Драгован Лазаревић
Занимљива прича о животном путу Алексе из Орашца, сину Танасијевом, доказаном опозиционару свакој власти.
Од Божића до Сретења Господњег муштрао их је к'о туђе предобри учитељ Драгослав. Терао ох је ко Бог ђавола. Понављали су ко Шваба тра - ла-ла.
Дојадише и сами себи, сричући њих петорица наглас силне строфе о Вожду, устанку, Турцима изјелицама и сиротињи раји која глобе трпети не може... Учитељ је био жешћи од дахија и јаничара заједно.
Нико не сме ни да замуцне, ни да се загрцне док декламујете. Није то сеоско посело, већ државна приредба, прва у новој спомен школи «Први српски устанак» коју нам подари краљ Александар, понављао је учитељ Дракче к'о навијен.
-Хеј, мусаве, шупље главе! Утувите већ једном. Декламоваћете пред Његовим и Њеним величанствима, Његовом светошћу патријархом Варнавом који ће освештати камену спомен-лепотицу, господом министрима, силном свитом... Велика је част указана нама Орашанима. Не може бити већа. Немој сутра да ми неко мрси у браду, већ декламујте мушки, шумадијски, патриотски, нарочито ти Алекса, јер твоја завршна декламација треба да буде круна свечаности. Приредба пред краљем мора да буде - краљевска, испратио их је учитељ с вечери на Светог Трифуна, уочи Сретења Господњег 1934. године.
Те вечери је нехотице Алекси пришио надимак Круна.
-Учитељ је хтео да ме осоколи, не знајући да ми је натоварио бреме одговорности под којим већ пола зиме посрћем. Декламовати пред краљем и патријархом, а не обрукати се. Тек сам трећи разред. Сутра ће ми пасти гаће пред краљем к'о буљубашама пред Карађорђем, иако ћу их опутом двоструко притегнути.
Са тим мислима Алекса се сву ноћ рвао, преврћући се под губером и клечаним ћилимом. Пред зору га накратко савлада сан. Боље да није. Уснио је најпре како га Карађорђе држи у крилу и стреља исколаченим очима: «Пази момче да сутра не зајебеш ствар да не би брао кожу на шиљак». Пристиже га и сан како се укипио пред краљем, па ни да бекне, а он га бесно шчепа за уши.
Алекса скочи из поњава к'о опарен, чинило му се да му десно уво још бриди. Натуче на брзину народну ношњу, притеже опанке и сам се, не зна како, док га је штипао сретењски мраз, сасуља низ брдо, по танком снегу »опанчару», до нове спомен школе, која не беше ни на пушкомет. Не виде када мајка Даринка за њим криомице проли цименту воде - да све тече к'о Мисача кад снегови окопне.
Дуж друма, са обе стране, од Аранђеловца и Стојника, пристизали су ђаци и народ да у шпалиру кличу Његовом величанству кад се појаве црне лимузине.
Узбуђени, преплашени и збуњени ђаци декламатори седели су у скамијама ко на трњу. Страх их да се не обрукају. Тазе избријан и упарађен учитељ врти се ко мотовило. Не држи га место. Стално понавља Алекси: « Марићевићу , не заборави, ти си круна. Прави утисак је на крају».
У то се дуж друма разлеже пљесак и проломи: «Живео краљ, живео краљ, живела Југославија!».
Декламатори поново премреше, али се мало прибраше, јер високи гости одоше најпре у цркву на јутарњу сретењску литургију и парастос устаницима. После литургије и парастоса, патријарх Варнава освешта спомен-школу, окади је од нечастивих, а краљ је, уз клицање окупљених, свечано прогласи отвореном.
Званице се сјатише у салу, где их дочека и поздрави узрујани учитељ Драгослав. У пролазу поред укипљених слеђених декламатора, краљ помилова по глави и потапша по рамену најпре Димитрија Јаковљевића, а онда и обамрлог Алексу, коме намах би лакше. К'о да му неко брдо Пресеку истовари с леђа. Када учитељ бираним речима поздрави уважене госте, наста тајац и поче декламација. Најпре испотиха, помало стидљиво, али без замуцкивања. Вредело је дуго вежбање, одмах се видело.
А, кад Димитрије одсечно, као да прети Турцима, издеклемова:
« ...Јер је крвца из земље проврела,
Земан дошо, ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну.
Сваки своје да покаје старе....», краљ први затапша, а за њим и остали.
Алекса као да доби крила, пружи глас и загрме, чинило му се, да не би Космаја, и до Београда би добацио:
« Ал хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
Све препоне на пут бијеху, циљу доспе великоме,
Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
Из мртвијех Србе дозва,
Дуну живот српској души!»
А, мешовити хор одмах прихвати и оплете:«Шумадијо на свему ти хвала, што си нама Карађорђа дала...»
Краљ одушевљено рипи на ноге и силно запљеска, за њим и смирени смерни патријарх, краљица и ђачке мајке пустише сузе радоснице. Тапшали су и Алексин увек намргођен џандрљиви отац Танасије и ујак Живота из Стојника. Проламао се пљесак, чинило се Алекси, чак до Гајева и његове ујчевине у Лазаревићима. Доцније је сазнао да се то модерно зове аплауз..
