Проф. др Александар Петровић
Ауторизована реч проф. др Александра Петровића, професора Културне антропологије на Универзитету у Београду, на скупу 30. априла 2026. у Горњој Трешњевици посвећеном сећању на Сретена Божића Вонгара.
Окупили смо се овде између светова, како је овај сусрет изврсно насловила Јелена Симић, у Горњој Трешњевици код Аранђеловца, родном месту не само Сретена Божића Вонгара већ и целе породице Божић. Повод је меморијалан јер нас је Вонгар напустио у марту ове 2026. године. То је и прилика да се сетимо и других из породице Божић чије дело не одликује лепо писање и замишљање заплета, већ доследно извођење живота из сведочења истине. То је ход по уској стази патње изван удобних широких путева опсена и обмана, својеврсна побуна јер ништа се не одбацује тако лако као истина и не лепи тако слепо као лаж.
Трновит пут слободе
Вонгар је имао трновит животни пут трагања за слободом који је био све само не лак, али је на њему оцртао бразду истине. Он је из Југославије отишао у Француску и потом у Аустралију исписујући једну од најбољих књижевних аутобиографија ХХ века. На том путу показао је својим животом и делом да је све повезано невидљивим нитима и да се у сваком углу овог света догађа исто. Зато све што је писао о аустралијским Абориџинима заправо је прича о нама. Он је тамо и овде видео убијање људи, отимање земље, брисање сећања, искорењивање културе, разарање језика, срозавање свести, рационализовано ропство. Сретен Божић је писао о Абориџинима да би нас упозорио шта нас је снашло и шта нас чека. Рио Тинто је у Аустралији разорио пећину са цртежима од пре леденог доба, рударске компаније су у Србији уништиле улаз у пећину Рсовачу код Аранђеловца. А спремају се и да без милости прекопају целу земљу у потрази за подземним благом. Много је сличности које кроз његово писање можемо да откривамо и да се упитамо где смо, у каквом свету живимо и шта треба да чинимо док нам нуклеарна претња лебди над главом, а клонови и кловнови воде нашу и светску политику. Он је пишући о Абориџинима говорио о нама. Његова дела су као отворено писмо које нам је упутио и које смо тек почели да читамо. Поред похлепног трагања за рудним сировинама, линијским парковима који се планирају дуж наших река одузеће нам се земља, дигитални центри уништиће водне изворе. Тако ће се припремити ефикасно ропство затварања становништва у резервате надгледаних оскудних ресурса петнаестоминутних градова из којих ће се тешко излазити. Тако су и Индијанци намамљени у резервате с обећањем да ће тамо уживати благодети цивилизације док је територија континента постала практично terra nulius коју су запосели освајачи. То разумевање, отварање порука које нам је Вонгар оставио тако све више изгледа као ломљење печата у Јовановој апокалипси.
Када се Енглез, капетан Џемс Кук, искрцао у Аустралију, он је одмах прогласио за terra nulius, ненастањену земљу без људи и цивилизације. Појам цивилизације је моћно оружје којим освајачи владају. Он одузима самосвест и оно што људи знају о себи замењује сурогатом наметнуте историје. Традиционално знање сакупљено током десетина хиљада година се обезвређује и урођеници су у складу с теоријом еволуције наведени да себе посматрају као нижи облик живота и културе. Они су обележени као мање развијени, као дивљаци које треба идеолошки срозати на нижу расу и склонити да би се потврдило да је земља празна. То је архитектура ропства иза маске цивилизације и њеног напретка јер права хегемонија је ропство ума из кога следи губитак језика у коме лежи ум заједнице. Без језика људи постају слепи и прво губе своју космологију, однос према поретку, и не знају где живе. Небо им постаје премрежено историјом од које се не види ни извор ни уток, већ само магла укрштених прича. Када изгубе своје обреде и игре, под изговором да су застарели, губе везу са собом и светом. Кад нестане властити традиционални однос према природи и замени се технологијом, постају потпуно погубљени. С друге стране, људи који имају свест о себи не могу се колонизовати. И то је задатак који је Вонгар зацртао: не допусти одвајање од сећања, лажне перспективе где вредности постају ништавне, а људи се чине малим пред идеолошким или војним освајачима. Наметнута историја зато није памћење, она је бунило без сећања, потчињавање кроз поистовећење с агресором и његовим вредностима.
