Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић
Фото: Алекса Величковић
Богати Новосађанин Леополд Брил, рођен за прераду и трговину кудељом и робом од гвожђа, захвати позамашну гомилу новца из својих сефова да би 1936. године саградио грандиозну вилу у Сеничанима. Камена кула, која се издвајала специфичном стилом градње, потхрањивала уверење власника да је његово богатство трајно и да вилу гради за вечност. Други власник Милан Матијевић купио вилу 1958. године, сазнавши за продају преко огласа у новинама, а његови потомци и данас уживају у њеним чарима.
Добро познат у такозваним „високим круговима“ Свилајнца, Београда и Новога Сада као човек који је волео да се његов глас по добром чује не само при вештини упредања кудеље, „оплођивања новца“, него и утицаја на власт, као и добротворним активностима, помагању сиромашнима, болеснима и људима угроженим у природним непогодама.
Фабрика прераде кудеље - костур обрта капитала
Богата грађа новосадског Архива Војводине упућује на корене стварања капитала породице Леополда Брила. Према доступним подацима сазнајемо да је у Новом Саду 1900. године почела са радом фабрика бутера, којој је убрзо, због губитака, стављен кључ у браву. То је добро дошло Фердинанду Брилу, Леополдовом оцу, да 1905. откупи халу и усели кудељару и фабрику ексера. Очигледно, то је био нови изазов за једног од зачетника модерне индустријализације у Србији. Због тих нових околности Фердинанд из Београда прелази у Нови Сад 1910. године, одржавајући рад две фабрике кудеље у Милановцу и Смирни. Српски краљ Петар I Карађорђевић одликовао је Ферднанда Брила орденом Светог Саве (... у знак признања за његове изузетне заслуге на пољу развоја индустрије кудеље...“). Ову вест је објавио „Новосадски дневник“ у рубрици Од недеље до недеље ( страна 3, 28. јануара 1912. године). Фабрика кудеље у Новом Саду је радила до завршетка Првог светског рата.
У међувремену Брилови су повукли још један значајан потез. Како су им производња и трговина успешно ишли од руке, компанија Брилових је непрекидно увећевала своје материјално богатство. Када су финансијски довољно оснажили, основали су фирму у Мађарској. У Регистру активних предузећа у Будимппешти за 1921.годину, страна 273 (на мађарском језику) пише да су новосадски ортаци Брил Ф. Ф, Брил Ф. Фердинанд и Лебл Карољ регистровали фирму за извоз кудеље. За директора филијале у Будимппешти (Трг Јожеф, бр 10) постављен је Леополд Ф. Брил. На овај начин постављени су темељи извоза ове робе из Новог Сада у иностранство.
Дуго година Леополд је „крао“ занат прераде кудеље од оца Фердинанда, виспрено затварајући круг бизниса - трговином. Непрекидни привредни раст њихових фабрика достиже највећи узлет уочи Другог светског рата, док је погон шрафова био активан до 1930. године. Мада су Брилови били у родбинским односима са улагачима капитала, мађарском фирмом „Касаб“, фабрика је у конкурентској борби прешла у руке аустријске фирме „Бервериер и Урбан“. О поновном активирању „кудељаре“ сведочи оглас у листу „Дан“ (3. априла 1938). 
Реклама за извоз кудеље, лист «Дан», 3. априла 1938, стр. 7
Угледна јеврејска породица сместила је „Фабрику за прераду кудеље Свилајнац-Србија“ у Сремској улици бр. 15 у Новом Саду. Хронолошки поређано писање новосадског листа „Дан“ потврђује како је Леополд корак по корак градио каријеру индустријалца, обезбеђујући своје место у управним органима струковних удружења (8. децембар1935, стр. 8) У тексту под насловом „Састављен је главни бирачки одбор за изборе коморских већника“ уочљиво је и име незаобилазног Лаополда Брила, индустријалца.
Развој фабрика Брил брижљиво гради и потпором у управним органима међу угледним индустријалцима Новог Сада. Тако новосадски лист „Дан“ (25. маја1937, стр. 3) под насловом „На јучерашњој шестој скупштини свога удружења индустријалаца(...)“ доноси имена нове управе, међу којима је и Леополд Брил. Само годину дана касније „Дан“ (2. јула 1938) доноси на насловној и стр. 3. истоветан наслов „Нови градски већници положиће заклетву у четвртак после подне“, у којем обелодањује да се међу њима налази и Леополд Брил, трговац.
