еС
Драгољуб Јанојлић, новинар и књижевни стваралац из Смедеревске Паланке, члан редакције и дугогодишњи пријатељ часописа и портала „еСтварност“, објавио је нову књигу „Бекство из предворја смрти“.
Изузетно марљив, бескрајно савестан и немерљиво одан истини, писаној речи и новинарском позиву (новинар и уредник „Гоше“ у Смедеревској Паланци, вишедеценијски дописник „Политике експрес“, „Франкфуртских вести“, подгоричког „Дана“ и бројних часописа широм некадашње Југославије) и књижевном стваралаштву у минулих 25 година, изнедрио је 15 књига: „Сведоци из куће смрти“ (1997), „Ожиљци из жице“ (2000), „Заточник официрске части“ и „Тишина смрти“ (2001), „Лошињска замка“ (2003), „Плуг и престо“ (2004), „Трагом снова“ и „Јаук душе“ (2006), „Милочер краљице Марије“ (2009), „Завет Мирка Шнајдера“ (2013), „Кандила слободе“ (2014), „Сунце на мачу“ и „Шумадијски див“ (2019), „Црне кише“ и „Макадам живота“ (2020).
Шеснаесту књигу Драгољуба Јанојлића „Бекство из предворја смрти“, (издавач «Установа културни центар» Смедеревска Паланка, уредник Слободан Тодоровић Токи и графичко обликовање и припрема за штампу Милош Јанојлић) читаоцима је овако препоручио академик др Србољуб Живановић (Лондон, Велика Британија): „Књига о исповестима бивших логораша који су несрећом доспели било у фашистичке логоре у Норвешкој и Аустрији, у логор Бањица у Београду, или усташки Јасеновац, је тешко сведочење преживелих. На свој начин су описали све муке кроз које су прошли, и како су успели да све злочине преживе. Нажалост, многи нису преживели и њихова имена су уписана на плоче, постављене после ослобођења. Заслуга је Драгољуба Јанојлића што је све те исповести сакупио и тако омогућио да се књига објави. Ја само могу да поздравим уложени напор да ове исповести дођу на светлост дана.»
Међу укупно дванаест прича објављена су и четири казивања логораша из аранђеловачке и суседне тополске општине: «Вешала за бегунце» (Милош Вељковић, Шаторња - Топола), Жика Јокић (Горович – Топола), Драгомир Петровић Гема (Аранђеловац), Милутин Герасимовић (Венчани – Аранђеловац).
Извод из казивања Милоша Вељковића, из Шаторње код Тополе: «Рано сам отишао у партизане. Пушку сам кратко носио. У једном окршају ухапсила ме је Љотићева војска. Много су погани били. Тукли су нас као стоку. Пљуштале су батине све до Аранђеловца. Ту су ме са осталима затворили у зграду гимназије... Нису нас ту много задржали. Отерани смо у хотел «Старо здање», па у вилу «Савић»... Аранђеловачки затвор био је само увод у оно што ме је тек чекало. Одатле сам пребачен у тамницу Управе града Београда... И од живота сам се опростио кад су нас једнога дана угурали у вагоне и отерали у Немачку... Кад сам 1948. стигао у Београд, заустављали ме да се активирам у војсци. Нудили ми и друге послове. Али, нисам хтео, нисам имао школе за те функције. Говорили су ми да ћу се кроз рад оспособити. Све сам одбио. Рачунао сам, снаћи ћу се некако, отац је имао пет синова и пет хектара земље. Данас би моја песма била сасвим другачија да сам мислио само на себе. Овако, отишао сам у «Шамот» и грбачио до пензије.»
Цитат из приче «На 'степеницама смрти'» Жике Јокића, из Горовича код Тополе: «Из Жабара су међу првима на губилиште одведени Мицко Вићентијевић и Александар Станишић. С њима су на вешалима у Аранђеловцу завршили Витомир Катић и Марисав Пантић из Горовича... Капое који нису успели да утекну, чекала је заслужена казна. Руси су их убијали штанглом. Са 40 килограма стигао сам у Србију и ставио се на располагање новој народној власти.»
Ево и неколико реченица из казивања «Смрт на крвавом путу» Милутина Герасимовића, из Венчана код Аранђеловца: «Прве ратне године, некако у време бербе кукуруза, организована је велика хајка на породице које су имале неког у партизанима... Мој брат Велимир, заједно са још једним партизаном, стрељан је на пијаци, у самом центру Венчана 28. новембра 1941. године... Под јаком стражом спроведен сам у бањички логор из кога сам 1. маја интерниран у злогласни Маутхаузен... Одболовао сам сваку смрт у логору. Најтеже мије било кад је окончао живот Милосав Ранковић из Партизана... Јавили моји да сам добио ћерку. Капо се чудио да сам добио дете. Женио се у 16 година. Нисам се нешто посебно обрадовао. Такве су биле прилике. Сваког трена су могли да ме убију.»
Логораш Маутхаузена био је и познати Аранђеловчанин Драгомир Петровић Гема (1919-1989), који је после Другог светског рата радио у дипломатији и био «главна веза» аранђеловачких функционера са «друговима одозго». Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У казивању «У соби смрти» навео је, између осталог, да је за његово хапшење 13. децембра 1943. године крив Ђока Крахтис, један од најимућнијих Аранђеловчана између два светска рата.
Драгољуб Јанојлић, «Бекство из предворја смрти», Установа Клутурни центар, Смедеревска Паланка, 2021, «У соби смрти», стр. 87-91.