Вила «Алексијевић» данас (фото: Алекса Величковић)
Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић

Неколико година два брата Живадин и Живко Алексијевић са оцем Сретеном и мајком Спасенијом делили добро и зло у вили „Букуља“. Када је у кући постало тесно (одмах поред ње) никла једна од најмлађих предратних вила породице Алексијевић 1940. године. Најрепрезентативнији пример специфичног модела „типске“ градње. Посебан естетски печат даје троугласта баџа смештена тачно у средишту кровне равни.

„Букуља“, прва вила породице Сретена Алексијевића, сјединила је братске породице Живадина и Живка до те мере да су се једва раздвојили када је 1940. године изграђена вила Живка Алексијевића, ту одмах поред Сретенове куће. Осећајући се срођеним са синовима и њиховим потомцима Сретен је често мењао место боравка, одлазећи да преноћи или дан проведе у једној или дугој вили. 

Сретен Алексијевић надгледа радове на изградњи виле свог сина Живка, снимљено са  виле „Букуља“ (фото: из породичне колекције)

Био је као родитељ и деда увиђаван до те мере да је водио рачуна да вешто балансира како не би повредио породице синова, задржавајући се подједнако и код једних и код других. Држао их је стално на окупу. У томе му је помагала супруга Спасенија, пуна љубави према синовима и њиховим укућнима. Родитеље је радовало што се њихови потомци нису задржали на наслеђеном иметку, него су одмах почели да га увећавају. Тако је ојачала и међусобна блискост породице Алексијевић. Деда је задовољно трљао руке схватајући да је своје потомке извео на прави пут. 

Живко потребнији Буковичкој бањи него војсци за вежбе

Према речима Жарка, унука Живковог, деда се показао незамењивим столаром у парку Буковичке бање. Не само да је бринуо за дрвене клупе (које је он израђивао, давао им дизајн и фарбао), већ је правио и корпице за отпад. Поверено му је да одржава све што је од дрвета, а припада „Старом здању“,  Метеоролошкој станици на Звездари, као и столарију на отвореном базену. Руководство је користило његов утицај на раднике, јер је Живко „штимовао“ атмосферу међу члановима „зелене бригаде“. Зато су га сви поштовали, људски пригрлили и радили по његовим плановима. Живко је два пута мобилисан за војску, али је руководство Буковичке бање, уз сугестију парковских стручњака, убедило официре да је Живко овде неопходнији. 

Врхунски  „дрводеља“, како су га звали од миља, столарију је доживљавао као најлеши спој љубави и лепоте. Мало му је било што јој је посвећивао све време док је радио у парку. Отворио је у подруму своје куће радионицу. Приликом грађења виле, Живко је имао велики број помагача, његових колега са посла и познаваоца израде столарије. Тако је, на задовољство свих, направио комплетну столарију од прозора, врата и шалона. Дрвени делови прозора, често су виђани на сликама које су чуване у продичној колецији и били су знак отмености.

Столари  давали сјај „Старом здању“ и парку Буковичке Бање

У богатој породичној колекцији фотографија Жарка Алексијевића посебно место заузимају црно-беле слике на којима се види његов деда Живко Алексијевић како са својим колегама, брине о лепоти и да све буде „под конац“ у угледном парку Буковичке бање пре Другог светског рата. О томе радо говори: -Деда Живко (1912-1992) је са неколико колега столара педантно и брижно водио рачуна да све клупе, корпе за отпатке, жардињере, кућице за птице и остала дрвенарија буде као да је јуче направљена. Управа парка им је одвојила столарску и баштенску радионицу испод уласка у затворени базен, познатих «Аркада», где су израђивали нову и поправљали стару опрему за парк. Сваког дана деда Живко је детаљно снимао шта је за поправку и шта треба ново да склопе столари. Вредне руке мајстора брзо би у радионици завршавали оно што се није могло на лицу места. Деда се поносио парком и често ту долазио, после радног времена, да ужива, удише чист ваздух и „из другог угла“, као шетач, осети дело својих и руку колега - истиче Жарко, који често пребира по старим фотографијама из породичне колекције. Наравно, најчешће разгледа Живкове слике.

Живко Алексијевић у српској народној ношњи приликом шетње парком Буковичке бање (фото: Густав Хајек, фотограф)

-Посебно су ми драге две фотографије. На једној се види деда Живко у модернизованој српској народној ношњи обучен у такозване уске вунене панталоне на штрафте, огрнут прслуком. На ногама је волео да носи кожне опанке са кљуном и вунене чарапе, на којима је исплетен вез, док се шета између цветних леја на Звездари, поред некадашње Опсерваторије за прогнозу времена. 

Живко Алексијевић, први сдесна, са колегама разгледа ухваћену сову (фото: Густав Хајек, фотограф)

На другој је његово друштво (сликао предратни фотограф Густав Хајек, који је имао у Аранђеловцу салон од 1918-1941. године) како шири крила тек ухваћеној живој сови, која је биле симбол парка Буковичке бање, јер се припитомила уживајући у чистој животној средини. Захваљујући развијеном туризму у Аранђеловцу, пре Другог светског рата, Живко са братом и оцем саградио је и двоетажну вилу за летовање гостију на Отвореном пољу и сваке године издају спрат гостима, туристима.

