Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић
Сретeн Алексијевић, дошљак из околине Ариља, сагради вилу 1937. године назвавши је „Букуља“.
Највеће и најрадосније породичне догађаје - венчања овековечила Вера Б. Митровић, прва фотографкиња у Аранђеловцу. Живадин Алексијевић, пекар, учио занат код Пере Константиновића. Вила „Букуља“ је пример изузетно чврсте и квалитетне градње за доба у коме је настала. У другој половини 20. века долази до опште грађевинске експанзије „типских“ стамбених објеката, који су у Аранђеловцу најчешће грађени на Отвореном пољу и у Мишарској улици. Степениште и наткривена тераса најупечатљивији део објекта.
Прича о вили „Букуља“ запретена је у северисточном делу подбукуљских благих падина на висини између 262 и 324 метра надморске висине. На нешто више од три хектара земље породица Алексијевић сместила је четири виле-летњиковца, обележивши их називом фамилије, а само је „Букуља“ одабрана да назначи где им је најновије место живљења.
Сретенов непогрешиви предосећај где свити породично гнездо
Према сећању Миле Алексијевић Тошић, унуке Сретенове, садашњег власника виле, Алексијевићи потичу из села Радаљево код Ариља. После Првог светског рата, доселили су се на ове шумадијске просторе, у потрази за бољим животом. Зауставивши се на нижим падинама Букуље. Сретен Среја Алексијевић препозна да је Отворено поље прави кутак да се овде скуће и одомаће. Прво саградише свој кућерак тек да се зна где им је огњиште.
Садашњи изглед виле (фото: Алекса Величковић)
Сретен Алексијевић, домаћин, оженио је Спасенију Филиповић из Буковика. Према причи Миле Алексијевић Тошић њихови први потомци добили су имена Живко и Живадин да би им се посрећило у животу, јер се пре њих животно семе није „примало“. Живадин је имао златне руке. Пекарски занат је испекао од најпознатијег мајстора Пере Константиновића, који је имао пекару у централном делу града под Букуљом. Касније Алексијевић пређе у аранђеловачку пекару „Победа“.
Како се број укућана повећавао, проценише да морају да саграде нову кућу-вилу, назвавши је „Букуља“. На најстаријим сликама ове виле, које породица љубоморно чува у својим албумима, овековечени су значајнији предратни дани. На једној је тренутак када се женио Живадин 1938. са Рајном Вујановић из Брезовца. На другој је Живко са Надом од Извонара из Аранђеловца. 
Алексијевићи испред тек саграђене виле (фото: Вера Б. Митровић)
Радост сећања укућана увећава детаљ ове две слике - видљив назив „Букуља“, кога данас нема. Ове снимке, специјално за свечане прилике направила је, прва жена фотографкиња у Аранђеловцу Вера Б. Митровић (видљиво на полеђини слике) која је имала фотографски студио пре рата.
Како је вила названа - „Букуља“?
Истраживање Славице Ракић, инжењера катастара СО Аранђеловац (унето у упитник за предратне виле) потврђује сећање Миле Алексијевић Тошић да је први власник виле „Букуља“ био Сретен Вукашинов Алексијевић. Наследио га је Живадин, да би садашњи власници Мила и Предраг Алексијевић (брат и сестра), у трећем колену наставили да користе дом. Вила је добила назив, јер је смештена на северо-источним обронцима истоимене питоме планине у продужетку улице Војводе Путника бр. 23. Налази стручњака општинског катастра, као и Миле Алексијевић садашње власнице, поклапају се са тврдњом да је „г-дин Сретен Алексијевић, што је од 1937. године, када је саградио вилу „Букуља“ (живео у њој док није направио своју кућу - напомена аутора) у комерцијалне сврхе, стално боравио на Отвореном пољу“, записано је на 53. страници у Географском годишњаку СГД - Подружница Крагујевац, бр. 28, 1992. године, аутора Ивана Б. Поповића, истраживача-сарадника Географског института „Јован Цвијић“ САНУ у Београду.
Мила Алексијевић, пуна емотивног набоја, каже да не живи у Аранђеловцу, али да често дође у вилу, добро се одмори, остави све проблеме за собом, надише се чистог ваздуха и ужива у сећањима на своје претке који су јој оставили у наследство топли дом. После рата „Букуља“ је адаптирна дограђивањем новог дела куће. Вероватно се водило рачуна и у доброј мери им је пошло за руком да основном делу сачувају стари првобитни изглед и назив.
Све у свему, градња и давање назива вили по географском појму („Букуља“) показали су се далековидим, од животног значаја, избором Сретена. У ваздуху се осећа ишчекивање да се на степеништу овог дома овековече наредни најважнији догађаји и новим сликама настави да прати историја породице, у којој већ четврто колено баштини погодности предака.