То се и Србима догодило као и Абориџинима јер је наше сећање замењено вештачким историјским памћењем мало вероватног ако не и немогућег масовног доласка Срба као Словена на Балкан. У том колонијалном игроказу Србији је у прошлости одузета земља на којој су одувек живели, као и властито име јер су названи Словенима. Тај исти метод применио је и краљ Александар који је Србију избрисао с мапе називајући народ Југословенима. Вонгар је већ током сукоба с комунистима схватио да је њихов главни циљ отимање сећања. Сва њихова непочинства су у функцији тога. Како је сећање као енергија неуништиво, једино што се може урадити је да се та енергија пласира у лажне друштвене форме и да се праве вештачке историјске конструкције. Зато је за њих најважније поставити форме заборава уместо сећања. У томе се комунисти или титоисти нису ни мало разликовали од Турака и Шиптара, Немаца и Ватикана, Британаца и Американаца, Карађорђевића или жутих демократских пучиста. Већ из овог низа се довољно јасно види колико је уништавање сећања битно као најкраћи пут превођења из постојања у непостојање. Под таквим вековним притиском Срби ипак нису подлегли, што је чудо само по себи, захваљујући Гордијевим чворовима сећања, који се нису могли развезати ни мачем расећи. Држећи се надисторијских завета које су имали остали су своји. Нигде ти чворови, осим у Индији, нису тако чврсто везани као у Србији. Распадом ноћне море Југославије зато Српска култура није нестала, него се упркос казненим санкцијама чувара глобалног Паноптикума вратила себи. Цена тог повратка у сећање као основну енергију живота била је да се све почне испочетка. Против себе Срби су неминовно имали оне који су радили на забораву и чија непрекидна ватра силе и преваре је и даље настојала да води политику Југославије као врхунску, али ипак потрошену форму заблуделости.
Први разлог и друго рођење
Британски колонизатори и Абориџинима и нама не признају не само вековну миленијумску културу већ и елементарно право на постојање. Кроз концепт цивилизације протурају јалове историјске замисли на чему граде неку врсту еволутивне супериорности над свима који нису они. Уместо да се поклоне пред онима који су преживели два ледена доба, као и онима који су васкрсли у два светска рата, они виде само грех и нас и Абориџина што не желимо да им служимо иако нас у то маме потплаћене и заглупљене политичке и академске номенклатуре. У таквом свету Сретен Божић је имао храбрости да се отме идеолошким фантомима и њиховим наметнутим обрасцима и да сведочи истину. Имао је довољно снажну енергију да у Аустралији подигне духовни устанак. У једној утамниченој земљи, утрнулих људи завараних анестезијом комфора који се претворио у стерилни конформизам, он се једноставно пробудио. Није желео да прећути оно што је видео, иако је имао све разлоге да и он погне главу и да буде мали, марљиви радник без свести и савести који, ето, ради нешто да би зарадио и преживео по цену бесмислености живота. Он се имплицитно запитао зашто живети ако је циљ преживљавање јер до сада нико није преживео? Чему све ако је крај једнако празан као и почетак? Он је таквим постављањем питања неминовно ушао у отворени сукоб с колонијалном културом. Кривица по себи у овом свету је свест или савест, што је у основи иста реч. То се јасно види од суфи песника Насимија до Ђордана Бруна који су живи спаљени, први 1417, други 1600, јер су обојица говорили да је васељена унутар нас и да се сви одговори и покретачке силе налазе унутар човека. Човек је храм који се не сме разарати јер космички закон то не допушта и страдањем враћа све у равнотежу.
Стога Вонгар међу првима у књижевности пише о бесмисленом рату у Вијетнаму, о нуклеарном истребљењу Абориџина у Аустралији и бацању на Србију 31 хиљаде пројектила са процењених 15 до 30 хиљада тона осиромашеног уранијума. Наравно да је због тога имао проблема, да се добрим делом нашао усамљен јер књижевници су, како знамо већ из Библије, махом фарисеји. Они причају о злочинима прошлог режима, никад садашњег. Никад не говоре у чему је сада проблем, јер добро знају шта треба и могу да кажу да би стали у ред и добили некаква признања. Сретен Божић није био један од њих, већ је непосредно својим писањем изазвао империју. Заронио је у садашњост и тако дошао до слободе од историје што је међу великим постигнућима које човек може да оствари. Не постоје никакве културне форме које се с тим могу мерити, слободна личност је највише што се може у свету. Без ње, која нам даје хоризонт и поредак вредности, нема ничега, све остало је ефемерно, прах и прашина, само матрикс.
Како је Сретен Божић Вонгар уопште смогао снаге за такав подвиг? Изгледа саморазумљиво да се на животном путу иде ујутро и враћа увече, да се ради без светла у тунелу и смисла на обзору. То је природно стање самообмане. Сужњи су у Аустралију депортовани из Енглеске да би им се придружили очајници из других делова света. Кренули су тамо на трагу илузије бољег будућег живота. док тај исти живот сада уништавају јер садашњост не само да је најбољи већ и једини живот. Како то да Вонгар није преварен као и сви други? Први разлог је друго рођење: у пустињи је умро и поново се родио као Абориџин што је средишњи догађај његовог живота. Други је прво рођење у породици Божић. То је посебна породица која је била нека врста духовног крова свог села, а на неки начин и свог народа. Његов отац је сањао да ће краљ Александар бити убијен и покушао је се умеша у историју и да то спречи пишући му писмо упозорења. Краљев кабинет је вероватно то писмо склонио што из лоше намере, што из незнања, што из гордости тако да је краљ завршио свој пут у Марсеју. Отац је после рата наставио своју мисао тако што је 1945 на народном скупу у Младеновцу тражио да престану хапшења и егзекуције сељака које нова крипто-усташка–комунистичка власт изводи без суда и објашњења, већ само папагајски узвикујући пароле. Завршио је због тога у затвору, али се отворио шири обзор разумевања снаге и доследности породице Божић.