Раздрагана краљицаМарија прискочи и пољуби збуњеног, зајапуреног декламатора Алексу. Краљ га узе на крило и упита:» Шта ти, момчино, волиш да учиш?», а учитељ Драгослав збрза: »За учитеља, Ваше величанство». Алекса је хтео нешто друго да изусти, али језик му се свеза и учитељ га предухитри.
-Догодине, када заврши четврти разред, доведи га, учитељу, у мој средњошколски дом на Топчидерском брду, да учи о мом трошку», готово нареди краљ озареном Драгославу пре него што се упути на свечани ручак у «Старо здање».
-Доведи ми и оног другог стршавог рецитатора, добаци краљ у одласку.
Од учитеља нико срећнији, ал' Алексин отац, џангризави Танасије, вечити опозиционар, ни да чује. Учитељ га узалуд убеђује. Не може да му приђе ни с рогуљама.
-Зар тај дерикожа да ми школује сина? Само преко мене мртвог, галамио је Танасије.
-Смири се Тасо, побогу човече. Ниси сео у осињак. Па зар тако о краљу ослободиоцу и ујединитељу, корио га је учитељ.
-То прво му признајем и свака му част, поготово његовом оцу. Табанали смо и нас двојица и мој шурак Живота за њима преко Албаније, ал' ово друго ће нам се кад-тад олупати о главу. Хоће господин да баца поглед са Триглава, мали му Рудник. Ко да је у џак затворио гомилу бува које ће, чим га пробуше, свака на своју страну, а ми у тандарију. А, гули, брате, овај гурави народ, особито нас огуљене сељаке, сиктао је Танасије.
-Па кога ће? Вас сељака је највише. Неће ваљда нас учитеље, у којима оскудева, мада и нас нису усрећили. А и ја сам сељачки син, ту из комшилука, стишавао га је учитељ.
-Док сељаци гуле проју, краљев пандур аутом сваког јутра долази у нашу варош у пекару Констатиновић само за лепиње умешене киселом водом. Видиш га и ти на друму кад пролази, ниси, ваљда, ћорав.
-Мани се учитељу ћорава, јалова посла. С гуликожама нећу да имам посла, а и шта ће рећи народ: »Вајни опозиционар Таса пресамитио се и оће да се «огребе» о краља, терао је Танасије по своме.
-Тебе је Тасо Чеда Плећевић, изгледа, сасвим узео под своје или су те, можда, омађијали ови «црвени ђаволи», подбоде га учитељ.
-Црвенима далеко лепа кућа. Мрсомуде од «попа до ковача» и продају «Маркове конаке». Избаци жишку да не чује зло, ал' шта па фали Чеди? Као да је онај твој, вечити радикалски посланик, Илија Михаиловић бољи. Зинуло му дупе. Никад му није доста. Одра сељаке меницама, скреса Танасије у брк учитељу, иако га је ценио и уважавао.
-Добро, Тасо, добро. Има ту и истине. Не кажем да нема. Али, шта теби смета да даш дете на школовање, када краљу не смета, иако су му за софром рекли чији је Алекса син. А, добро знаш да круна није наклоњена твојој Удруженој опозицији. Краљ је прешао преко тога, школоваће га о свом трошку. Не мораш ни марјаш да даш, ни да бринеш ни о круву, ни о руву. Упала ти кашика у мед, а ти се инатиш, трсиш и брабоњаш ко незадовољена уседелица. Срећа те гледа, ђаво ти не да. Штета је и гре'ота да овакво дете остане ћораво код очију због твоје дрвенглавости, био је месецима упоран учитељ док га не «сломи».
Следеће године одведе учитељ Драгослав Алексу и Димитрија на пријемни испит који обојица положише. У септембру први пут у животу седоше у воз и с клечаним торбицама о раменима одоше у престоницу, у краљев интернат на Топчидерском брду. А, тамо све под конац. Први пут су пробали и енглески доручак. Алекси сада с правом пристаде и надимак Круна. Толико је било лепо и нестварно за два сељачета да није слутило на добро.
Не прође честито ни месец и по те лепоте, кад из Француске стиже црна вест, да црња не може бити: »У Марсељу убили нашег краља. Пре него што испусти душу, Његово величанство изусти поруку – Чувајте ми Југославију». Тако су им барем после причали у ђачком дому.
-Шта ће бити с Југославијом не знам. Али, знам да ћу ја назад код оваца, размишљао је Алекса док је у уплаканом шпалиру, с упаљеном свећом у рукама, испраћао краља на последњем путовању на Опленац.
Када се туга мало слегну, а народ и држава сабраше, краљица Марија, Бог је благословио, бану у дом и саопшти свечано да ништа не брину. Она преузима бригу о њиховом школовању до краја гимназије.
Наређаше се најлепше године. Вредан, марљив и бистар, Алекса је био међу најбољим ђацима. А и отац се смирио, али жао му краља што га убише зликовци, иако га је раније стално грдио и закерао. Сељаци му не приговарају због Алексе. Завиде му, а њему мило.
