Мирослав Буца Живановић
Научно-фантастични стрип Диригована планета Тодоровић објављује у Вечерњим новостима 1959.године са Маријом Маром Ратић. Наредне године покреће забавник Ракета. Дуг и трновит Живорадов пут од вашарскох картароша до престоничког покераша. Како је Жика (п)остао највећи шоумен, играјући покер на живот или смрт. Најтежи дани када је покеру рекао збогом.

Живорад Тодоровић је један од првих послератних српско-југословенских илустратора стрипа, у времену када се девета уметност жигоше као сумњиви западно-капиталистички тровач младежи.

У том периоду Вечерње Новости објављују научно-фантастични стрип о вештачком сателиту Диригована планета Жике Стрипа, који је излазио три месеца уз помоћ Марије Маре Ратић 1959. године. Већ наредне овај дубл 1960. покреће забавник Ракета, публикујући у њему шест бројева стрипа. Изавач „Зенит“ из Суботице стоји иза четири, док је последњи наставак самиздат. Ракета је добро дошла да у форми стрипа објави и два своја криминалистичка, рото-романа Телефон убица и Телефон смрти.
Живорад је као ученик Прве мушке београдске гимназије сарађивао са стрип-магазином Микијево царство. Илустровао је многе листове и часописе. Опремио је и неколико књига својим цртежима. Шездесетих година илуструје научно-фантастичну причу Правац маре. Добри познаваоци Жикиног сликарског стваралаштва, подсећају да је израђивао рекламне плакате, етикете и уређивао сајамске штандове.

Трновит пут до београдског покераша

Док су његови вршњаци играли јојо, ламбетвок, палеглај, јуниџајес, кликера и вртели чигре, Живорад је помно пратио прве часове покера. Коцкарска школа покера је била сурова. Безброј пута су га „свлачили до голе коже“, скидајући му и сат са руке. Опељешеног, без динара у џепу, возили га фрај таксијем. Острашћеност својствену коцкару, показивао је тиме што му је постајало свеједно са ким ће укрштати коцкарко копље. Ређали су се студенти, правници, лекари, новинари, пилоти, морнари, занатлије, келнери, глумци и фудбалери. Свежа су му сећања када је опробавао коцкарско умеће са оперским певачем, еврпоским прваком у боксу и калуђером, мађионичаром. Издваја партије са покерашима који су „унутра“ (на робији)! Остаје за за рубрику веровали или не да је у коцкарском заносу прокоцкао девојку, коју је довео на партију покера! ( Жак Себастијан, Покераши, стр.8, Београд,1968)

Насловна страна књиге Жак Сенастијан Покераши, самиздат, Београд, 1968.

Када је умро Живорадов отац Илија, мајка Софија покушавала је на све начине да га сачува од црног ђавола. Због злих времена у недрима је чувала пиштољ, а одатле је вадила новац и давала најмлађем сину да коцка. Чинила је све само да њен Живорад остане жив. (Жак Себастијан, Покераши стр.10, Београд,1968)
Скупа и сурова коцкарска школа

Да би задовољио своје финансијске прохтеве, Жика Стрип је непрекидно радио дању и ноћу. Примао је велике хонораре. Међутим, зарађени новац би брзо прокоцкао. Покер је носио у срцу. Зато је у почетку покерашке каријере наседао на разне прљаве игре и трикове.

Да би што брже и боље савладао покерашку вештину, Живорад је обично играо са старијим партнерима од себе. Улазио је у дуеле са професионалним коцкарима, од који је куповао тајне свих врста хазардерских игара. Служили су се прљавим триковима, глумећи поштене играче и џентлмене само да се докопају новца. Тако је студиозно научио да игра такозвани „чист“, али и „прљав“ покер. У игри су се служили свим могућим прљавим захватима, само да би добили новац. Због коцке је изгубио своје здравље и толико времена и упропастио у хазардним играма. (Жак Себастијан, Покераши, стр.13, Београд, 1968)

