Пише: Владета Коларевић

(наставак текста из 6. броја часописа „Стварност)

Аој, пуста неслого,
кћери адске змије,
где би знала живети
да Србије није.

Јован Стерија Поповић

Давнашњи људи тумарају мраком обредног наслеђа, оличеног канда у Сопству без наде, стидујући – јер су као народ  у демократско ропство пали, не могавши да се спасу и ујасне. Ко после потопа... кад пустош осегне и последњи људи овладају светом – тад сва поган исплива, да нов поредак ствари заснују на нечовештву, безакоњу и отимачини, творећи нове облике друштвеног понашања, плаћене одавно са Вождовом главом... и сужањством оних који се нијесу одрекли судбине. У поњаву неба, просту шареницу, уткане бејаху све побожне нити родословног памћења, што се дружељубљем и беседништвом на једвите јаде некако обдржава (међ' сиротним светом) и преплиће са митском логиком несхваћеног друштва, творећи племените облике (и одлике) народног страдалништва и стваралаштва - што покров нам беше ил' покровац за волове који преживљу у јарму... с којима смо државни фијакер ваздан четворили уз пусту калдрму, идући као сужњи за Европом... која више не зна за Бога ни правду. Њен законик само за Србију важи... по којем још мртвом Карађорђу суде.