После две године „Дан“ (15. јуна 1940, стр. 5.) објављује текст под насловом „Списак прилагача за поплављене у Новом Саду“, у Дунавској бановини. Међу многобројним именима, уредништво је прикупило, по списку бр. 78/V, од Леополда Брила, индустијалца, 1000 динара, стављајући га, с разлогом, на прво место.
Брил је временом, схватајући како је потребно развијати финансијску хоботницу, разгранао и мрежу пропагандне активности, објављујући све чешће о својој фирми и производњи на страницама угледних новосадских новина, у издањима на српском и мађарском језику. Вредно је напоменути да су фабрике Бриловових непрекидно радиле током Првог и Другог светског рата. 
Оглас о продаји виле «Брил», лист «Српски народ», 1. април 1944. године, стр. 10
Првих година после Другог светског рата, када је национализована (нема тачног датума) спајањем ФЕБЕКС-a и новосадске Фабрика шрафова (власништво Леополда Брила) формирана је чувена фабрика алата „Петар Драпшин“.
Вила оличење моћне и угледне породице
Захваљујући истраживању Славице Ракић, инжењера катастра у СО Аранђеловац, разрешена је недоумица о томе ко је од имућне новосадске породице Брил власник истоимене виле. Леополду Ф. Брилу и његовој супрузи Јованки (на мађарском Јанка) припада вила, оличење њихове моћи и утицаја, изграђена 1936. године у улици Стевана Синђелића бр. 2А у Сеничанима. Брижљивом дигиталом претрагом у новинама на мађарском језику („Новосадски дневник“; 18. маја 1913, у рубрици «Од недеље до недеље») записано је да су Леополд и Јованка склопили брак 15. маја. 1913. Сувласник фабрике кудеље одвео је пред олтар Јованку, ћерку удовице Исидора Фројда. Они су у породичном кругу и међу пријатељима имали пуно угледних званичника тако да је синагога у Новом Саду била испуњена до последњег места.
Захваљујући Јеврејској општини Новог Сада сазнали смо да су у овом граду Леополд и Јованка добили сина Имре (1914) и ћерку Марту (1919). Својеврсни допринос афирмацији и позитивном односу јавности према развоју Леополдових фабрика кудеље и ексера дала је његова супруга Јованка. Она је активно учествовала и помагала рад у доброчинству и хуманитарним активностима. Поготово је запажен њен рад у културно-уметничкој области. У књизи „Рад Кола српских сестара“ - Одбор у Новом Саду у периоду 1929-1943“( дигитализована, без ознака страница, 2. децембар 2023), Женски музеј Новог Сада, уписана је Јованка Брил под бр. 38 као члан одбора.
Доктор Бернард Брил један од оснивача српског лекарског друштва
Посебан значај и углед Леополдове породице давао је др Бернард Брил (1832-1905), његов рођак, који је био понос целе фамилије. Бернард је рођен у Холошу у Словачкој. У Београду је отворио приватну лекарску ординацију 1885. Учествовао је у Другом српско-турском рату (1878) и у српско- бугарском рату (1885) када је одликован Орденом Таковског крста. Бернард је 1872. године у Београду, са 14 угледних, елитних колега, оснивао Српско лекарско друштво. Поводом 135. године рада СЛД лист „Политика“ (27. маја 2007. године, у дигиталној форми, под насловом «Огњиште српске медицине») објављује разговор са др Војканом Станићем, председником СЛД. Он каже да је СЛД најстарија струковна организација у Србији и на Балкану и једно од највремешнијих удружења лекара на свету. Подсећа да је СЛД формирано у тренуцима док држава Србија још није стекла међународно признање. Брил је био дворски лекар последњих Обреновића. Умро је 1905. године у Београду, где је и сахрањен.
Летњиковац се Матијевићима допао на први поглед
Објашњавајући како је њена породица 1958. постала наредни власник виле „Брил“, Љиљана Ковачевић каже да су у новинама преко огласа сазнали да је продају. Отац Милан Матијевић са братом је дошао да види о каквој се кући ради. 
Љиљана и Слободан Ковачевић, једни од садашњих власника , на тераси виле «Брил»
Вила му се допала на први поглед. Одмах ју је купио. Она додаје: „Убрзо смо се у „пуном саставу“ уселили у вилу 1958. године. Било нас је шесторо: мајка Станимирка отац Милан, очева мајка Пасија и нас три сестре: Љиљана, Радина и Миливојка. Сви смо били одушевљени њеном лепотом. Освојила нас је као и оца чим смо је угледали. Како је у близини наше куће било неколико лепих и добро очуваних вила, први утисци су били изванреди“, каже Љиљана и наставља: „То је подстакло родитеље да после четири године исплате станаре, које смо затекли у кући. Они су нашли други смештај и отишли. Вили смо 1977. и 1978. године санирали темеље око целог објекта, јер су се на зидовима појавиле пукотине. Тако смо зауставили нежељене последице.
