АТ
Према избору редакције нашег портала „еСтварност“ (www.stvarnost.rs) као најбољи текст, који су наши читаоци објавили на друштвеним мрежама о недавно преминулом Ђорђу Балашевићу, одабрана је објава Крагујевчанина Милана Весковића с насловом „Ђоле“.
Милан Весковић, познатији међу Крајуевчанима и на фејсбуку као Веско, са израженим талентом за писање, поготово претварање суптилних емоција у објаве на друштвеним мрежама (за које добија рекордне лајкове), рођен је 26. августа 1961. године у Крагујевцу, где је завршио „Прву техничку школу“ и студирао машински факултет. Радио је у земљи и иностранству (што због немогућности да у Србији оствари сопствене креативне потенцијале, а још више због лошег стања у нашем друштву у коме је урушен систем моралних вредности и згажене врлине, што часни људи попут Веска не могу да трпе). На нашем порталу објавили смо 13. децембра 2020. године текст "Прољеће је отпочело с кишом", такође поводом Вескове интересантне објаве на фејсбуку.
Милан Весковић
Оставио је препознатљиве трагове на пословима продаје и маркетинга, едукације, помоћника директора угоститељства у Студентском центру „Крагујевац“, директора Одбојкашког клуба „Раднички“, коаутор је књиге о мулти левел маркетингу и власник агенције за маркетинг, конслатинг и посредовање „Forsage“. Играо је 15 година одбојку (једини друголигашки играч из централне Шумадије био кандидат за Олимпијске игре у Москви), тренирао карате, завршио трогодишњу школу виолине и седам година се бавио музиком. Организовао професионалне бокс-мечеве и концерте, међу којима и турнеју „Парног ваљка“ у Србији, а био је и суорганизатор концерата Ђорђа Балашевића.
Ево и текста „Ђоле“ Милана Весковића:
Из поштовања сам сачекао да прође неколико дана и да се све, колико толико смири, мада сам сигуран да ће све трајати годинама.
Пуно сам размишљао да ли да напишем ову објаву, јер је за живота Ђолета Балашевића било пуно опречних ставова. Од поштовања, слављења и дивљења до најстрашнијих вређања. Наравно, мнооогооо више је било оних који су га волели, ценили и поштовали и уживали у ономе што је радио. Друга страна је то пребацила на поље политике и национализма. Не бих да будем много паметан и да било коме, као овај наш свезнајући, објашњавам шта су они у ствари видели и чули, по оној „па, ваљда више верујете мени, него сопственим очима и ушима“, нити да са било киме, поштујући свачије право на сопствено мишљење, улазим у полемику. Што се тога тиче, рећи ћу само, да је мој утисак да је Ђоле, тим бритким подјебицама, желео да нас све постиди, да се узмемо у памет, да ставимо прст на чело, да схватимо да можемо опет да будемо људи и да нас бусања у груди и вређања нигде неће одвести.
Да се без везе делимо и курчимо како је неко од некога бољи, а сувише смо мали за то. Наравно, без трунке сам колебања и милости, у ставу да сви који су се у протеклим деценијама огрешили, морају адекватно да буду кажњени. Али, само на основу чињеница, које ће неки поштени, коректни и неострашћени људи утврдити. Ово, што нам разноразне битанге са запада намећу, само нас од тога све више удаљава, а од чега само они и имају користи. Тако да... нисам баш неки оптимиста да ће се испод свега подвући црта и да љути бој на ту тему неће трајати још ко зна колико. На штету свих.
Али... Ђоле је тема...
Имам моралну обавезу, а и своје задовољство, да вам пренесем чињенице и утиске, које сам лично доживео, кроз пословну и приватну сарадњу са Ђолетом.
Имао сам част и привилегију, да са Иваном организујем његове концерте у Крагујевцу и Нишу, да неко време проведем у личном контакту и сарадњи са њим, разговорима, размени мишљења и да дотакнем човека, који ми је мађионичарски написаним стиховима, додавши мом животу недостајуће боје у пољу сентимента, емпатије, љубави, недостајања, туге, поноса, среће и осталих људских осећања, учинио да се много пута после његових стихова и песама, осећам другачије... и потпуније.
