Мирослав Живановић
У 29. наставку фељтона о Руским избелицама у Аранђеловцу аутор је истраживање усмерио ка једном од најблиставијих професорских умова, који би требало да остане у трајном сећању не само његових колега и ученика, него да служи на понос града под Букуљом.
Просветна администрација Краљевине СХС међу руским избеглим педагозима избрала је неколико изузетних професора који су предавали у гимназији у Аранђеловцу. У тој просветној елити се нашао и Василије Александрович Пејхел (1888 - 1964), један од ретких научника уз чије име стоји епитет „изванредног наставника и методисте“.
На сајту „Биографије учених Руса ван границе“ пише да је Василије Александрович Пејхел рођен 10. маја 1888. године у Вознасенску у Херонској губернији. Дипломирао је на Факултету историје Новоросијског универзитета у Одеси 1912, када је напунио 24 године. После тога његов животни пут био је испуњен бурним догађајима. Само што је пребродио Први светски рат као ратник, захватили су га вихори Октобарске револуције. Са полуострва Крим, игром срећних околности, евакуисан је са руским избеглицама паробродом „Велики кнез Александар Михаилович“ у цариградску луку 1920. године.
Убрзо је своју животну судбину везао за Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. У Југославији је до Другог светског рата предавао у гимназијама и педагошким школама. Временом је постао познати методичар наставе руског језика у српским средњим школама. Успешно се опробао и као аутор већег броја уџбеника и наставних средстава из психологије наставе на српском језику. Запажен је био и његов допринос као преводиоца. Стручна јавности високо је оценила Пејхелове преводе дела Њ. Г. Ушинског, В. М. Бехтерева и других руских учитеља и психолога.
Аранђеловачка гимназија - други корак професора Пејхела
„Опипљивији подаци“ о Василију Пејхелу у Краљевини Југославији, налазе се у књизи Арсениева А. Руска дијаспора у Југославији (на руском језику). 
Факсимил 79.странице књиге Руска дијаспора у Југославији (на руском) у којој се указује да је Пејхел радио у Аранђеловцу
Прва станица у његовој професионалној каријери била је гимназија у Прокупљу. Потврда о томе налази се у Просветном гласнику (1921.године), у којем се наводи да је Василиј Пејхел, прво запослење нашао у Прокупљу (Гимназија) , 1921. године, као суплент под уговором.
Инересантно је да се о Пајхеловим квалификацијама усмено реферисало на редовном састанку у министарству просвете за наставнике, професоре и супленте под уговором на радним местима у средњим школама 15. септембра 1921. године. Том приликом Пејхел је добио стручну препоруку да може да обавља посао суплента под уговором.
Факсимил Православног гласника (1921.година) – документ о првом запослењу Пејхела у Прокупљу (фото: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ Београд)
Неколико година после тога (највероватније 1925. године) Василиј Пејхел се обрео у аранђеловачкој гимназији, одакле је упућен у средњу педагошку школу у Крагујевац. На тај начин је заокружио своју међуратну педагошку каријеру за коју стручњаци кажу да је одликује „посебан допринос развоју југословенског образовног система“. У годинама после Другог светског рата биографија Василија Пејхела се окреће ка научно-истраживачком раду о методици средњег школства. Кратко време је предавао у Београду, а затим је био професор Педагошког завода у Новом Саду, где је дочекао пензионерске дане 1953. године. Супруга му је била Александра Павловна, која је рођена у Биази 1890, умрла је 1970. године.
Руски стручњаци међу којима и А. Арсениева сматрају да је Василиј Пајхел изванредан наставник и методолог и да спада међу најпознатије руске учитеље. Василиј Александрович објавио је књигу Нова школа 1929. године. У њој просветне раднике упознаје са најновијим достигнућима светске педагошке теорије и праксе. 
Насловна страна књиге "Нова школа", Издавачко и књижарско предузеће, Геца Кон, 1934. године
Књига је доживела два издања. Пејхелов уџбеник Општа педагогија (1934 и 1940) сматра се моделом за представљање сложених проблема у приступачном облику. Радомир Макарич о Пејхелу пише овако: „Следећи социолога Диргхајма, Пејхел дефинише циљ савременог образовања са друштвеног становишта формирања личности способне за активан друштвени живот.“
Пејхел представник такозване радне школе у Југославији
Српска научница Мара Ц. Шиљак је у докторској дисертацији (одбрањена 2011.године) Импликације промене наставног програма у основној школи на образовно постигнуће ученика у настави техничког образовања наводи: „После револуције у Совјетском савезу, појавила се специфична варијанта радне школе, позната под називом „продуктивна школа“.
После Првог светског рата на простору Југославије, постојале су различито орјентисане радне школе. Најзаступљеније су биле, радна школа - мануелни смер (Кершенштајнерова), радна школа - слободног духовног рада (Гаудигова), радна школа - школа акције (Лајева) и радна школа - продуктивна школа (Блонског). Изразити представнци и заговорници радне школе на овим просторима били су Сретен Аџић (1856 - 1933), Јован Миодраговић (1853 - 1926), Владимир Спасић (1892 - 1971), Василије Пејхељ (Василий Александрович Пејхељ (1888 - 1964), Милош Б. Јанковић (1885 - 1984), Антун Тункл (1884 - 1961) и Салих Љубунчић (1890 - 1964). Покрет за радну школу и радна школа, незаобилазно заузимају значајно место у развоју школства на простору Србије.
На списку познатих Новосађана - Википедија и Порталу архива Војводина о Пејхелу пише да је сахрањен на Успенском гробљу (Врту културе) међу познатим Новосађанима. На споменику је урезано:ЕПЕЈХЕЉ ВАСИЛИЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ (1888 – 1964), професор, један од креатора реформе основног образовања у Краљевини Југославији, водио експерименталне разреде, тзв. „нове школе”, преводилац више дела са руског, професор Руског језика и књижевности на Вишој педагошкој школи у Новом Саду, објавио више књига из педагогије и педагошке психологије.
Заједничка гробница Пејхела и његове супруге у Новом Саду (фото: Портал Руске некрополе изван Русије)
Пејхел је умро 1964. године у Новом Саду, у коме је и дан-данас остао доказ колико га уважава као професора и човека. Нажалост, у Аранђеловцу нема ни једног писаног трага да је овде радио, а његово име не помиње се ни у једној, од две досадашње гимназијске монографије. Бар приређивач треће нека има и овај текст у виду.
(Наставиће се)