Иначе, кућа је тренутно у власништву нас три сестре. Нико од нас не станује у вили, али је често обилазимо и увек нам је пријатно да у њој боравимо. Нисмо размишљале да променимо назив виле, нити ћемо га мењати. Њена спољашњост и ентеријер дају топао осећај и угодност. Најважнији делови старог покућства и стилски намештај остали су какви су били од када смо се уселили у вилу. Размишљамо да их ускоро освежимо“, рекла је за Портал Е СТВАРНОСТ Љиљана Ковачевић.
Архитектура као чувар идентитета
Вила «Брил», подигнута 1936. године, у основи има габарит 10 x 14 м, спратности: сутерен, приземље и спрат, представља репрезентативан пример еклектичне архитектуре. Функционална унутрашња организација вешто је огрнута романтичарском носталгијом спољашњег изгледа. Њена функционална логика огледа се првенствено у самој сржи обликовања – овде је форма доследно испратила унутрашњу намену простора. Овакав приступ најбоље илуструје строга подела нивоа, што је био стандард високог грађанског нивоа становања тог доба. Док су сутеренске просторије биле предвиђене за просторије за послугу и помоћне просторије, приземље је дефинисано као дневна зона, док је спрат резервисан за мирни спаваћи блок. Уместо робовања крутим академским правилима и инсистирања на симетрији по сваку цену, архитекта је допустио волуменима да се разиграју слободно па је тако у основи добијена форма ћириличног слова ,,Г''. Та асиметрија објекту даје специфичну динамику и искреност, где сваки прозор, лођа или истурени волумен имају своје директно оправдање у унутрашњем животу виле и потребама удобног становања тог доба.
На такву функционалну основу надограђена су два слоја романтичарских мотива који вили дају њен препознатљив карактер. Први слој романтичарских мотива чине орнаменти који истичу јеврејски идентитет породице Брил користећи се елементима неомаварске архитектуре коју су Јевреји сматрали својим изворним изразом. 
Фрагмент са фасаде – исказивање јеврејског идентитета кроз елементе неомаварске архитектуре
Други слој чине елементи који вили дају бајковит карактер. Употреба грубог буковичког камена на сокли визуелно уземљује вилу, дајући јој карактер утврђења. Посебан допринос тој бајковитој силуети дају преломљене кровне равни. Карактеристичан прелаз из блажег у стрмији нагиб директна је асоцијација на кровове средњовековних замака (чардака). У овако осмишљен кров савршено се уклапа и троугласта баџа која није само декорација већ служи и за природно осветљење и проветравање тавана. Као један од најизразитијих романтичарских елемената издваја се кружни балкон, који својом формом и позицијом на самом углу неизбежно асоцира на осматрачницу старог замка. Његово позиционирање није случајно – он је усмерен тако да гледа на задње двориште, али и на парк Буковичке бање, подсећајући да је управо тај парк разлог постојања виле. Такође, трифора (три лучна прозора груписана у једну целину) на уличној фасади даје јак романтичарски печат.
Целокупни утисак заокружују занатски детаљи. Преко осам камених степеника приступа се пространој улазној тераси и главном улазу скривеном иза архиволта (лук између два камена стуба). Рустичној обради буковичког камена на сокли и декоративним елементима супротстављена је фино изведена гвоздена браварија.
Посебну вредност виле представља чињеница да је унутрашњост у великој мери очувана и да је до данас задржала свој изворни, аутентични облик. Унутрашњост виле опремљена је у духу историцизма, препознатљивог по употреби стилског намештаја са елементима рококоа. Просторијама доминирају богато резбарени бели дрвени намештај који са тешким баршунастим завесама стварају амбијент изузетне салонске отмености.
Вила Брил данас стоји као један од ретких примера предратне градитељске баштине који је у потпуности задржао свој аутентични изглед. Иако су на њеној фасади видљиви трагови времена, племенита је намера садашњих власника да је очувају у мери у којој је то могуће. С обзиром на то да су објекти овакве вредности изузетно скупи за одржавање, од кључног је значаја да општина и институције препознају њихов значај и помогну у стручном реновирању, како би овакви бисери архитектуре наставили да сведоче о историји и култури Аранђеловца.