Он, у ствари, није био песник и писац и музичар... он је био режисер најлепших животних филмова које су употпунили његови стихови, музика и надасве духовито дивањење својих успомена на мајку, оца, породицу, Салајку, Цвијићеву улицу, детињство, момаштво, на сусрет са његовом Ољом...
А, тек то са Ољом... то је ванвременска прича. До задњег тренутка.
И да... могли смо пуно од њих да научимо о породици, као бастиону и брањеној тврђави. О безграничној и безусловној подршци унутар ње. Сви за једног, један за све, није била само пука реченица, већ забетонирани аксиом.
Као што рекох, било је бојазни и треме, имајући у виду о каквој се мега звезди ради, како ће пре свега, протећи договарање око концерата (то су у ствари, били кабареи са пуно антологијских песама, са клавирском пратњом његовог маестралног професора Дује и са много испричаних и зацењујућих анегдота и догодовштина ) и на какве ћемо све препреке наићи. Да не причам о бојазни шта све може да му падне на памет да напише на листи онога што захтева да му се обезбеди и да има на располагању, пре, за време и после концерта. Поучен искуствима других из сарадње са неким „звездама“, није ми стварно било добро.
Уместо тога, договорили смо се за 5 минута, уз потпуно празну листу захтева, уз, пре тога и касније, разговоре и дружење са једним благим, на изглед меланхоничним, а изузетно бритким, интелигентним, забавним, пријатним и ведрим ликом.
Сви моји разговори са њим и време проведено са њим, личило је на дружење са ортаком из улице и другаром из краја, којег познајте «сто година». Ничим није одавао статус неког надобудног дерана, нити неке ултра, гига, мега звезде. Његов поглед није гледао ни кроз мене, ни преко мене... а његов нос није додиривао небо. Напротив... показао је искрено поштовање за огроман посао који смо урадили.
Да „зло“ буде још веће, у Крагујевцу ми је Ђоле показао ко је и какав је, када ми је два сата пред почетак концерта, пришао, држећи неки новац у руци, речима : «Веско, ево ти новац за 10-20 улазница, доћи ће људи који воле ово што ја радим (не волим реч фан), из Босне, из Маглаја, и из Словеније, који долазе на све моје концерте где год да сам и молим те, ако није проблем, да им дам твој број телефона, да их сачекаш када стигну и даш им улазнице!»
Иван и ја смо се погледали, мислећи да нас човек зајебава, али када смо видели да је скроз озбиљан, нисмо могли да верујемо. Само смо рекли: «Уживај , Ђоле! Јави им да нас позову!» - окренули се и наставили са послом поводом концерта. Наравно, новац нисмо узели, његове пријатеље смо сачекали и увели на концерт бесплатно, са местима у једном од прва три реда, да би их Ђоле видео и у току концерта поздравио и показао поштовање за њихов однос према њему.
У Нишу опет, пред други концерт, чекали смо га у једном ресторану и рекли људима на главном улазу концертног простора, да га, ако ипак дође прво тамо, доведу до ресторана. Пошто га већ неко време није било, баш смо се унервозили и у том долази један момак и каже: «Па, Ђоле и Дуја су ушли на споредни улаз и већ сат времена седе у просторији намењеној за пресвалачење !?» Ми у шоку. Трком тамо... размишљајући како ће нас сада најстрашније измазати што их нисмо сачекали ... кад тамо, њих двојица седе, причају, упишаше се од смеха, као да нису сваки дан заједно и као да до сада нису све приче и све вицеве испричали. Када смо покуњени ушли и почели да се извињавамо, малтене смо им засметали што им прекидамо дискусију и само су нас погледали и рекли : «Ма шта се извињавате, седите... ми, ето, мало поранили... опуштено... све ок!»
Ми, онда к’о домаћини на слави: «’оћеш ово... нећу... ’оћеш оно... нећу... је л’ вам треба нешто... не треба!» Те вечери је Ђоле баш био у форми и блистао. И Дуја. Публика у трансу... најлепше хорско певање, вриштање од смеха ... чак и неке врхунске допуне концерта од стране публике, на које је Ђоле маестрално и људски одреаговао и истог тренутка их уврстио у ток концерта.
