Текст: Д. Јанојлић
У Рачи Крагујевачкој, у организацији Библиотеке „Радоје Домановић“ и истоименог Центра за културу, 11. јула 2019, уприличено је Читање поезије Малише Станојевића. Овај културни догађај збио се у завичају аутора. Његов радни и књижевни портрет публици је представила директорка Библиотеке Катарина Павловић. Изнела је да је дипломирао на Филолошком факултету у Београду на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности, магистрирао на смеру за савремену српску књижевност одбраном рада "Теме и структуре наративне прозе Милице Јанковић" да би потом одбранио докторску дисертацију "Краљ Петар Први као књижевни лик у писаној и усменој традицији".
Др Станојевић је био новинар Радио Београда, а обављао је лекторске и коректорске послове у часопису Књижевност и језик. На Филолошком факултету радио је од 1975. до 2014. године где је 1982. преузео дужности управника Одсека за студентска питања. Као асистент и као предавач радио је на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. На групи за српски језик и књижевност био је асистент и наставник, у звању доцента, на предмету Културна историја Срба, а од 2002. до 2005. академски управник Одсека за филологију.
ПОСВЕЋЕНОСТ МАГУ СВЕВРЕМЕНЕ САТИРЕ
Директорка Библиотеке је овом радном мозаику др Станојевића, придодала и његову посвећеност великом завичајном писцу Радоју Домановићу, чији је живот и непоновљиво књижевно дело, проучавао годинама да би 2008. приредио и уредио Зборник радова у спомен Радоју Домановићу под насловом Лако перо Радоја Домановића. Са Видосавом Стевановићем и Татјаном Јовићевић уредио је и приредио Сабрана дела Радоја Домановића, књиге 1, 2 и 3. Вишегодишњи је председник жирија Домановићевих дана сатире и учесник САТИР-ФЕСТ-а.
Родни крај, а нарочито своје село Вучић, никада није заборавио. Њему се враћао увек кад су му то радне дужности дозвољавале. У културној историји тог места крај Раче Крагујевачке, биће упамћен као оснивач и идејни творац манифестације Под орахом која се у периоду од 1997. до 2014. године, бавила истраживањем домета народне културе у савременим условима. Његовим залагањем и ангажовањем више аутора настала је монографија Село Вучић у Шумадији, која може послужити као пример за сличне подухвате и у другим местима. Штампана је на 250 страна и богато илустрована фотографијама културних и других активности житеља Вучића у прошлости све до краја прве деценије 21. века.
Др Станојевићу могу се приписати и заслуге за подизање споменика Вожду Карађорђу. Био је један од оснивача Фонда Вожд Карађорђе и члан Одбора за подизање споменика предводнику и великану српске револуције у Вишевцу о 200-годишњици Првог српског устанка.
На више научних скупова и књижевних вечери представљао је своју прозу и поезију, али је говорио и о стваралаштву савремених српских писаца, публициста, сликара и вајара. Објавио је књиге: Портрет народнога краља, Трагом српскога вожда, Осено дрво живота, Месец у сламеном шеширу, Ходање по ветру, а са Слободаном Лазаревићем обимно дело Епохе и стилови у српској књижевности 19. и 20. века. Потписао је и већи број научних радова, студија, есеја, приказа, критика, рецензија, кратких прича, песама и текстова из области уметности и културног стваралаштва.
„Политика“ је 4. јула 2015. године донела текст под насловом „С налив пером у руци“ у коме је свестрано осликана личност др Малише Станојевића. Овај дневни лист подсећа да је Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу организовао Округли сто посвећен доценту др Станојевићу, односно 40-годишњици његовог научног, просветитељског и уметничког рада. С тим у вези штампан је Зборник радова о њему, чији су аутори наставници и сарадници тог и београдског Филолошког факултета.
У кратким и по форми необичним студијама 26 аутора, указује се на необичност биографије Малише Станојевића, портретишући га из различитих углова, са дивљењем, неверицом, изненађењима, критичким ставом о његовим научним радовима, поступцима у пословима које је обављао, сазнањима о човеку кога су неретко гледали само преко административног рада Одсека за студентска питања, са неком посебном озбиљношћу, увек педантног изгледа, са налив пером у руци и потписом црним мастилом…
ПОРТРЕТИ СЛИКАНИ СТИХОМ
Др Малиша Станојевић, дајући краћи осврт о својим песмама и поемама, објашњава: -Стварајући "Ходање по ветру", бавио сам се промишљањем о људима, догађајима, темама и мотивима, пратиљама младости и трајања животног пута, са настојањем да се ослика један поглед на свет, у непрестаном преиспитивању, тежећи да досегнем естетске вредности. На том трагу су и драмски облици, покушаји проналаска спасења од животних сцена које су наше животе чинили несигурним, каткад на прагу поништења. Песме и поеме су настале из непосредности животних догађаја, преузимања прича од саговорника и, фрагментарно, из литературе. Они су преточени у поетско казивање, са јаким слојем наративности, уграђеним елементима есејистичког карактера и учешћем многољудног света у галерији слика са кулисама времена.
У наставку др Станојевић додаје: -Посебна је пажња посвећена портретима, сликаним стихом, ликовима који израњају из поетских доживљаја – као препознатљива, али и имагинарна фактографија, обогаћена природом, космосом, птицама, мастилом, фасцинацијом, записима. Њима, карактерима, који су током протока времена, са различитим изгледима ветрова, светлости и осенчених предела, остваривали своје креације у представи љубави, осећања лепоте, радости животописа. Али и догађајима, у којима се појављује бунт, пркос, стрепња, неизвесност, молитва…
Детаљ са песничке вечери (фото: Милован Мићо Петровић)
Посетиоцима песничке вечери Малише Станојевића, предочен је и инсерт из рецензије знаменитог српског писца и аутора већег броја ТВ драма, Милована Витезовића: -Малиша… не мудрује зарад мудровања, већ да се што боље, са знањем епоха, објасни са својом епохом, не баш „милосрдном“, о којој пева са извесне дистанце, у коју се осећања таложе, а мисли бистре. Чинио је то да би био непорецивији и да не би, макар и са разлогом, упао у афекте и патетику. Тако је постигао оно ничеовско, да даљина која умањује разлоге и предмете увећава их у мислима, чиме се потврђује његова мудрост: `Што ме не убије, ојача ме`… Древна је мисао да све што није опевано – није се ни догодило. Зато поема Сребрно светло 1999 чини част српском песништву и зато што су Срби народ склон забораву оног што им се догодило, почев од најстрашнијег.
Песме су надахнуто казивали аутор и глумци Рачанског позоришта: Сања Вељковић и Драган Ашић.