Циклуси и записи
Томе треба додати и Вонгаровог брата Милосава који пише антрополошко- историјски спис „Повест, приче и докази – Горња Трешњевица кроз векове“. Он је цео живот посветио тој књизи. Она је као нека врста древног односа према речи: немој да журиш, немој да истрчаваш, него сачекај да све прође и онда реци све што имаш. Тако су настајале велике књиге. Милосав Божић је потпуно уверен да се ми пулсирамо у ритму циклуса који делује релативно независно од наше воље. Посматрајући Горњу Трешњевицу, видео је циклус од 354 године као друштвени и историјски век. Када се циклус наврши долази до катастрофе, што на грчким значи потпуни обрт. Све тада постаје инверзно док се нама чини да се све руши и пропада. Он ту периодичност прати управо овде и наводи преломне историјске догађаје: 1105. 1459. и 1813. године, дакле ритам од тачно 354 године. То је виша раван разумевања, јер културе које имају свест о овим циклусима налазе се на вишој равни за разлику од модерних култура, првенствено англосаксонских, које немају никакав осећај за циклусе. Зато и уништавају природу која је у основи отеловљени циклус.
Руски математичар Анатолиј Фоменко с Московског државног универзитета такође налази циклус од 354 године, али анализујући римску империју. На тај начин, оно што је основно херметичко начело, мало и велико, удаљено и блиско су повезани у целину која и јесте основни циљ мишљења које није запало у пукотину подељених ствари. Већ из тога се види да је Милосав стварност гледао отвореним очима, избавио се крхотина стварности и дошао до могућности превазилажења привида и изласка из таме на светло. То је био прави пут до сећања идентитета забрављеног захваљујући преварном образовању коме смо били изложени. Такво образовање, махом увезено, само је брисање сећања и ништа више. А виђење циклуса је аналогно откривању закопаног блага.
Ми ваљда и не можемо да изгубимо идентитет јер више и не знамо шта је. Позивамо се у потрази за идентитетом на неке историјске крхотине које бисмо хтели да лепимо препричавањем онога што је било. Али идентитет се тиче целине ствари, а не било ког историјског исечка. Оно што има идентитет је круг, једино место где се почетак и крај и све друге супротности спајају. Ван круга не можемо да нађемо идентитет. И зато су циклуси о којима говори Милосав темељ који треба да откријемо. Ми смо или пун круг или нисмо јер истина може да буде само кружна. Ови циклуси су оно што нас носи и одржава уколико не остану споља, већ их увидимо и осетимо изнутра. Ту припадају, да проширимо причу, и Миланковићеви циклуси који дају ширу, космичку слику нашег постојања. Миланковић је канонски трагао за записима циклуса који су остали на Земљи као трагови вековног осунчавања. Милосав говори такође о циклусима, као о главној мери стварности с тим што нагласак ставља на историјске, а Миланковић на космичке обрте. То је, шире гледано, заправо исто на различитим скалама стварности. Стога у правом смислу можемо да делујемо тек када преузмемо свест о циклусима што је битан дао не само научног већ и традиционалног знања.
Можемо из овога да закључимо да се Милисав Божић уздигао више на лествици стварности и одбацио конструкције историје као тока који зна само за одвојене супротности и имагинарни историјски пут који ће у утопијском, никад оствареном времену да направи њихово јединство. Он не верује да ће ток времена сам по себи нешто да донесе, јер људи такви какви су махом верују у оно што није. А оно што јесте их плаши, напуштање опсена и привидних супротности, осећање ритма који се не покорава њиховој вољи, прави је пут до властитог идентитета.
Вођен таквим размишљањима и ослоњен на сазнања до којих је дошао он је довољно спреман да осмисли друго тумачење историје. Он наводи апокрифне речи властелина Новака Белоцрквића, вековни одјек гласа народа, који говори деспоту Стефану да не зида градове, него да јача коњичке одреде и развија металургију, што је наша највећа предност. Србија је од неолитске Рудне главе, рудника из петог миленијума пре Христа, колевка металургије коју други ни до Средњег века нису могли да досегну и преузму. Новакова идеја је била металургија, јер успон културе се пре свега огледа у односу према преображају метала, а коњички одреди то треба да одбране. То се добро видело и у самом Косовском боју који је, упркос вековним лажним историјама, завршен српском победом. О томе поред писаних докумената сведочи монументална таписерија „Косовски бој“ из XVI века која се и данас налази у француском дворцу Шенонсо (Château de Chenonceau) у долини Лоаре. На њој је приказана победа српске војске над турским освајачима.
