Бранке, која је тихим гласом само рекла: ”Ништа, ништа Миланче, све ће се средити”.
Слава одлази на часове клавира код професорке Љупчета и пева у црквеном хору. Свој певачки дар покушао је да примени за време предавања о Светом Сави, због чега је могао да буде избачен из школе. О том догађају Слава је оставио белешку у Монографији о аранђеловачкој гимназији (1991). На почетку школске године наш разред је ишао на екскурзију у Љубљану, Постојнску јаму. Дуг пут возом нас је сморио, тако да смо на опери «Фиделио» скоро спавали. Ову представу, оперу уопште, први пут су видели ђаци из Шумадије у љубљанском позоришту.
У добрим условима исхране и становања учио сам доста солидно. Деса је често опомињала Славу да учи, а Слава сваки час нешто измишља, загледа бубице, пије воду само да избегне књиге. Једног дана донео је белоушку и ставио је у лавабо у нади да ће ту да се задржи, међутим она се извукла и негде сакрила што је у мени изазивало ужасан страх, јер ове гмизавце од малена нисам могао да гледам, а камоли да се са њима играм. У овом разреду добро сам разумео физику и хемију захваљујући умећу преношења знања професора Бориса Маркова. Остали предмети су се “бубали”, док сам од математике био стално уплашен, ваљда још од поправног испита у другом разреду. Дивио сам се друговима који су са лакоћом решавали задатке и друге математичке проблеме. Мени је требало знатно више времена. У математици су се нарочито истицали Тика, Веса, Тања, Мијатовић, Дивна, Мила.
На радној акцији у Добоју у "ожалошћеној бригади Веља Герасимовић“
Осми разред завршио сам са врло добрим успехом. И овог лета током јула и августа боравио сам на радној акцији у Добоју на изградњи металургијског комбината. Наша радна бригада носила је име “Веља Герасимовић”, ваљда по неком партизанском борцу. Пошто смо носили црне сатенске униформе, звали су нас „ожалошћена бригада Веље Герасимовић“. Друга година на радној акцији у Босни није ми тешко пала, чак ми је пријало дружење уз логорске ватре, разне приредбе, посета Зеници итд. Као и прошле радне акције наш рад се састојао у копању земље, пребацивању на одговарајућа места ручним колицима, разгртање и набијање дрвеним маљевима земље према упутствима инжењера и техничара који су руководили градњом. На овој радној акцији био сам именован за командира чете у овој бригади. Многи активисти, скојевци нису се нарочито трудили да раде. Увек је било лакше да се прича како треба радити. 
Милан Мирић
Јула 1948. године у Београду је одржан V конгрес КПЈ. Нас бригадире су водили на железничку станицу да чујемо утиске босанских делегата са тог конгреса. Глупе изјаве тих делегата биле су предмет нашег смеха и забаве (на пример Ђуре Пуцара). Иначе да би се додворила Совјетима, КПЈ је настојала да докаже правоверност комунистичкој идеологији и одбаци оптужбе за издају социјализма, давала је инструкције о понашању бригадира, грађана. Добојем су одјекивале пароле верности “генијалном вођи човечанства, генералисимусу, вођи светског пролетаријата вољеном другу Стаљину”... Ова велика љубав биће убрзо обележена хапшењима и прогоном у чувене логоре на Голом отоку и другим злочинима према оптуженима, али и према недужнима. Успомена на радну акцију била је црна униформа коју сам носио као бољу одећу током године. Те године на радној акцији зарадио сам ударничку значку (признање за успешан рад) са којом се могла преко реда да купи, на пример, биоскопска карта. Те “ударничке” године, другови из разреда су ме предложили да будем примљен у СКОЈ, али пошто је та организација укинута, ја нисам постао њен члан. Срећом.
Осми разред гимназије и велика матура, Аранђеловац (1948-1949. године)
Станујем и даље код Славе, али се вила узима у целини за потребе одмаралишта народне милиције, а нас пресељавају у суседну вилу ”Ђурић”. Свакодневни живот се одвија уобичајеним ритмом - школа, стан, шетње до оближњег парка да донесемо балон и неколико боца киселе воде. Точење воде на изворишту “Ђулара” било је бесплатно. 
Хотел «Шумадија», поглед из парка Буковичке бање
Почетком школске године организује се екскурзија за нас ученике осмог разреда коју предводе професор Јован Костић, бивши вероучитељ, сада професор руског језика и Бисенија Биса Грушовник, наставница гимнастике за ученице. Током ове скоро двонедељне екскурзије посетили смо Сарајево, Дубровник и Сплит и упознали се са једним другојачијим светом у погледу архитектуре, понашања грађана, занимљивих музеја, морског пространства. Вратили смо се у Аранђеловац преко Загреба и Београда. У Загребу се нисмо задржавали. Гајио сам унапред одбојност према овом граду из којег је стриц Михаило одведен на губилиште 1941. године. Михаило, доктор економских наука, понос не само родитеља, браће и сестара, већ целог нашег качерског краја, убијен је у 37. години живота, према усташким документима 12. јула 1941. године “приликом комунистичке побуне у логору Керестинац”. Иначе, Михаило није био ни симпатизер комуниста, само је био образован Србин због чега је ликвидиран.
