Текст: Д. Јанојлић

У руке читалаца стигла је нова књига Милка Стојковића. Носи наслов „Бразда“, а појавила се у издању Библиотеке „Десанка Максимовић“ у Црној Трави. Стиже, дакле, из завичаја ( рођен у селу Преспап ) овог аутора. Он је, да подсетимо, већ објавио седам књига. Ево њихових наслова: „Утеривање демократије“, „Ја о теби, јао мени“, „Мастило и цигла“, „Гурај, Сизифе, гурај“, „Завичајна узглавка“, „Љуљајући безобразлук“ и  „Мисли на раздељак“.

Стојковић је читалачкој публици највише познат као афористичар, а међу корице нове књиге сабрао је песме и прегршт причица. Да му је списатељство у генима, јасно говоре и следеће реченице с почетка „Бразде“:

„Могао си бити адвокат, поп или доктор, а ти пакујеш месечину у стихове. Могао си лепо бити полицајац, порезник или бар референт у општини, а ти се рвеш с мирисима и нестваром. Могао си, у најмању руку,  бити трговац, цариник, или бар баштован, а ти се љуљаш на жуборима, свитањима и несаници. Могао си, ето,  много тога корисног бити, а ти си постао песник.“

Збирку песама поделио је у неколико поглавља: „Несаница“, „Песмољуљка“, „Зањихтравка“, „Ораница“, „Узглавље“, „Мелем“, „Путовање“ и  „Расплетање месечине“. Једну своју песму насловио је „Жетва“. Гласи:

„У мојој руци месеца срп
Па месечасто жањем
Звездасто плаво
Руковете  слажем
Под огољену душу.“

На крају књиге, у поглављу „Расплетање месечине“, читаоцу нуди неколико причица од којих су неке писане на дијалекту његовог завичаја. Једна, која  није на дијалекту Црне Траве,  носи упозоравајући наслов: „Немој“.

„Немој да ми  се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не замераш.“

У поговору, којим завршава „Бразду“, Милко Стојковић предочава:

„Узалуд ме тражите. Једног дана, или ноћ већ беше увелико, нагнуо сам се преко зида, зида што раздваја животе. Превише сам се нагнуо, чак толико да сам почео да се преливам. Дозволио сам себи да се прелијем на другу страну. Ни од кога нисам бежао, нити сам се коме инатио, само сам тражио нешто своје чега у вашем свету нема. Не знам јесам ли га нашао, још увек трагам. Можда је то за чим трагам иза другог зида, трећег или ко зна којег, али ја морам за тим макар га цели живот тражио. И зато, узалуд ме тражите, јер све и да желите, нећемо се срести.“

На корици своје нове књиге, крупним уочљивим словима, њен аутор исписује ове речи:

„И као да сам овде већ био,
и као да сам овај дан  већ живео,
само сада дишем мало тише,
само су блеђе светлости дање,
тада сам имао сан више,
тада сам ожиљак имао мање.“

Да није ожиљака, можда не би било ни „Бразде“ Милка Стојковића.