Живорад Тодоровић је био свестан да његовим венама тече коцкарска крв. У тренуцима искрености, када је писао Покераше, (страна 69. самиздат, Београд, 1968) признаје да је „као играч деловао препотентно, и самоуверено“. Све је то било у сагласју са његовим наступом великог лармаџије, на чему је несумњиво пажљиво радио. Скицирајући свој покерашки аутопортрет, Жика је пажљиво склапао један по један детаљ. Током игре, био је врло дрзак и ишао на нож. Испољавао је све особине нервно растројеног човека. Самоанализу поентира: “...Играо сам на живот и смрт. То је подразумевало да у партију покера у потпуности улажем себе физички и духовно. У тим треницима никада нисам мислио на сутра. За мене је била увек важна данашња, ноћашња игра. Да ли ћу лети или зими ићи без капута, који сам прокоцкао, или ћу остати гладан, било ми је свеједно.“ (Жак Себастијан, Покераши, стр.69, Београд,1968)

Непоновљиви покераш - шоумен

Током игре Жика је тешко могао да контролише своје расположење. Чим почне да губи новац, мењао је столицу на којој седи. Пошто су му нерви попуштали, следио је богат репертоар сочних псовки и клетви. Покераши за столом су постајали неми посматрачи његовог шоу-наступа. Изненада се дизао од столице и почињао картање стојећи. Растеравао би знатижељне кибицере окупљене око његових леђа. Да би разбио малер, често им је давао новац док се коцкао, да прошетају до кафане да нешто попију! Нека наобјашњива енергија терала га је да по цичи зими отвара прозоре да се расхлади поросторија у којој су коцкари. Другом приликом закључавао би врата, не дозвољавајући партнерима да излазе из коцкарске мишоловке. Шоу би настављао свлачењем сакоа, скидањем џемпера, ципела и машне. Избезумљен од губитка новца, једном приликом је преврнуо сто за којем су седели покераши! Жика Стрип је, поготово када му паре измичу између прстију, приређивао покерашки шоу-парти о којем се дуго причало! Нико није могао да наслути куда води врхунац шоу програма, на коме би му позавидели и познати позоришни редитељи и глумци. Неколико лепотица је осетило Жикину страст тако што их је избацивао из стана у мрклу ноћ, тек да разбије губитнички малер!

Међутим, када га карта служи и почне да згрће новац, нико за столом не би остајао миран од Жикиних маштовитих шеретлука! Било би довољно да привуче неки шњур (покупи добијени новац у игри) па да почне да љуби карту као да је живо биће, а саиграче у теме главе. Није се устезао да одушевљен добијеним новцем, почне да степује око стола и заносно пева.

Превртљива коцкарска срећа

Према сећању Жике Стрипа, волшебна промена се десила када је престао редовно да коцка. Себе је убеђивао да картама каже збогом заувек! Тада је почела да га служи превртљива картарошка срећа! Задње године нередовног играња запамтио је само по добицима. Променио је и неписана правила и чим би добио довољно новца, оглашавао би задњу туру и дељење. Или, када би исцурило време за игру, скакао би од столице, поздрављајући се од партнера, који су залуд, покушавали да га убеде да настави игру. Његова решеност да картању каже збогом заувек, кулминирала је његовим викањем у ходнику. Отворио би врата просторије у којој је коцкао и викао на сав глас: “Коцкари...! Целог живота ми узимате новац на коцки... Милиција!“ Коцкари су, гунђајући и псујући Жики Стрипу све по списку, ужурбано промицали поред њега низ степенике.

Притиснут лошим здрављем, најтеже је подносио последње године, када је морао да се одриче многих навика. Нерадо је престао да пуши, а укинуо је ноћобдијски кафански живот. Проређивале су се и „хуманитарне“ посете његових другара покераша, који су га посећивали тек да би пропустио карте кроз прсте. Више није могао да се сконцентрише на игру и почео је да губи од слабих партнера. Ипак, најболније је доживео дефинитивни опроштај од вишегодишње покерашке каријере. Његов редовни посетилац у на мансарди на четвртом спрату, Теразије 38 у Београду, Кики зареми му скупоцени порстен (испоставиће се, касније, безвредни месингани). То је Жики Стрипу било довољно да схвати „за мене није више покер!“

(Наставиће се)