Недозвољени писац
Битан разлог победе српског оружја била је надмоћна металургија. Тешка српска коњица била је опремљена најбољим оружјем и опремом тог времена, а њену застрашујућу појаву турски писци упоређивали су са железним брегом. Један од њих, османски историчар из XV века, Мехмед Нешрија, у делу „Огледало света“ (Kitab-ı Cihan-nüma) описао је јуриш српских коњаника. „Нико се не може пред њима одржати и зауставити их. Кога год дохвате, распале га и прережу надвоје. Никад се не раздвајају нити знају шта је одступање. Кад у маси наиђу, ваља им се склањати с пута.“ У бици код Никопоља 1396. јуриш српске оклопне коњице деспота Стефана је одлучио борбу. Чак и када је војска султана Бајазита изгубила битку код Ангоре 1402, Стефанови оклопници нису били поражени што је задивило Тамерлана. Овде видимо два елемента о којима Милосав говори, снагу металургије и силу војних одреда, управо оно што је схватио као главну српску стратегију. Томе треба додати да је средњевековна Србија највећи произвођач и извозник сребра у Европи. Према неким извештајима чак су и кровови кућа у Новом Брду били покривени сребром. На тој основи Милосав износи разложну критику којој нема места у званичној историји, а која делује данас потпуно трезвено. Иако се Србија војнички и политички ослободила Византије, колонизација је остала изнутра као поглед на свет. Слично је данас и са Европом и Америком које пропадају, али настављају да вегетирају у српској свести.
Да би потврдио своје увиде, Милосав се не задржава само на општим погледима, већ се окреће портретима људи које је знао или за које је чуо излажући их са страшћу правог антрополога. Он одмерено и садржајно анализује њихове животне приче као прворазредни егзистенцијални материјал. Због тога није затваран као његов отац, али није дозвољена промоција његове књиге у Парохијском дому у Горњој Трешњевици тако да се ни духовно није могао вратити кући. Разлог за ту забрану могле би бити његове речи из поменуте књиге. „Док су Срби славили своје успешне Србе, Срби су живели у благостању, а откад славимо Јевреје и учимо Стари завет и јеврејску историју све нама Србима наопако иде.“
Ове речи сведоче да Божић није поштедео не само световну већ ни сакралну власт. Теолози би му јамачно замерили етнофилетизам, посебно ако су предани савременом екуменизму јер за њих хришћанство није национална, већ интернационална религија. Можда је његов став превише коренит, али у сваком случају наводи на размишљање. Када је књига објављена 2022. године могло се разумети да ревносни свештеник Парохијског дома није схватао оно што је Милосав Божић попут свог оца с унутарњим миром јасно созерцавао дубоко загледан у природу ствари. Али после свирепог израелског уништења народа у Гази, Сирији, Либану и Ирану, у бруталном стилу комунистичке интернационале, постало је сасвим јасно да нема нама среће са Старим заветом, као што није било ни са пророком Марксом и његовим Најновијим заветом изабраног народа пролетера. Има међу јеврејским пророцима извесно ваљаних људи, али исправне ствари у погрешном контексту су рђаве, једна тачка црнила замрљаће било какву белину. Милосав нас упозорава да не увозимо пророке, већ да се окренемо свом извору који очито снажно избија, али узалуд док се не умијемо у њему и прогледамо. Док то не учинимо, бићемо у жрвњу између римске и јеврејске историје.
Метафора Абориџина
Дакле, Вонгару је било могуће да учини немогуће јер је долазио из породице Божић. Зато је наш долазак овде у Горњу Трешњевицу нека врста ходочашћа. Реч је о томе да би требало да разумемо то што је урадио Вонгар и нађемо трагове свог идентитета. Идимо на ходочашће на она места која ће нам вратити енергију која је нама потребна сада више него икада јер смо окружени мраком споља, а још више изнутра, То је мрак рударских демона који су изобличили дух Рудне Главе и покушавају не да преобразе и оплемене земљу, већ да јој прекопавањем ишчупају срце. За рударским следи мрак црних огледала од којих више не видимо себе. Отуда је зрак светла што смо дошли овде да бисмо се отели, да бисмо рекли да смо схватили значај животног дела Вонгара и да смо разумели какву су нам поруку и завештање Божићи оставили.