До краја школовања остаде једва година и по, а у дому се зуцкало да ће краљица најбоље школовати и на студијама. Алекса се обрадова, желео је на грађевину, да кладрмише каљаву Србију, запуштену ко бекријино имање.
Није му се дало. Изби рат, а и од претходног се нису ваљано опоравили. Настаде општа несрећа и омраза. Народ се несрећни поделио - једни су за краља и отаџбину, други за светлу срећну будућност у којој ће сви бити једнаки. Алекса се врати кући.
Још је голобрад, партизани га не зову, немају поверења у краљевог стипендисту. Круни није место међу нама, ми ћемо јој и доакати, говорили су, а њему не беше криво. Када 1943. стиже војвода Радојко с четницима, ни они га нису дирали, веровали су да је њихов, иако је још зелен. А, Алекса није био ничији, политика му се гадила, али је маштао о слободи. То, ваљда, нема везе с идеологијом.
Сурови рат некако се прегура. Дође време обнове и изградње. Обећавају и од птице млеко («Ови ће и тице да музу, шта ли тек нама следује», гунђао је Танасије). Омладина хрли на радне акције. Пријави се и Алекса, кријући од оца који је стално ронзао како ће нам «црвени» смрсити конце. Стрепео је да ће га одбити, био је краљев стипендиста. А, они га одушевљено оберучке прихватише. Стално су се бусали и трсили како је и стипендиста омраженог краља постао идеолошки свестан и прикључио. Свашта су дробили и трабуњали. Сада им није сметао Круна у њиховим редовима.
Од малена навикнут на рад, Алекса је ринтао за тројицу. Путеви и тунели били су његова љубав а, ако Бог да, и будуће занимање. Пред свечаним збором проглашен је за ударника, а доцније га примише и у СКОЈ. Није се радовао, стрепео је да отац не сазна.
После радних акција, пријави се за стипендију за Грађевински факултет. Он би на нискоградњу. Надао се да ће му ударничка значка, иако ју је скривао, помоћи. Али, круна претеже.
-Не долази у обзир. Стипендија краљевом стипендисти, таман посла. Народна власт не маже масну гуску и не рани куче да је боље уједе, галамили су у општини и Комитету.
Алекси се све смучило. Дошло му да одустане од студија, иако је то једино желео.
Кад то чу, ускурчи се његов чворновати поносни отац: »Даринка, вади мој војнички куфер и пакуј. Сутра, у дућану код Боже Јефтиноће у вароши докупи шта фали. Школоваћемо га сами. Из ината. Макар се и на једној крави орало. Нећу се ни пред овим некрстима савијати. Многима сам видео леђа. А и свико сам да ринтам, црнчим и трпим све и свашта, али понижење никада. Нико Танасију није доакао. Јебо сам им свима матер, џабалебарошку. Неће ме ни душманским дацијама (обавезни откуп) сломити. Ево им шипак, трсио се инаџија и пелцовани опозиционар Танасије.
Проминуше од тада пет тешких мучних година, не поновиле се. Октобар тек беше зарудео, сељаци су «притезали» развраћене каце и бурад. Дозревало је грожђе.
-Мој Алекса свршио за инџењера, довикивала је Даринка из винограда и познатима и непознатима на друму. За њу се говорило да уста има, језик нема, а сада јој се веселници развезао.
-Умукни жено, што си се расторокала, па се раколиш к'о квочка, корио ју је кобајаги Танасије. А и њему беше мило, још како.
-Прејебах и ове, јебо их онај ко их саставио, ликовао је, показујући шипак.
-Тасин Круна изучио за инџењера, грађевинског, друмског, пролетело је селом.
Високе оцене и силне препоруке професора претегоше некако над једином «маном» младог инжењера - није био организован у јединој Партији. Примише га једва у већ чувено предузеће «Партизански пут» («Јако му име, још само црквама не накалемише да су партизанске», гунђао је Танасије).
Примише га, јер им је био и нужан за «терен» у недођији, да пробија љути крш. Круна није штедео ни себе, ни друге, себе понајмање. И најтеже деонице «падале» су пре рока.
После неколико година, док су се ломили у Врандуку, Круна доби телеграм да се колико сутра јави у дирекцију.
-Шта ли је тако хитно, неко рибање ми не гине. Ђаво ће га знати због чега. У Врандуку, пас му матер, тешко напредујемо, али рокове не пробијамо, размишљао је Круна док је џип грабио према Београду.
-Честитам Алекса, доживео си да се Круна најзад сретне с правом круном, смешкао се генерални Спасић, док је затечени Круна размишљао о чему то овај зализани и напирлитани булазни. Помео се, није опазио ни, њему упућен, изазовни осмех згодне секретарице с послужавником и пићем. («Како је згодна, ни најбољи инжењер, попут нашег Круне, не би је овако саградио», уздисали су сви мушки у предузећу).
-Бићеш шеф градилишта ауто-пута у Јордану, превали најзад Спасић.
-Амбасадора и тебе примиће и почастити пре почетка радова млади краљ Хусеин. Не брини, снаћи ћеш се. Умеш ти с краљевима.
Није ти првина!