Вила предухитрила рат, а задржала изглед и назив 

Славица Ракић, инжењер у катастру СО Аранђеловца, дошла је у земљишним књигама, до занимљивих података о вили и потврдила чињенице којих се сећа Жарко Алексијевић, власник виле, која је изграђена 1940. године у (продужетку улице) Војводе Путника бр. 21 на Отвореном пољу. Кућа је завршена за годину дана. Породична кућа није мењала назив, већ је задржала презиме првог власника, док су његови наследници Жарко Алексијевић и његова супругa Рада, Снежана Вујовић и Саша Алексијевић.  Голим оком је уочљиво да дом Алексијевића одише редовним одржавањем. Зато није имала замашније обнављање. Столарија на кући изгледа као да ју је јуче направио Живко, мада није мењана 86 година.

Жарко Алексијевић са супругом Радом на тераси виле Живка Алексијевића, столара (фото: Алекса Величковић)

Дедa Живка се радо сећају  Жарко и супруга Рада. -Никада нисам чуо да је деда био са било ким у завади. Са својом породицом, фамилијом и колегама на послу био је улепо, што се за његов начин живота и подразумевало. Поносио сам се дедом, поготово када су о њему причали његови „зелени бригадири“ - није крио емоције Жарко. Надовезује се и Рада: -Од деде се није чуо повишен тон, псовка или прекор. И када је стигла старост Живко принесе његову столичицу и где год се појави нека травка стрпљиво је чупкао око куће. Кад осети потребу, мало предахне, па настави. Није се жалио да га нешто боли. Волео је да буде од користи. Сети се да у столарској радионици належе кокошке. Кад се оне огласе да су снеле јаја, купио их је у плетену котарицу и грађевинским колицима возио у ИНО, уносећи тако који динар више у домаћинство – забележили смо речи Раде Алексијевић. 

Остаје, на крају, тренутак најдубље Жаркове искрености: -Када су ми умрли деда и баба имао сам осећај као да су ми умрли родитељи!

Вила Алексијевић: најлепши пример „типске“ варошке виле у околини

Непосредно уз вилу „Букуља“, као њен наставак и сведочанство породичног заједништва, уздиже се здање које на први поглед нуди другачију архитектуру, али се у својој основи ослања на идентичан градитељски концепт. Подигао ју је Сретен Алексијевић 1940. године за свог сина Живка. 

Вила Живка Алексијевића, изглед непосредно након изградње, десно се види вила „Букуља“ (фотографија из породичне колекције)

Овај објекат је можда и најрепрезентативнији примерак специфичног модела „типске“ градње о којем смо детаљно писали у претходном тексту о вили „Букуља“. Подсећања ради, реч је о масовном градитељском феномену који је тридесетих година прошлог века био заступљен у руралним, приградским и варошким срединама. Иако засноване на строгој симетрији и традиционалним коренима, ове куће су у Аранђеловцу, захваљујући  домишљатости домаћина, прерасле у препознатљиве бањске виле. Живкова кућа је изузетан доказ тог стила и представља вероватно најлепши пример ове „типске“ варошке градње који се може видети не само у Аранђеловцу, већ и у околини.

Скривена симетрија, троугласта баџа и дух модернизма на тераси

Иако се посматрачу може учинити да је реч о потпуно другачијем објекту, вила Живка Алексијевића задржала је идентичну унутрашњу организацију као и суседна вила „Букуља“. Основа је остала верна „провереном“ моделу: централни хол који повезује простране собе, кухињу и купатило. Спољашњи изглед дефинисан је истим нагибом четвороводног крова и прецизно позиционираним симетричним оџацима. Ипак, оно што ову вилу издваја и даје јој посебан естетски печат јесте троугласта баџа смештена тачно у средишту кровне равни. Осим што савршено балансира геометрију фасаде са оџацима, она има и практичну улогу у проветравању таванског простора.

Главна архитектонска разлика у односу на вилу „Букуља“ огледа се у третману улазне терасе и позицији спољашњег степеништа које до ње води. На Живковој вили, тераса је знатно пространија. Једноставна ограда изведена од хоризонталних челичних шипки уноси у традиционалну структуру дух модернизма. Са ове терасе и данас се пружа прелеп поглед на панораму града, а можемо само замислити какав је визуелни доживљај био 1940. године, када је вила саграђена и када у њеној близини, испод саме куће, није било других објеката који би заклањали видик. Испод ове терасе формиран је наткривени улазни трем од кога се приступа приземљу виле.

Столарско мајсторство и адаптација која оплемењује

Као и код виле „Букуља“ али и код свих осталих вила у Аранђеловцу, доследност градње потврђена је употребом буковичког камена у приземном делу. Међутим, оно што данас овој вили даје посебну вредност јесте аутентична столарија из 1940. гопдине. Већи део спољашње и готово сва унутрашња столарија потиче из периода изградње, а израдио их је власник, Живко Алексијевић, који је по занимању био столар. Горњи део објекта, до ког се долази преко простране терасе и двокраког степеништа, био је намењен бањским гостима.

Током времена, вила је претрпела одређене измене. Улазни наткривени претпростор на спрату је затворен, а накнадно су додате и дрвене жалузине. Ипак, све ове накнадне интервенције урађене су са толиком мером и пажњом да је овде постигнута права реткост у градитељству: вила је кроз адаптације постала још складнија и лепша него у изворном облику.