Оно прво што не треба заборавити јесте да је Сретен Божић писао о Абориџинима, али то никако није само прича о њима. Абориџини су само метафора јер освајачи поступају исто с њима као и с нама не допуштајући право на живот, већ нас давећи свиленим гајтаном наводно напредне цивилизације. И њима и нама ускраћује се право на идентитет и корене који се посматрају само као прошлост коју треба напустити у име тумарања по маглама будућности. Освајачки демонизам покушава да све што је лепо, добро, све до чега се дошло током времена обезвреди и поништи да би се све претворило у пустињу. Зато је Вонгар глас вапијућег у пустињи, и није случајно, већ симболично умро у пустињи. И то је порука његовог живота – умрећете у пустињи ако неко не дође да вас спасе. Њега је спасао Абориџин који га је васкрсао тако што га је пошкропио живом водом из жабе. И ми ако не нађемо жабу с чистом водом, умрећемо од жеђи јер су скоро сви извори, природни и духовни, загађени. Британци, о којима Вонгар пише у роману „Каран“, инјекцијама су убризгавали отров у поморанџе и бацали их жедним Абориџинима да би умирали у мукама. Нама се то исто ради на други начин, зато смо дошли овде у Горњу Трешњевицу да бисмо се подигли мало више, да бисмо схватили завештање и да бисмо разумели дух природе и снагу чисте воде живота.
Ако не схватимо да је вода средиште живота и да оне не може бити слушкиња технологије, наш живот ће бити до те мере олакшан да ће се претворити у смрт. Морамо зато да увидимо дубље повезаности, одвојимо битно од небитног, сублимно од сировог, истинито од лажног. У том циљу треба се овде у Горњој Трешњевици подићи изнад и присетити се породице Божић која је имала пророчки набој, енергију ослобађања, јер то је права српска породица. Као и што и само њихово презиме каже, то је божја и побуњена српска породица која не пристаје на форме ропства ма како биле улепшане. Јер наша права историја је трагање за слободом. Горња Трешњевица је слична као Марићевића јаруга где су се скупили неки попут нас и подигли устанак. Можда ни они тада нису себе схватали до краја озбиљно, али су кренули, устанак је подигнут и тако је настала слобода. Окупљамо се да бисмо се отели обрасцима ропства који сада покушавају да од Србије направе некакву Палестину или Газу где ће се наставити истребљење слично оно у Првом и Другом рату. Абориџини су још пре тога претрпели ту страшну судбину. Да би их истребили, отели су им језике да би од неколико стотина језика, колико се говорило пре искрцавања Британаца, остало само двадесетак који нису на путу изумирања. Када заједници узму језик она пресушује јер је одсечена од енергије која долази из њега.
Зато сада када је све кренуло инверзно за нас је проучавање Вонгара више од тумачења књижевности. Његова усамљена борба је лековита јер се види како неко ко је сам против свих може да нађе пут изласка. Вонгар није имао умишљаје да ће му Енглези помоћи, да су цивилизација и напредак добро само по себи. Напротив, они су оружје у рукама оних који не подносе слободу. Цивилизација и њена десна рука историја не доносе слободу. Чак би се могло рећи да је у свим околностима слободна мисао била прогоњена. Вонгар је то знао и зато решење није тражио у цивилизацији и историји, јер га ту нема, већ на самом извору постојања о чијој природи сведоче Абориџини. Они нису били цивилизовани јер нису имали реч за рат. Зато су живели на минимуму ентропије, стварања нереда у свом друштвеном систему. Како је цивилизација максимум ентропије Вонгарова идеја била је да проучавајући културу Абориџина уђе у енергију природног циклуса и да онда та природна, космичка енергија ради за, а не против нас. Сада видимо да је човек на врхунцу цивилизације због ентропије неминовно ушао у рат, али не судар цивилизација, као што пише Хантингтон, или у општи сукоб држава као што свакодневне гледамо. Он је ушао у сукоб с невидљивом, надмоћном силом против које не може ништа, а то су природни циклуси. Они наравно нису непријатељи по себи, али човек је својом гордошћу и битним незнањем од њих начинио смртне непријатеље. Он сада ратује за нафту, а да не зна каква је сврха енергије која се из ње ослобађа. Како не зна сврху и покушава да је сведе само на средство, она се неминовно окреће против њега. И нафта, и вируси и клима раде против нас. Абориџини такав степен незнања себи никада нису допустили. Ако бисмо попут њих ушли у енергију циклуса, ствари би се вратиле у склад. На тај начин бисмо могли да претрајемо многе хиљаде година јер бисмо напустили ниже, линеарне форме културе које у незнању долазе са Запада.
Огледало и заборав
Вонгар нам помаже да се разиђемо са светом лажи од кога долази само претња и патња. Мада западни свет шири хипнотички привлачну представу о себи, да би наша деца пиљећи у црна огледала одлазила тамо главом без обзира, не може се сакрити да је то земља ни живих ни мртвих гусара с Кариба и њиховог плена инвестираног у маску удобног живота. Али то је добар живот за машине, не за људе. То је свима који су се спасли црне магије огледала потпуно јасно док гледају посмртни марш робота и вештачке интелигенције који окупирају свет претварајући га у технолошки концлогор. Не можемо рећи да нам Вонгар није то говорио гледајући абориџинским очима на машине које копају и разарају земљу, и нуклеарне бомбе које уништавају сваки траг живота. Све је рекао онима који имају уши да чују.