Учим марљиво и активно учествујем у раду драмске секције наше гимназије, којом руководи професор Александар Ацко Ђокић. Учествовао сам са једном малом улогом у једночинки “Медвед” А. П. Чехова коју смо играли не само пред ђацима, већ и пред грађанима Аранђеловца. Главну улогу у овом комаду имао је друг из разреда Марко Тодоровић, који је касније постао познати српски и југословенски глумац. Те године добио сам леп карирани штоф за одело од брата, купљен на „тачкице“. Сашивено одело код неког Словенца - избеглице много ми је значило за предстојећу матуру. Чистке у јеку сукоба са Информбироом, КПЈ у циљу доказивања оданости ствари социјализма, врши жесток притисак на сељаке ради обрачуна са „кулачким елементима и реакционарним снагама“. У средњим школама у целој Србији, према инструкцијама власти, избацују се са даљег школовања ученици, најчешће деца кулака и бивших буржуја. У мају на конференцији омладине у препуној великој сали Соколског дома, председник Комитета народне омладине чита списак ђака који се удаљавају са даљег школовања на територији целе ФНРЈ. Из нашег разреда из омладине и школе се избацују Петар Аџемовић, син некадашњег школског лекара и Драгиша Ивовић, „кулачки“ син из Буковика.
Познати новинар „Политике“ Богосав Марјановић избачен из гимназије
Из седмог разреда избачено је шест ученика, међу којима и Богосав Марјановић, касније познати новинар „Политике“. На питање председника омладине да ли има неко од присутних да гласа против предлога да се избаце именовани ђаци, само је синовац Драгише Ивовића, Миленко, ученик V разреда, подигао руку против. Сви остали су ћутке прихватили ову срамну одлуку плашећи се да и њих не задеси иста судбина.
Ове године на једнодневном излету у Буковик, 5. маја преминуо је мој „саборац“ Божидар Пајић приликом силаска у неки запуштени бунар. Угушио се од нагомиланог угљендиоксида, док су покушавали да га извуку из бунара у који је упао. Велика матура, за мене најдраматичнији и најтежи испит у животу. Крајем маја налазимо се на распусту ради припреме полагања вишег течајног испита, какав је био званични назив за велику матуру. Пошто сам осми разред завршио са одличним успехом, очекујем да после положених писмених испита из српског, руског и математике будем ослобођен полагања усмених испита на матури. После писмених испита из ова три предмета, само нас троје није ослобођено полагања усменог матурског испита од нас 13 одличних ученика из два одељења осмог разреда. Нисам сазнао из којег предмета нисам задовољио на писменом задатку, али је мало вероватно да је само нас троје омануло на овим задацима.
Факсимил извештаја за школску 1948/49. годину Потпуне мешовите гимназије у Аранђеловцу
Програми за полагање усменог матурског испита обухватали су целокупно градиво од петог разреда гимназије које смо учили из српског, руског, историје, математике, физике и хемије. Пошто сам веровао да ћу бити ослобођен полагања ових испита, нисам се много трудио да их спремам. После писмених испита, до полагања усмених, остало је свега десетак дана, тако да сам морао да уложим огроман напор да савладам предвиђено градиво из наведених шест предмета. Пошто је председник испитног одбора био изасланик Министарства просвете Петрашин Никитовић, то су се сви професори трудили да буду строги и покажу свој ниво знања и својих ученика пред чувеним Петрашином. Положио сам све испите, али сам покварио оцене које сам имао из ових предмета у осмом разреду. Нарочито ми је тешко пало што сам добио тројке из српског и историје јер сам ове предмете знао и волео. Поред ових предмета у сведочанство о вишем течајном испиту ушле су и оцене из француског, латинског, географије, биологије, филозофије, устава и предвојничке обуке. Може се рећи да сам постигао врло добар успех. Испити су заиста били строги, јер је из нашег разреда неколико ученика упућено да полажу поправни испит из неког предмета или су одбијени да полажу у наредном року, а неки приморани да полажу тек после годину дана, што је зависило од постигнутих резултата на писменом, односно усменом матурском испиту.
Неки ученици нису никад положили велику матуру, остали су само са завршеним осмим разредом гимназије. За мене, што се гимназијског образовања тиче, све је било окончано 23. јуна 1949. године полагањем матурског испита. Зарадио сам сведочанство о средњем образовању и изгубио од моје скромне тежине више килограма, тако да ми је било потребно доста времена да се опоравим пред неизвесношћу универзитетских студија. Већине професора се сећам са љубављу и поштовањем. У прилогу ових присећања налазе се спискови мојих другара из осмог разреда, састав Одбора за испите по групама предмета, као и задаци на писменом матурском испиту и списак ученика са постигнутим успехом на матурском испиту, а преузети су из Извештаја за школску 1948/49. годину Потпуне мешовите гимназије Аранђеловац.
(Наставиће се)