Једва писмен, али УСМЕН, народ створио је државу

Још скрајнути само посебници могу уочити и напипати дамаре усменог наслеђа, људском у спознању, намерни да се одуже свом веку, бележећи само одоцнелу пређу епске властитости... процеђење кроз појмовно ткање многоликог Света. Давнашњи се народ погубио сасвим у метежности демократских промена и обеспућености савременог друштва, које ћирилично и Карађорђево наслеђе сматра изразом заосталости, губећи и оно мало људске присебности – којом беху прожети дословно митски нараштаји, којима су преци били светитељи, намалани криком на липовој дасци, која и сад негде виси као икона у гостинској соби, уз гусле и пушку... и празну колевку, као и диплому о каквом ратном одличју, којом се још диче мртви посебници, поготову они што су са живота стекли поштовање и углед у друштву као работници и смерни носиоци Карађорђеве звезде... ил' доцније какве Медаље заслуга за народ, коју би да врли потомци отуђе и продају неком (пример из Брезовца) за две флаше пива, јер не могу другачије да се наругају друштву које их је негда извело из беде, давши им слободу достојну човека... коју данашњица већ не препознаје. А негдањи народ, од старине саздан, беше једва писмен, али добро УСМЕН, створио је државу и све установе на којима се заснива слободоумни поредак, да би је учени поданици свели на прћију обесправљеног друштва. Дух старинског света побожну идеју слободе донео је са собом из старог завичаја, идући за Карађорђем и његовим претечама, оживевши појам обамрлог Српства међу доселцима и оно мало старинаца које, у зло доба, бејаху затекли у малом животу – који би, иначе, још задуго турске водали опанке око коначишта, тражећи од Бога у данашње време да их ропством избави од беде новокомпонованих вредности, без знања и карактера  – којима је српство, рекло би се,  последња рупа на свирали, као да смо стварно неспособни да имамо своју државу... над којом још бдију Вожд и Устаници, не могавши да се тек тако саживе са европском бедом. Слобода без културе и писмености народ у мрачном раздобљу ускупља око богомоље усменог наслеђа... над чијим се темељима прошлост некритички велича и успоставља, која се црковним догмама још своди на побожну тмину епског једноумља. Бог је без човештва тек испразна форма, чију је неправду тешко разумети – а још, по злу, теже до самотне крајности поднети. Многи су се зато, рад пусте неправде – како своје цркве, тако и својих саплеменика, с разлогом турчили... не могавши да се обдрже у вери и људском достојанству („Од пусте неправде би се човек потурчио?“). О њих се једино Карађорђе није огрешио.
Етички је закон трајно обележје једног нараштаја – којему би суђено да сабљом осинори вечно боравиште, и док траје обданица, на коњу идући, што притом затеше и састави круг, за сунцем идући (као Сима Реак из Липовца по Карађорђевом допуштењу), то ће бити атар омеђен звездама, којем су богови наденули име. Пророчки јасновидо и подвижнички. Добра и благодатна земља, што старином беше обрасла у столетну шуму. Древна су кућишта негдањих житеља и пустих гробишта срасла с небесима. Богомоља сунца речитије збори но изгнаник што се од душе опрашта, сведочећи већма да земља јесте тек божји амбар у којем тек семе бесмртно оживи све народне приче и пустош негдањих предања без речи – и клетве старинске, јер земља куне домаћина (као и Србија народ набеђени) ако је не обиђе једном у недељи, гледајући да се Богу не замери. Земаљска је мати оживела народ, скрајнут и недоречен, којем она на прилику служи – посвећеним радом и одрицањем ратника и ратара, јер и Вожд бијаше смерни земљоделац, калемар од старине на гласу, устаоц, пчелар и печалбар. Он је својом руком подиго врљике око окућњице, истесао прошће и лесковим прушћем поплет ударио, да његова стока никоме на свету потру не учини. Тако је и народ могао у миру да живот поднесе.
Као кириџије старински су људи утабали већма путеве по свету, идућ као слуге за туђим еспапом – где је српски знало и дрво да збори. Видевши запуштену питомину ондашње пустаије, те гласе о томе разнели су ови невољници по васцелој земљи, и тако се Шумадија рашчу, где су и имена многим насељима они наденули (Маслошево, Мауковац... Јеловик), где су коначили када их ноћ сама затекне на путу. То, у ствари, беше, у новије време,  Карађорђев пут – знан од раније као кириџијски, или каравански, којим се ишло од Сјенице, па преко Јавора, Ивањице, Краљева... те Груже, Рамаће, Клисуре, Страгара, Маслошева – и даље, према београдској околини и Смедеревском подунављу. Тад се Шумадија рашчу по вилајету, те се ради тога и сеобни народ слио у ондашњу пустаију,  поготову из Старе Херцеговине и успутних предела: Пештери, Старог Влаха... Драгачева, оживевши  замрле инстикте  предачког наслеђа, откуд је доцније (1809) добар део својих саплеменика из Старе Србије (Бихор и Корита) и сам Карађорђе сагно у Шумадију – оживевши замрле пределе у Качеру, Горњој и Доњој Јасеници, Гружи... Лепеници. Многи су отуда и стара кумства понели са собом, па чак и имена неких предела и места.
Шумадија као предеона област траје добрим делом тек од 18. века. За старинске људе и сам појам Црне Горе и Црногораца обухвата  само Рудничко побрђе, делом с јужне стране, и у административној подели тај пределак слови (још од Карађорђа) као Црногорска кнежина у Рудничкој нахији. Само то име у данашње време слови као Таково... који се са западне стране синори са ужичком Црном Гором; и отуда, од ове и рудничке Црне Горе, траје преовлађујућа прича у предању да су сви Шумадинци пореклом Црногорци, а што се односи на ове две црногорске области – где су сви доселци били неко време, док се нису расули по благородној околини. Сеобници творе посвећену таму осамних векова – које покреће сеобни нагон и номадско сточарење као вид привређивања, пренетог из прапостојбине, док се нисy закопитили у пустаији негдање Шумадије и посветили земљорадњи (тј. седелачком начину привређивања и размишљања), што предуслов беше да се у слободи остваре као народ, који је спрам себе изабрао власт – у намери да се додвори Господу, пошто су довољно земље заузели, да могу опстати и на крчевини, где су се скућили божји невољници  оживевши појам запретаног Српства на пустом огњишту негдањих схватања. Стихија сеобног начина мишљења у историји сељачког друштва не спознаје време кад су Турци сами (по Милосаву Божићу из Горње Трешњевице), посредством неких потурчених Црногораца, давно пре Устанка и Карађорђа населили Србе „са Кадуна од Васојевића“ – да им, по уговору, обрађују земљу поред Јасенице и дају десетак... ал су се убрзо расули по околини, из страха од Турака који су пролазили низ Јасеницу, пљачкајући народ поред пута.

