Љ. Стојановић
У Малој галерији у Аранђеловцу 24. октобра отворена изузетно занимљива изложба фотографија Милене Николић.

Стицајем околности или, можда, намере – свеједно, у Maлој галерији у Аранђеловцу се у задње време одржавају изложбе фотографија разних уметника и разних повода, било да је реч о појединачним представљањима или изложбама више аутора. И 24. октобра отворена је изложба фотографија, мало другачија од осталих, јер је тематски уско везана за Власотице и његове лепоте, занимљиве углове посматрања предела или детаља, које може да уочи само онај ко зна да види. У овом случају наша суграђанка нас је потпуно изненадила вешто урађеним фотографијама, за које већина није знала да се она њима бави или посвећује.

Милена Николић (фото: РТВ «Шумадија», YouTube)

Милена Николић, керамичарка, невероватно вешта у копијама праисторијских артефаката, пре свега разних венера, женских фигура, посуда, представа животиња углавном из Лепенског вира, али и са других локалитета, сада се почела мешати у туђа посла, да „дели лекције“ многим фотографима о томе како се, захваљујући добром оку и проницљивом духу, долази до одсутног момента када се шкљоцне типка на мобилоном телефону и добије једна фотографија, једном заувек. Тако су настале ове фотографије из Власотинаца, мале варошице на југу Србије, онако како ју је Милена видела.

Пишући овај текст сетила сам се како смо давно, још у студентским данима, често спомињали у разним расправама изјаву сликара Пола Сезана, који је после педесете сеансе изјавио моделу који му је позирао: „Изгледа да сам добро започео!“ То је та, једна од могућих разлика између сликара и фотографа, јер, кад сликар слика – то је трајни глагол, може да траје врло дуго, а када фотограф фотографише глагол је тренутан. Управо то потврђује колико је Милена била вешта да у тренутку осети када ће њен прст одлучити о судбини једног непоновљивог момента у природи, просто га је ловила или чекала стрпљиво како би га у једној секунди „заледила“ и ставила нама на увид да се и ми дивимо нечему што, по природи ствари, нисмо у могућности да видимо. Око види предмет или предео у зависности од тренутка, других објеката у околини, расположења, али око фото апарата, у овом случају мобилног телефона, који са развојем технике и технологије све више својим перформансима замењује старе фото апарате, може да издвоји предмет интересовања и да види само њега, и само њега! То је узбудљива концентрација сваког ко се бави тим занатом и уметношћу.

Део изложбене поставке Милене Николић у Малој галерији у Аранђеловцу (фото: Милена Николић)

Иако сам лично знала, а два-три пута сам и користила Миленине фотографије за илустрацију својих текстова, и мене је изненадила њена све већа посвећеност фотографији, која је, у суштини, када боље размислим, настајала постепено управо када је почела да се бави поменутим праисторијским артефактима. Тада је знала да своје фигуре тако намести, осветли или направи изванредну позадину да је све деловало заокружено и стварно. Она је просто васпитавала своје око да из дана у дан све боље види и концентрише на оно што је битно. Не могу да са сигурношћу тврдим да је тај таленат наследила од свог оца, вајара и керамичара, сликара Раје Николића, који је, такође био опседнут фотографијом и разним просто немогућим комбинацијама, од којих је стварао посебна уметничка дела, независна од свега реалног, стварних предмета или предела. То је, када сада размишљам, потпуно могуће у подсвесном смислу, као што је сасвим могуће да је таленат прецизности у изради својих дела наследила од своје мајке Руже Николић, технолога и керамичарке која је просто измислила фантастичне глазуре за израду уметничке керамике. Да не залазим дубље у прошлост и спомињем прабабу Милену са мајчине стране, која је студирала сликарство у Минхену, и по којој је наша Милена добила име, што није без значаја, јер се генска нит раширила и на потомке - Милениног брата Марка, који је, такође, и вајар и сликар и мозаичар, и на њену ћерку Лену, керамичарку по образовању, а надарену за многе друге делатности, које носе у себи онај филинг, неухватљив таленат за много што-шта.

Да крв није вода, како каже наша изрека, потврђује и рођак Милене Николић, њен даљни брат и Миленин гост на отварању изложбе, Драгослав Б. Петровић, који је те вечери промовисао своју књигу „Власотиначке приче“, како гласи назив и Миленине изложбе фотографија, јер је реч о истом казивању различитим уметничким средствима.

Драгослав Б. Петровић (фото: Биљана Клајић)

Драгослав, који је доктор социолошких наука, такође је вишеструко обдарена личност, јер се бави музиком, дириговањем, компоновањем и аранжирањем, написао је и поменуту књигу посвећену Власотинцу и Власотинчанима, да се сећања на неке људе и догађаје из друге половине 20. века не забораве. Тим поводом он је прочитао једну причу из те књиге „Цига“ и „Мирко“.

Дакле, било је то власотиначко вече, а изложбу фотографија Милене Николић, коју је организовало Удружење ликовних стваралаца Аранђеловца , посетиоци могу да погледају до 4. новембра.