Мирослав Живановић
(6. наставак)
Настављамо фељтон о руским избеглицама у Аранђеловцу. Шта је пордица Данила и Александре Новосиљцев доживела бежећи бродом из Русије? Константин користио сваки тренутак да се приближи Богу и проучава веру. Дипломирао богословију у Бугарској. Како се прота Новосиљцев сељакао из места у место, да би службовао по јужнобанатским и шумадијско-колубарским богомољама.
Спас своје осмочлане породице (од којих су шесторо малолетна деца) из узаврелих револуционарних (не)прилика у Русији, одмах после Октобарске револуције, Данило и Александра Новосиљцев потражили су у Европи. Њихов положај додатно је отежавала Данилова биографија у којој је црно на бело писало да потиче из грофовске породице и да је носио униформу пуковника царске Русије.
Знајући да му бољшевици ове мрље у биографији никада не би опростили, и да би му вероватно следио прогон у Сибир или стрељање, Данило решава да са комплетном породицом (синовима: Виктором, Александром, Всеволодом, Константином и Петром и ћерком Раисом) бежи из Одесе, где су се укрцали на брод и били гурнути у сурову животну авантуру. Већ на првом кораку, током пловидбе на броду, Новосиљцеве је задесила породична трагедија. Смрт дванаестогодишњег сина Петра потврдила је колико ризика у себи носи изнуђени избеглички живот. Када је Петрово беживотно тело препуштено таласима Црнога мора, Новосиљцевима је остао урезан први, никада прежаљни ожиљак бола у срцу и души.
Први пут се сусревши са таквим трагичним губитком брата-близанца, несрећу је подносио детиње несвесно Константин, кога је ова породична драма побудила да спас из сурових животних околности каснијих година потражи у вери и богољубљу.
Први колико-толико пристојнији мир и могућност да се приберу Новосиљцеви су покушали да нађу у Грчкој, где је брод из Одесе нашао своје пристаниште. Пролазиле су године, а деца Данилова и Александрина су расла и сазревала. Када је Констатин постао пунолетан одвојио се од породице, настављајући школовање по европским градовима. Прво одлази на школовање у Праг, где завршава технички факултет. Већ верски утемељеном полази му за руком да дипломира теологију у Бугарској и испуни своју велику животну жељу да се потпуно посвети дубљем проучавању и проповедању православне вере.
У међувремену Данило и Александра су проценили да ће за њихову породицу најбоље бити да породично гнездо свијају у Србији. Када су прешли да живе у западном делу Србије придружује им се и Константин око 1930. године. Стицајем срећних околности, Константин убрзо упознаје лепушкасту Београђанку Цвету Николић. Њих двоје су своју љубав крунисали браком у коме су изродили: Тамару, Татјану и Душана.
Нашавши свој животни смисао у вери и породици, Константину нису сметала честа сељакања из једног у друго место где је службовао као свештеник. Његова најстарија ћерка Тамара Виденовић, која живи у Опову о томе каже: -Тата се прво обрео у Крупњу, да би се потом преселио у Медељице код Лознице, у којем сам се ја родила 1932. године. Следила је сеоба у Дрен, код Обреновца, где моји родитељи добијају Татјану 1934. и Душана 1936. године.
После четири године селимо се у шабачко Црниљево. Затим је као свештеник службовао у Шапцу, у коме остаје две године. Наредну парохију Константин добија у Сакулама, да би своју мисију као свештеник у јужнобанатаским местима заокружио у Идвору, родном месту чувеног српског научника Михаила Пупина.
Тадашњи српски црквени поглавари шаљу Константина потом у Шумадијску Колубару, па се његово име нашло на списку пароха цркве у Вреоцима код Лазаревца. Према речима Милана Матића, садашњег пароха-протојереја у летопису храма у Барошевцу, посвећеног Покрову Пресвете Богородице, остало је уписано да је Константин Новосиљцев у овај храм дошао августа 1964. и задржао се до маја 1978.године. За то време живео је у суседном месту Рудовци, у коме је истовремено службовао кад и у барошевачкој парохији. После 14 година предане службе у Храму у Барошевцу, Константин одлази у пензију.
(Наставиће се)