Свако је знао за Бога и Вожда

Тек везаност за земљу створила је митску потребу за личном и породичном својином, оличеном у племенском и државом власништву, ал' и припадништву једноме народу, чија би држава требало да буде посредник између друштва и сваког појединца... препуштеног судби, ал' и самовољи отуђене власти. Србљи су к'о народ од Бога проклети, јер он им је дао део очевине, кад је на народе разделио царство, и то онај део што себи остави... будући да Срби и на то рочиште беху одоцнили, јер су се запили у некој кафани, заједно са Циганима. И кад у недоба бануше пред Бога, у намери да се овајде наслеђем (по Светиславу Милутиновићу - Семи из Даросаве), он не могаде да их изостави сасвим из те приче, но Србима даде оно што је себи, на уживање, оставио... а Циганима да просе по свету,  док део своје очевине не намире. Од тада су Срби трн у оку свима.
У обичајном животу кућевни старешина био је светац са иконе, што с дувара мотри на своје кућане... водећи рачуна о светом поретку међу кућанима, уводећи мушку чељад у ред људи (домаћинским поступањем, женидбом... али и ратничким привређивањем у виду хајдучије). На Бадње су вече подучавана деца, окупљена око кућног светитеља као старешине, обично деде (који је памћењем оживео време), и ватришта на којем догоревају бадњаци. Кроз приче се потомци спознају, да у свако доба знаду ко су, ко им је род и помоз-бог, шта је срамота и греота... а шта стид. Свако је знао за Бога и Вожда, а људска се ријеч није поганила ни за живу главу, нит се имовина смела отуђити, нити отаџбина (именом домовина) препустити судби  и муци страдалној, да се славска свећа ником не утули, и да нам се душмани никад не насмију. Језик је основа кућног васпитања; премда сужњи вере по људском закону и свој зао удес побожно тумаче: - Без невоље нема богомоље. Боље је и црн колач него празна торба. Од немања тврђег града нема.
Из године у годину, неумрли преци, чували су кућу и кућане, крсно име и завет предака, који су српством окађени, заснованим на чојству и причи – којом су се храбрили нараштаји, а не на нововековном политикантском пренемагању и отпадништву... сматрајући политику за „задњи пос'о“  - и да би  гроб онога који је ту реч донео у Србију (по Живану Вујићу – Пиперину) требало наћи и раскопати, да му се име затре и лоза утањи. На сам Божић, кад чесница обасја кућане, Бог нам свети беше полаженик, кад се она друга врата отворе на кући – да полаженик на њих изађе, проневши сваку срећу и берећет кроз кућу, да баксузлук срећу не сузбија. То је сврха других врата која, сем Божићу, ником другом отварана нису... и кад неко сконча од кућана, ма и на туђ дан, на та су га врата изнели из дома, у којег су га као новорођено чедо унели на кућна улазна врата са источне стране – откуд нас је сунце походило. На сам Божић, према обичају, кад небески коњаници мину и свачију походе авлију рад године пуне берићета, и вином се обреде по реду; тад у дому каквог угледника искупе се небески сродници, окупљени око гуслара и пробраних беседника, што по реду зборе и диване – спомињући битке и мегдане, и казујућ песме стародревне, да би потом тумачили исте, говорећи како је било славно погинути уз Карађорђа и свом роду завештати име. Као невољнци из детињег доба памтили смо деда Радивоја (Раку Нићифоревића из Брезовца) у чијим смо причама одрасли, који памти неког старинског човека, из чобанских својих дана, од Чупића родом, који памти вечног Карађорђа, који им је кући долазио. За нас и то беше закон неминовни. У Блазнави – уз Песмарицу, Срећко је Продановић знао да осване, тумачећи етику јунаштва свом унуку (који ово пише) питајућ' се са Богом једнако, к'о са ближњим што никога нема: - Због чега је у рукама Мандушића Вука свака пушка била убојита? Ко ће слутњу кобну да разјасни под језиком божјих угодника?
Сем Божића и других празника, у Варовнику – то јест календару народних обичаја, Задушнице беху посвећене култу предака, кад се деца размиле по гробљу, да гробове знане и незнане, уз припомоћ дедова прелију вином и окаде... те да и то, уз породичну Читуљу, обзнане доцније, свако своме потомству на време. Није било куће без Читуље... из које се сваком име чита, што женама једино приличи („Помени, Боже, Карађорђа...  као и оне који му до смрти бејаху одани!“), уз крсташ и свећу за људе, а бабице за жене... од лебнога теста умешене. Многе од њих беху удовице, оставши без старешине, који им као људи изгибоше славно, уз Ђорђија и друге јунаке – да би саме, као несрећнице, с муком живом подигле потомство, од којих су неке и беле пчеле дочекале, које су по њима назване, као што беху Станићи из Врбице – „Станина деца“ – потомци чувеног Јована Врбице; то јест: Милошевићи, Прековићи... Јолдићи, што од те поврзме бејаху; сви су они хајдучког порекла, од поврзме Јована Врбице – што бијаше чувен харамбаша,  што једини смеде да с дружином пређе крадом мутну Колубару,  још у предустаничко време, и да хајдукује у ваљевском крају, где су Ненадовићи одувек бивали као наследна власт и првородна династија. С њим је негда и сам Карађорђе, изгледа, хајдуковао – кад бијаше рањен у неком боју, рад' чега је остао и сакат у руку (која му се није зацелила).  Сем Читуље и епског Словара, ретки људе сведоче о књизи, као што бележи Милан Ђ. Милићевић (1852), кад је као учитељ топољско-опленачки дошао у Брезовац да обави инспекцују у тамошњој школи, где учитељ беше неки Василије Боровњаковић. Школа беше смештена у црквеном конаку, а ондашњи свештеник беше Неша Евгенијевић (родом из Страгара), који у свом дому имаде „скромну библиотекицу“. Ту он имађаше и Сербијанку Симе Милутиновића Сарајлије, коју ни сам Милићевић не имаде онда, те му је поп Неша даде на поклон, пошто му овај растумачи неке Псалме Давидове... које грешни свештеник не могаде сам да одгонетне. Негде тих година, ако смо добро растумачили Шематизам кнежевине Србије, спомиње се неки Сима Милутиновић који беше писар при Среском начелству у Тополи?