А, концерт траје и траје... и траје... четири сата!!! Ееејјј! Четири сата!!! На крају, пошто су пробијени сви временски термини закупа сале, почињу да нам, у шали, као знак упозорења, пале и гасе светла у концертном простору, на шта је Ђоле, такође у шали одреаговао : «Слободно ви угасите светла и струју... ја ћу у публику, имамо телфоне, па ћемо заједно, до јутра. Ај’те ви, децо, слободно кући!»
После концерта, улазим у њихову просторију и гледам човека који је четири сата певао и причао без престанка, без одмора и без да је и једном замуцнуо или погрешно изговорио реч... а он као да концерт није ни почео... ведар, насмејан, задовољан... Дуја такође. Безобразно сам га питао: «Јели, мајке ти, на чему си ти? Човече, као да ниси четири сата стајао, певао и причао!? На шта је одговорио : «Е, мој Веско... љубав је то!»
Величанствено је колико су они уживали у томе. То за њих није био посао и одрађивање тезге. То је за њих била магија у којој су живели. Кажем: « Доооброоо... ’ајде сада да лепо вечерате и да одспавате, све вам је припремљено, па ујутру да кренете.» Ђоле нас је само погледао, отворио врата свог аута и рекао: «Чувајте паре, децо. Требаће вам. А и не смем Ољи на очи, ако останем да спавам!» Наравно, у шали.
Поделио пуно аутограма, сликао се са обожаваоцима... И седоше њих двојица у ауто... и правац Нови Сад, у пола сата после поноћи. Још око 350 км пута, а већ су толико прешли пре само пет сати, када су долазили на концерт.
Гледам за аутом, како измичу низ булевар... препун утисака. И не верујем... Какав лик!?
Тада сам га, нажалост, последњи пут видео.
А, утиске сам потврдио и надопунио са тиме да је поред тога што је сјајан уметник и врло храбар човек.
Требало је имати огромну чуку... и још по нешто... па се у различитим временима понашати тако према различитим фараонима и рећи им у брк шта мислите о њима. Какав год да је направио потез, неко би га оспоравао. Тамо, или овамо. Био је забрањиван... од «својих». Није могао да пева и ради и зарађује у «својим салама»...
И што је најлепше... није одступио ни за педаљ. Остао веран себи до краја.
Обожавам људе, који имају став, принципе и кодексе. Дајем себи слободу, да кажем да и сам припадам таквима. На жалост, све их је мање. Јер то пуно кошта. Ја сам своје платио. И врло често им, када не могу да их промене, доделе епитет - тврдоглав, што је евидентна будалаштина, јер нико не може ићи кроз живот, туђим главама. А, да би некоме поповали, па и најдобронамерније... морате ходати у њиховим ципелама! Пустите људе да живе свој животе. Гледајте себе и свој живот.
Зато се и не слажем са оном Борином: «За идеале гину будале!» Ја те људе поштујем. Нажалост, показало се да у највећем броју најебу у животу, јер имају праву кичму, нису подобни за обликовање и неће да клекну и пољубе у руку.
А, ево... ових дана... плач, туга, неверица, у свим крајевима бивше YU!!! У Загребу ћирилица, на станици у Пули певају његове песме, Словенија, Сарајево, Београд, Нови Сад, Црна Гора, Скопље... Нестварне слике. Све због њега.
Цвијићева посута упаљеним свећама и цвећем... трг у центру Новог Сада такође... дунавски кеј препун људи, тужна лица певају и плачу «са Ђолетом», док се његов спот репродукује по зидинама Петроварадина, а и сам Дунав ћути и тугује обојен у црвено, жуто и наранџасто, од бакљи на чамцима дуж читавог кеја и лампиона који се лелујајући тетурају ка небу! Лагано. Нестварна слика. Као у бајци...
И никада више баш ова дунавска вода... И никад више Ђоле.
Додуше... долазиће неке друге воде Дунавом... али, Ђоле... више неће!
Размишљам, онако за себе.... Па, немогуће, да баш толико људи греши због љубави према Ђолету.
Нажалост, маестро то неће видети. Али... знао је он то. Јако добро.
И... ако гледа са неба, скупиће оне његове окице, шеретски и задовољно ће се насмејати и рећи: «Вредело је!»
А ово су, заправо, Ђолетови опроштајни концерти, којима једино он не присуствује!... рече неко јуче.