Устајући против истребљења Абориџина Вонгар је стога стао против великог злочина над целим овим светом. За то неће добити заслужену славу и хвалу, али је енергија коју је ослободио и данас жива. Захваљујући томе и ми смо данас не само духовно живи. Мислим на ону древну мисао да цео свет почива на неколицини праведника без којих би се урушили стубови који га држе. Док њих има и свет је ту. Вонгар је свакако један од њих од којих се свако на свој начин бори у свом виду делања. Међутим, ми смо то потпуно заборавили јер технолошки поредак води рачуна само о бројевима и статистици. Шта више, ми смо у потпуном забораву, не знамо ко смо, посрћемо јер је наш игроказ постао ветроказ који нас окреће како ветар дува.
Томе помаже масовна хипноза црним огледалима где човек заборавља себе. Још Свети Сава нас упозорава на магију огледала. Он у Хиландарском типику пише о „човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и отиде и одмах заборави какав је био.“ Другим речима, погледају се у огледалу, препознају се, оду негде и одмах забораве ко су. Свети Сава нас упозорава на огледало јер је прозрео његову магију. Данас мноштво зури у огледала и неминовно заборављају ко су. Не знају ни да би требало да знају ко су. И како не знају, онда се губе и постају неко други чији идентитет је изграђен на забораву. И то је изгледа наш једини задатак – бити сам против свих. Стога је Вонгар симбол нашег пута који се не мења ни у другом простору ни у другом времену. Он је то урадио с правом мером, а ми смо се заборављајући себе као народ залетели да ослобађамо поробљену браћу пројектом Југославија који нам се олупао о главу. Прихватили смо лукавог и поквареног непријатељског војника за владара те пројектоване државе и окренули се сами против себе. То значи живети у огледалу и бити сенка себе самог. Као да је једини циљ да се удешавају у огледалу, да буду увек пригодни и да у туђим очима стекну привид свог идентитета. Огледало је и данас најмоћније оружје јер када неко нема себе, а то је општи случај, прво што се пита је каква му је слика у огледалу. Шта каже огледало битније је питање од тога шта је истина. Стога је на путу ослобођења битно да се врати суверенитет сећања тако што ће се разбити огледало
Карађорђе је разбио огледало, иако му је отац говорио: Сине, видиш како живимо са Турцима. Тргујемо, зарађујемо, шта ти још хоћеш? И онда је Карађорђе, као у некој античкој трагедији погубио оца, да би из смрти оца, као Зевс који је свргнуо оца Крона, дао живот народу. Тако су се и Индијци ослободили освајања Александра Македонског, јер су убили свог неспособног владара, затим су примили борбу и поразили Александра. То је и данас занимљиво када Иран, врата далеког истока, Епстинови кловнови нападају као бастион слободе, који је преузео улогу чувара врата. Увек ће поред све сурове силе неко бранити слободу што сведочи да је енергија неуништива и да без одбране слободе нема живота. Привидно је живот срећног роба нешто мање болно и једноставније. Али проблем је у томе што у удобном животу сужња нема енергије, јер у крајњем смислу енергија и слобода су синоними. Када нема слободе, нема ни енергије. Отуда тако жестоки ратови за нафту и ресурсе јер нема слободе и онда се мора отимати енергија спољашњег света да би се то надомештало. Вонгару је свакако била јасна разлика царства земаљског и царства небеског, уосталом то разликовање је битан део српске културе, и он је начинио свој избор. И показао да је свака невоља када се не одступи од себе води у победу.
На том трагу он говори о тајни преображаја коју су знали Абориџини. Они су циклусима новог рађања ослобађали своје право биће. Њихова култура је усмерена само ка једном – тајни стварања. Све њихове приче у различитим облицима говоре само о томе. Њима је у средишту пажње, како читамо у Вонгаровим Абориџинским митовима, сведочење о стварању, чистој свести о томе, о енергији, кретању, осећањима која произилазе из сећања. Све то чини једносушно јединство које је заправо право стварање. Без тог јединства постојање је или беживотни скелет или хаос. Задатак човека је да усклади та два вида постојања у једно стварање које долази кроз човека, а не изван њега. Тако свест постаје енергија, а енергија стварање.