Слугерањство као виши облик поданичке свести

Живот је народни процеђен кроз време. Већина је људи ишла за животом и за нараштајем – где свако бијаше кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати, премда је било невољника који се нијесу драговољно сами одазвали буни, но су такве Карађорђеви пандури приводили спознанију права (по Милоју Перишићу из Венчана) – батином, која беше из раја изашла. Тим поверним пословима бавио се Макса из Буковика (родоначелник доцнијих Максовића) и Јова Брица из Копљара, од којих су настали Јовићи. Трећег члана из њихове дружбе појео је заборав и време. Свака кућа морала је дати сабљу на бојишту, а да би колебљиве придобио за устаничку работу, од којих су се многи саживели са Турцима – њима је обично Карађорђе о кућна врата вешао Турке (као што је Томашу пушкару из Венчана), а неке су и побили... не чекајући да се предомисле и пођу са њима. Неки помишљају да су ради тога у Устанак најпре дигли у Орашцу; јер ако би Турци ради тога и побили ондашње Орашане, то се није сматрало за штету (по Слободану Лукићу из Орашца)? Много је гробаља од тих несрећника. Једно од њих још тавори, као вечита опомена, под Букуљом, у обали изнад саме Буковичке цркве (у којој је вазда столовао прота Атанасије - који је заклео устанике), где су већ пре тога, Турци побили сватове и повели са собом невесту са венчања, именом Стану, Карађорђеву сестру из фамилије, коју им је онда отео Станоје Главаш, те је поведе са собом... у колибу коју беше подигао на својој крчевини (Главашева крчевина) где му она доцније роди Василија – од којега потичу потоњи Главашевићи из Буковика. Колебљиве и неодлучне у боју народ је презирао, и уз предиклицу додату из нужде, вечно им је наденуо име... да свет знаде ко су и какви су, као што беше неки Петар Колебан – родоначелник доцнијих липовачких Колебанаца (Петровића), којег због кукавичлука хтеде да убије, у своје време чувени устаник и хећим - Бесни Скерла из Липовца, код Брезовачке цркве, кад су Други устанак дизали. Талог слугерањства беше виши облик поданичке свести и суб/културе коју ни Бог није могао да поднесе... живећи међ' однарођеним појединцима, па чак и целим нараштајима, који једно време нису ни знали шта су. Они су се (као никоговићи) саживели већма са отпадништвом и привилегијама новокомпоноване елите... те су и наследне облике и одлике сопства, носили ко печат помодних схватања, сматрајући тако „да од самих Срба нема горег света“ – гледајући да се додворе Западњачкој наводној култури, која је силна средства уложила само да нам те неречи стави као марви у небеска уста, да би се као народ испоганили и да нас Јевропа до гроба понизи (као Стамбол негда). Не могавши да се набеђеног српства отарасе, они су свој удес прожели бешчашћем – не би л' уновчили своја малограђанска убеђења погазивши образ, у намери да се преобрате и понизни буду свакој оној власти која би да потре национално и породично достојанство предака и потомака, чији они беху кукавни  изданци. Рад' њих је и народ могао да каже, сажимајућ' пусто искуство векова, гледајући да се не замери Богу,  јер они бејаху жив доказ безверја, сажет у бунилу извекчалог света да, по свему судећи: - Оно што дупету треба, образу не смета. Карађорђа већма и мртвог исмева та неопевана руља, несувисло се поводећи за логиком новог светског поретка, у свесној намери да га изоставе из народног достојанства  и школске читанке, уз скаредне опаске неупућеном свету – кад се неким послом запути до врлетне Тополе и Опленца, па кад тамо стигне, да не дангуби, но да мучном Вожду раскопча чакшире и да ону мушку алатљику пребрише, да се ови веселници, Боже, због тог не потржу... разводећи обезбожену причу о људским правима по Тамном вилајету. А веселник сваки беше негда само ушкопљено коњче, којег Невладине организације изводе пред кобилу (европских схватања) која тражи коња – тек да је уори, а онда изводе крилатог ајгира, у лику Милосрдног анђела, да је сам опосли. Јади божји; њихово је за малена царство. Туђин нам је свагда био пречи од Господа, од језика пустог и од хлебне доброте ћирилице. Куд ће куга него у свој род? На једвите јаде тешко од њих неко да би и мртвог Кушљу хајдук Вељковог могао да оседла и узјаше. Човештвом се и црн образ мери.

Вожд осинорио небеску очевину - небишину

Поданици судбе, оснурају потку митске властитости, следећ одвећ позну логику једне пренаглашене пропасти – сматрајући да је истекао век Српства и да је затирање на помолу. Да је, тим поводом, да милог Карађорђа негде видимо, па да се као људи осамимо и сити исплачемо. И кад њему неко сродан урокљив поглед, као жишку баци, преко прага, кад се зло незнано у храмовном дому на Божић спомене – јер реч свака може да несрећу пусту предскаже и на народ обезбожен призове. Ко је могао од зла да га брани том су пусти дани избројани (у апсани митског трибунала) не могавши да гроб себи нађе међ' народом који га је издо. Власт без памети тиња к'о уклета. Школа без карактера је описменила људе, али је народу узела душу. Мук тежачких предела замире међу изданцима Карађорђевог духа и времена. Тај невољник саздан од искони мук посвећен временом настоји да протне, као прародитељ изгнан из Едена, кроз иглене уши и пуста брдила. Он је на папули створио државу, на расолу и на качамаку. Људским је ходом, у име Србаља, пут до самог Бога утабао – идући као распет од немила до недрага, саживљен са народском муком и традицијском културом. Предачки рукопис усменог наслеђа скоро да је замро у језику реда и обичаја међу доселцима у Шумадији, с којима је Вожд осинорио  небеску очевину – небишину (у виду крчевине), створивши зиратну и обрадиву земљу коју је с народом привео култури... која се испостила од нерада и јавашлука, ударивши темељ српских посебности и, какве-такве, државности (и правленија), коју не бејасмо кадри ни да осиноримо, а ни да памтимо шта је све било... и одувек јесте, наше и Божије. Србија је тек белег вечности опчуван у пустом језику предања; јер ко српски збори и људски дивани том су свака врата отворена, те тога само и свет сав разуме.

Крај