Д. Лазаревић

У последњем штампаном издању Стварности објављен је интервју са угледним аранђеловачким вајарем Рајом Николићем. У одговору на питање како је добио име, Раја је рекао да само зна да му је кум наденуо име по неком свом великом пријатељу трговцу. Тај пријатељ по коме је наш познати вајар добио име је богати, угледни трговац Радојица Раја Лазаревић из Младеновца, родом из Стојника, рођени брат мог прадеде Миленка, стриц мог деде Животе. По њему је и мој отац добио име Радојица Раја Лазаревић.

Трговац Раја био је један од четири сина Живка и Миленије Лазаревић из Стојника. Породица се преселила из Орашца, са Пресеке, у питоми, плодни Стојник. Два Рајина брата, Миленко и Милош, почивају на Зејтинлику у Солуну, где о свим нашим српским ратницима Солунцима брине Ђорђе Михаиловић, који данас пуни 92 године (рођен 1. маја 1928). Раја је браћи Миленку и Милошу подигао и споменик у Солуну, пре него што су пренети на гробље Зејтинлик-Микра. Рајин синовац, односно Миленков син, мој деда Живота преживео је Албанску голготу и Солунски фронт.

Раја се 1902. оженио Миленијом Лукић из Кораћице, са којом није имао деце. Подигао је лепу кућу на два спрата у центру Младеновца, са трговином у приземљу. Фасада је декорисана тзв. лица керамичким плочицама. Имао је и неколико зграда у Чешкој, као велики виноград под Космајем у Кораћици.

Занимљива је судбина његове лепе куће која је, пре увођења водовода у Младеновцу, имала купатило и тоалет, с резервоаром кишнице на крову. После Рајине смрти, у тој кући су држали трговинску радњу Рајин синовац, најстарији брат мог деде Животе - Живојин Лазаревић, звани Жика Комуна и наш рођак Ђурђе Павловић из Стојника. Жика се преселио у Београд (био је члан Социјалдемократске партије Димитрија Туцовића), а трговину текстилом дуго је имао Обрад Лазић.

Кућа је неколико година пре Другог светског рата продата породици Јовановић из Дубоне, оцу касније познатог редитеља и драматурга Драгована Јовановића (филмови: Девојка са Космаја, Мирис земље, Саблазан, Против Кинга..., оснивач Филмског фестивала у Сопоту, глумачке награде Добричин прстен, директор Музеја позоришне умртности...).

После Другог светског рата кућа је конфискована и у њој су биле смештене важне институције нове власти. Године 1969. кућа је срушена, заједно са неколико околних, ради уређења трга између робне куће «Јединство» и «Пијацете», односно малог парка. Налазила се близу садашњег споменика - великог сидра.

Велика је штета, не само према мом мишљењу, што је срушена, јер се могла уклопити и у нови амбијент, који би красила, а не ружила.