Драгољуб Јанојлић

У руке  читалаца, у издању „Стварности“, стигла је нова песничка књига Маре Руег Петровић. Све песме, настале су по изласку из штампе њене претходне збирке. Она и даље неуморно пише  решена да одржи континуитет властитог песничког исказа. На тај начин  стреми ка књижевном трајању, а том циљу је приближава управо њена  стваралачка снага у пуном списатељском замаху.

Ауторка ове збирке  има свој песнички сан који је уводи у животну слободу и приближава  уверењу да  је свака песма  у најмању руку  благодат с неба. Отуда  и ова песничка књига представља  њено песничко житије настало у осами и дубокој тишини. Она добро зна да реч траје дуже од живота и да радост и тиха патња, остају вечно у плетиву песме.

У једној песми каже како „тиха нада још траје“ да би у оној која следи изразила  оптимизам  „мене пут напред вуче“ и изрекла поучну мисао „где је радост, ту и снага дође“. При томе је дубоко свесна да нада понекад, можда и чешће него што се може замислити, ствара неку врсту тихог оптимизма и подсећа да „између краја и почетка увек стоји тачка.“

Ову песникињу, ма где била, као сенка прате слике родног краја. У њему ужива док гледа како је „планина села на облак“. Окружена лепотом и снагом раскошне природе, пева: „Зеленило завичаја ме опијало док је благи ветар на пропланку шуму таласао…“  Могуће је да су се изненада додирнуле слике доживљаја из детињства и ране младости са видокругом у очима уморним од животног трајања. Зато просто вапи: „шарена јесени, обој ми мисли…пробуди надања у мени…“ И најзад жеља: „да све у твојој боји видим.“

Марин песнички корен буја из  њене вере, храни се соковима завичаја, баш као онај стари храст у центру Брајковца, који крије многе тајне и, с ветровима што падају с Рудника и других висова, васцели дан збори. И њему ће поклонити песму, ону што шуми из дубине срца, посветиће му стих дивљења и потражити опроштај  што га раније није приметила, садржан у овим речима: „о када би само рукопис с листа твог разумели“.

У природи, баш као и у животу, многа питања чекају одговор, а он је могућ  тек кад за њега дође време. У песми „Невидљивост“, констатује да „није од жеге сунца коса избледела“ и открива узрок: „нег’ од чежње срца…“ (Свети Нектарије вели „да човек не стари кад му коса седи, већ кад му душа црни“). А живот је један и непоновљив, за разлику од  песама које су  осуђене да надживе свог творца и трају „док је света и века“.

Песникиња и у овој збирци ређа поетске слике, већина је  инспирисана лепотом колубарских предела, али и другим местима на којима се игром живота и судбине нашла. Певајући о Валенском језеру, већ у првом, исповедном стиху, предочава: „овде нисам с тобом била… овде нешто друго има што ме зове често“. Очарана лепотом „језера укљештеног међ’ брдима“, отвара песничке славине  и наглашава да јој Валенско језеро „освежава душу и узбуђује срце".

Новим песмама Мара Руег Петровић плови кроз  време, исписујући још једно Јеванђеље свог бића, уверена „да свако своју стварност има“. Дубоко  свесна да ће се све једном окончати у тишини, она оком песника  види како је ветар као перо узноси у небо  „да дохвати вечност пуну тајни“.

Овом збирком она остварује свој песнички сан.