Нама је велико зло скривено иза маски цивилизације отело и распарчало мисао јединства. Иако Црњански говори смрти нема, само сеобе, ми смо сведени на имагинарно ништа, оно пре рођења и оно после смрти. Без иманентног стварања, непрекидног преображаја, ритма енергије, ми и не знамо шта радимо, ништа нас не носи, јер између два ништа не може бити истине и смисла. У Абориџина, то нам говори Вонгар, постоји тајна преображаја животних форми чиме се може овладати у граничним стањима свести. Али ми смо жртве европског просветитељства XVIII века у коме је рационализмом живот искидан на делове и распет у историји за коју не знамо откуда и куда иде. Зато нисмо у стању да видимо смисао једноставне природне чињенице рађања и препорађања и метаморфозе што то нам Вонгар приповеда надајући се да ће неко схватити. Али идеолошки лоби се не осврће док увози и шири идеје Запада и покушава да системом образовања убеди децу да је технологија исто што и знање. Све је то индоктринација, готове формуле, а знање је нешто друго јер ако се не постављају питања, имамо само одговоре који окупирају изоловану, атомизовану свест. Тако се живот претвара у некакву слику у огледалу и на тај начин нестаје, јер свет не може да опстане ако се претвори у слику којом управља дрски безобзирни капитал који не жели нешто одређено, већ само робовање до поништења у ничему. Једино што остаје је да схватимо да будемо ли робови огледала бићемо приковани и нигде нећемо стићи ма шта нам се буде причињавало. Огледало је најмоћније оружје јер у огледању људи траже одговоре, а не у живој енергији сећања. Прво што помисле није морална вредност учињеног, већ како оно изгледа у огледалу. Они тако постају површни, губе дубину постојања и мање више постају приказе које се у одсуству моралне димензије претварају у демоне. И о томе на свој начин говори Вонгар. Другим речима, ако као Абориџини не улазе у живи свет, људи ће неминовно, с танким изговорима, постати део демонског света који ће ланцем пресликавања покретати токове уништења. Демони се заправо рађају из површности живота сведеног на огледало.
Замена становништва
На тој основи спрема се технолошка замена становништва мигрантима и роботима. Мањи проблем је етнички – дивља хорда која је индукована да тражи бољи живот у другим земљама, а већи је вештачки роботи и њихова прагматичност направљена искључиво да решава површне проблеме. Роботи су мигранти капитала јер после свега нисмо довољно добри за оне који пред нас постављају нове историјске услове. Капитал неуморно прави нове револуције да тиме одржава своју моћ. Наше је да то схватимо, одупремо се и прођемо између. На том путу важно је да пре свега себе не заменимо, да се не збунимо и не продамо себе за слику, да не идемо путем постистине и да се не предајемо онима који нас највише лажу. На нама је да схватимо абориџинско искуство и да не допустимо да будемо замењени. Замена је могућа само ако се збунимо и заменимо себе за своју слику и тако као Јуда будзашто продамо свој живот и издамо свој свет.
Махатма Ганди је показао како се спасава свет јер је без испаљеног метка победио британску империју зла, која је цинично забранила народу да узима со из океана поред кога живи. Упркос забрани он је узео зрно соли што је направило ланчану реакцију побуне. Било је то довољно, а слично томе Вонгар је у својој борби против распродаје живота омогућио да схватимо да је зрно, макар и најмањи облик постојања, једнако као цели свет. Он у приповедању напушта антропоцентричну визији живота, улази у свест мрава и пише цео роман Габо Ђара о истоименом мраву и његовом погледу на живот. Он је тако ушао унутра у сам живот. Његова порука је да је у неком вишем смислу амбијента живота со исто што и океан, а мрав исто што и човек. То је права борба за смисао. Треба да схватимо да је мало једнако великом и да станемо иза зрна и мрава и пустимо да овај идентитет делује својом снагом. Ако то уочимо, нећемо се коцкати с животом и нећемо стављати живот као улог за слику.
Вонгар у романима полази од Абориџина, али не завршава с њима. Ми смо својим посебним место извора Вонгарове мисли позвани да схватимо да смо кроз Абориџине заправо описани ми. Вонгар пише о Абориџинима, али говори о нама, иде с нама, гази нашим траговима који су и његови. Иако је у тренутку слабости на филму A Double Life Џона Манделберга рекао да је аустралијски писац, његово дело не би могло да се оствари унутар аустралијске културе саме по себи. Оно не би било могуће без српске културе која се као енергија улива у његове реченице јер српска култура пре свега почива на идеји слободе. С друге стране, Енглеска је Terra Australis направила као огроман затвор са кога заточеници не могу да побегну. Тај велики пројекат је био могућ јер је Енглеска заправо саму цивилизацију, цео овај свет, замислила као кажњеничку колонију којом они управљају. Идеја је дошла од филозофа Џереми Бентама који суштински следи идеју Нове Атлантиде Френсиса Бекона где Бенсалем, утопијско острво у чијем средишту је Соломонов храм науке, управља целим светом контролишући временске прилике, биљни и животињски свет, медицину… Бентам је аналогно осмислио своју нову Атлантиду као џиновску зграду затвора, храм неслободе који је назвао Паноптикон. То је кула окружена прстеном зграда с великим симетричним стакленим зидовима кроз које чувари надгледају осуђенике, лудаке, болеснике, раднике или ученике у ћелијама.