Од „типске“ варошке куће до бањске виле
Смештена на лепој позицији изнад града и непосредно изнад парка Буковичке бање, вила „Букуља“ деценијама је била симбол овог дела Отвореног поља. Здање, које је подигао Сретен Алексијевић 1937. године, поносно носи име заштитнице у чијем се подножју варош налази. Вила је подигнута на правилној основи габарита 12,5 x 11 метара. Њена архитектура представљала је пример изузетно чврсте и квалитетне градње за то доба, али да бисмо у потпуности разумели њен значај, морамо сагледати шири градитељски феномен који је обележио ту епоху.
Наиме, у другој половини тридесетих година 20. века, услед економског успона Краљевине Југославије, долази до опште грађевинске експанзије која је оставила дубок траг у архитектонском наслеђу. Иако појава „типских“ стамбених објеката у руралним, приградским и варошким подручјима датира вероватно од раније, они у том градитељском замаху доживљавају масовну примену. Ове куће, које се тада подижу широм данашње западне Србије, Шумадије и Поморавља, имају упориште у традиционалној моравској кући. Ипак, оне доносе модернизацију: док се приземље или сутерен и даље зида од камена, спрат се уместо од традиционалног бондрука (дрвени костур испуњен лакшим материјалом и блатом) сада гради од опеке. Иако су градитељи увек остављали простор за одређена одступања у складу са потребама и жељама власника, ове куће су задржале јединствен и лако препознатљив изглед. Градиле су се као једноетажне или двоетажне грађевине, а њихова основна одлика била је симетрична организација.
Дефинисао ју је централно позициониран улаз са по једним прозором са леве и десне стране док су четвороводни кров красила два равномерно распоређена оџака. Код двоетажних објеката акценат је најчешће био на улазним терасама до којих су водила спољашња степеништа. Управо је његово прилагођавање самом плацу доносило највише разноликости, па су куће имале мање или веће, наткривене или откривене терасе са једнокраким или двокраким степеништем.
На подручју Аранђеловца, овакав вид градње убедљиво је најзаступљенији на Отвореном пољу и у Мишарској улици (пружа се према данашњој болници) Занимљиво је да је у том периоду у вароши владао специфичан тренд, подстакнут тиме што су имућни Београђани и Новосађани интензивно зидали раскошне летњиковце и виле.
Како би искористили тај грађевински замах, локални домаћини су прибегавали домишљатом решењу. Градили би поменуте „типске“ куће које би естетски оплеменили, уградили квалитетнију и модернију столарију и додали пажљивије обрађене детаље на фасади. Тако дотеране објекте с поносом су називали вилама, а мотиви за то су били вишеструки. Са једне стране, циљ је био привући бањске госте, којима је било посебно задовољство да током одмора одседају у вилама. Са друге стране, за саме власнике, присвајање тог гламурозног назива представљало је јасан начин да се у варошком друштву истакну сопствени углед и економски напредак.
Вила „Букуља“ - симбол једног времена на Отвореном пољу
Управо из те предузимљивости издвајала се вила „Букуља“ која савршено илуструје овај локални градитељски феномен. Приземни део објекта масивно је изведен од правилно клесаног буковичког камена, правећи контраст у односу на глатку фасаду спратног нивоа, зиданог дуплом опеком дебљине 38 цм.
Унутрашњост виле одликовала се јасном и практичном поделом, са идентичном организацијом на обе етаже. Централно позициониран улаз водио је у пространи хол из којег се приступало свим просторијама: четири комфорне собе, кухињи и купатилу. Горњем нивоу се приступа преко спољашњег степеништа које се завршавало наткривеном улазном терасом. Управо су ово степениште и наткривена тераса најупечатљивији део објекта. Масивна ограда изведена од бетона и вештачког камена са сведеним геометријским отворима дискретно је уносила помало дух модернизма у овај традиционални тип градње, док је фино обрађена столарија са широким трокрилним прозорима давала карактер виле.
Монументалини улаз који чува успомене
Монументални улазни део није био само естетски украс, већ права „животна позорница“ и централно место породичне традиције. Колику је важност и симболику имало ово степениште најбоље илуструју сачуване фотографије са венчања оба Сретенова сина.
Венчање Рајне и Живадина Алексијевића 1938. године (фото: Вера Б. Митровић)
Венчање Наде и Живка Алексијевића (из колекције Алексијевића)
Управо је овај архитектонски елемент био биран као најсвечанији део виле да се овековече кључни тренуци породице Алексијевић. Да се пред пролазницима налази право господско здање поносно је потврђивао и натпис „ВИЛА БУКУЉА“, истакнут крупним ћириличним словима изнад степеница и терасе. Читаву композицију објекта, крунисану са два симетрична и елементима од опеке декорисана оџака, заокруживао je класичан четвороводни кров покривен црепом.
Током деценија које су уследиле, пратећи животне потребе нових генерација, вила је претрпела доста измена. Доградњом објекта са источне и западне стране, кућа је временом изашла из својих првобитних пропорција и габарита. Ипак, упркос овим интервенцијама, њен главни, монументални улазни део остао је делимично читљив и препознатљив.