Од Паноптикона до Палантира
Овај савршени прозирни затвор Бентам је скицирао 1787, само 17 година откада је Џемс Кук открио Аустралију. Очито је да су то два блиско повезана догађаја. Поглед стражара заробљава и влада боље него зидови и решетке јер затвореници знају да су стално под надзором. Видљиви су без престанка и немају где да се сакрију, а блесак контра светла у стражаревим очима их претвара у сенке. Тај ропски систем су после разрадили енглески писци попут Орвела или Хакслија, али и данашњи англосаксонски технолози у корпорацијама попут Палантира, Ранда, Тесле или Антропика који су окупирали затворенике не само споља већ и изнутра. Ове корпорације су суштински напредак цивилизације Паноптикона јер су усавршени чувари логора, а њихов главни циљ да све што је унутра постане споља. Када се то догоди, зло које живи од површности почиње да влада. Концепт је данас толико успешно разрађен да стражар скоро није ни потребан јер затвореник помоћу система црних огледала и универзалне видљивости надгледа сам себе износећи цео свој живот, мисли, речи и дела пред очи ригорозне казнене моћи која нема други циљ до подређивања и гутања енергије слободе. Али треба приметити да ни чувари нису поштеђени јер они који надгледају по свом положају не припадају људском свету, ни доњем свету тела, ни горњем духова. За њих не важи ни људски ни божански закон, њима је остала само технологија у којој не могу да пронађу себе изван своје улоге. Они су погубљени више него затвореници у Паноптикону који имају слободу као недостижни циљ док чувари ни то немају. Врте се у кругу где не могу да споје крај с почетком и зато неминовно пропадају у пуку технологију коју у очајању бесмисла покушавају да обоготворе.
Зато када се данас с пуно патоса прича о западним вредностима, њихов корен је пре свега у Паноптикону на кога се мора пристати да би се живело не само у Аустралији. Изванредно је чудо како се Вонгар није разочарао и морално сломио у тој кажњеничкој колонији и изгубио појам слободе што је први корак ка комфорном животу. И још више, није се стрмоглавио ни сам у себе одмеравајући колико се његово понашање уклапа у оно што раде сви у тој великој кажњеничкој колонији. Његов велики подвиг је што се није огледао са сенкама и што је разбио то огледало. Он је то могао јер је тај затвор већ видео у концлогорима Другог светског рата који су Ватикан, Енглези, Немци и Хрвати направили за надгледање и истребљење Срба који су реметили њихову историју. Вонгарова истина зато је готово религија јер је својим речима и делима поднео жртву за све нас. Показао је да српски дух неуништиво лебди понад Трешњевичке котлине и целог овог света, као што је дух Божји лебдео над водама одакле је све настало и да се не треба освртати на стакла и огледала. Постојање припада онима који су изван лажи и привида и имају воље, енергије и свести о циклусима, и то је родно место Вонгара, дух снова, који је преживео смрт у пустињи. На том трагу можемо у исти мах следећи и напуштајући циклусе кроз свест о њиховој природи да се избавимо заблуда и странпутица. Говоримо ово јер је питагорејац Алкмеон из Кротона уочио да људи пропадају јер не могу да повежу почетак с крајем. А Гете ту мисао следи својим симетричним увидом да је најсрећнији онај који може да крај свог живота споји с почетком. У оба случаја реч је о циклусима као смислу живота и стога овде крај Вонгаровог живота покушавамо да спојимо с изворима одакле је почео његов животни и духовни пут.
И то је оно што сам хтео да овде кажем и нека о томе буде толико речено. Када сте се већ попели овако високо и далеко од главних путева, значи да сте спремни да то чујете. Треба се будити, од нечега почети, а тај почетак за нас сада може да буде Вонгар. Човек је одувек окружен морем заборава које се повремено претвара у потоп. Зато је важна свака оштра хрид сећања, ма колико изгледала изгубљена у мору, јер се на њу може пристати као на Арарат и сачекати да се потоп повуче. Управо је таква стена Вонгар који је одсањао истину на коју можемо да се ослонимо јер се диже у сновима где Паноптикон не допире. Изгледа да постоји само једна делотворна медицина овог света, а то је сан. Хвала стога браћи Божић, хвала њиховом оцу као великој одбрани овог народа спрам свих појавних облицика империјалног Паноптикона. Српска духовни axis mundi је поткопан заборавом и треба да га поново дижемо, по зна који пут, што није лако, али када се тога прихватимо, нисмо више у нигдини. Да би се Дух поново спустио у Горњу Трешњевицу, савладајмо малодушност, потиштеност, погубљеност, незнање. Хвала породици Петровић која нас је у својој кући овде угостила. Имали смо прилику да колико-толико, макар за зрно соли и корак мрава, изађемо ка непобедивом Сунцу, да се не вртимо у стакленим тврђавама, већ да покушамо да видимо свет својим очима упркос свему што претвара људе у сенке.