Текст: Мирослав Живановић Буца и Алекса Величковић
Фотографије: Алекса Величковић
Доктор Иван Пискер, власник виле „Пискер“ није се задовољио да новац згрће изнајмљивањем своје лепотице заљубљеницима природе и туристима Буковичке бање. Упоредо је створио и одгајалиште расних коња за јахање, и прочуо се по ергели. Иван је рачунао да ће имућнији људи отворити своје буђеларе, новом до тада непознатом опсесијом у стилу „играли се коњи врани“.
Друге године Другог светског рата први власник виле Иван Пискер, са породицом завршио попут многих Јевреја из Инђије у логору, где им се губи сваки траг. Архитектонски дијалог са околним пејзажом.
По свему судећи доктор Иван Пискер, Јеврејин из Инђије, нашао је начина да увећава свој новчани капитал и имовину. Када је решио да сагради кућу у Аранђеловцу, већ се кретао у круговима богатијих људи, који су у граду под Букуљом саградили, за себе и своје породице, виле. Један од приснијих пријатеља био му је директор позоришта у Нишу Радивоје Караџић, власник најлепше предратне виле „Караџић“ у Аранђеловцу, Вероватно инспирисан лепотом виле - замка, смештеном на најнижим обронцима Букуље, Пискер поверава Андреју Папкову, архитекти, да осмисли изглед и сагради његов летњиковац на Отвореном пољу. Пискер је већ замишљао како ће из свог дворишта моћи да ужива у замку, по узору на грађевине поред реке Лоаре, док му се панорама Аранђеловца, пружа такорећи на длану.
Међутим, Пискерова машта се није зауставила на томе. Шта је било толико разиграно као докторова машта? Наравно, расни коњи. Саградио је коњске штале, које су касније прерасле у позамашну ергелу. Нашао је начина да преусмери на себе пажњу богаташа (његова дружина), опијених утркивањем, улагањем богатства и сталном увећавању свога не малог иметка. Трка се настављала несмањеним темпом.
Пискерова игра под геслом „ и ми коње за трку имамо“
Пискер се није уздржавао да потврђује своју престижност, која је мамила додатни новац под максимом: „и ми коње за трку имамо“! Није га мало коштало и то што је изабрао Андреја Папкова за архитекту, јер је овај руски избеглица најчешће позиван да усрећи најимућније у монденско-туристичком надметању грађења раскошних вила. Сам избор Папкова, као провереног и радо виђеног архитекте, открива његову жељу за престижом. Како би, иначе, у свом подсетнику чувао имена осморице власника аранђеловачких вила, којима је осмислио пројекат летњиковаца?
Да је Иван Пискер водио рачуна о многим детаљима како би од своје виле искористио многобројне предности, говори податак да је унутар дворишта несвакидашње куће направио и бунар са обилним резервама воде, како би задовољио потребе своје егргеле. Издашни бунар се и данас користи у сушном периоду.
Истраживачка знатижеља омогућила је Славици Ракић, инжењеру катастра у СО Аранђеловац, да прикупи податаке о првом власнику летњиковца, подигнутог 1939. године у улици Војводе Путника бр. 49. Кључеви од куће припали су Ади, удови доктора Ивана Пискера, рођене Квасница, из Београда. Од 1961. године кућа је продата сувласницима: Рамзи Заиниловом Халиловићу, из Аранђеловца, Драгишином Душану Аврамовићу из Новог Пазара и Љубици Алексијевић из Новог Пазара, ћерки Милана Алексијевића.
Логор НДХ распршио снове о вили као извору богатства
Ове податке нам потврђује (у упитнику) Јован Живковић, једини стални станар и власник дела виле, који је купио од Пискерових наследника. Од њега смо сазнали да је вилу пројектовао најтраженији архитекта за осмишљавање предратних вила Андреј Папков, чији је брат Симеон живео у граду под Букуљом и био спона са заинтересованом клијентелом за грађење летњиковаца на цени. 
Јован Живковић, један од данашњих власника, испред виле «Пискер»
Лепо сложене коцкице успешног бизниса, чију подлогу монденског туризма чине вила и прва ергела коња на обронцима подбукуљских пашњака, прекинуо је Други светски рат.
Уважени познавалац прилика о страдањима Јевреја из Инђије и Бешке Никола Милованчев упућује на два сачувана документа везаних за геноцид над Јеврејима у Срему, којем је тада припадао и Земун. Том приликом је затворено 132 Јевреја у логору Стара Градишка. Међу логорашима налазило се 23 њих из Инђије и Бешке па и породица Ивана Пискера.
Захваљујући љубазности Вере Ункар (Јеврејска општина Нови Сад - ЈОНС) сазнајемо да су доктора Ивана Пискера (рођен 1910), син Саломона Пискера и мајке Беле, рођене Шлезингер, фашисти одвели из њихове куће у Инђији 28. марта 1942. године у непознатом правцу и тако им се губи сваки траг. После рата Јелисавета Керењи (рођена сестра доктора Ивана) покренула је судски поступак, којим су њен отац Соломон, мајка Бела и доктор Иван проглашени за умрле и воде се као жртве фашиста пресудом Среског народног суда у Старој Пазови,
Предратном летњиковцу на Отвореном пољу још увек (у знак сећања) остао је назив вила „Пискер“, измењеног и оронулог изгледа још увек сведочи о времену када је Буковичка бања важила за југословенску узданицу монденског туризма.
Архитектонски дијалог са околним пејзажом
Смештена на самом врху Oтвореног поља, вила «Пискер» из 1939. године својим габаритима од 10 x 12 метара представља архитектонски занимљив пример међуратне градње. Иако се на први поглед разликује од препознатљивог рукописа архитекте Андреја Папкова, један од садашњих власника виле указује на то да је управо Папков њен пројектант. Без обзира на то да ли је реч о потврђеној чињеници, дубља анализа открива смелу волуметријску игру која има сличности са вилом «Караџић», за коју се поуздано зна да је Андрејево дело. Архитекта је овде поставио јасну композицију у којој доминантни вертикални део објекта, конципиран као кула-осматрачница, одише духом романтизма. Кула стоји у контрасту са нижим корпусом под четвороводним кровом, а карактеристичан прелаз из блажег у стрмији нагиб крова подсећа на кровове средњовековних замака. Кула не служи само као естетски репер, већ заправо и функционише као осматрачница када узмемо у обзир да се надовезује на терасу.
Како у то време прве суседне виле, попут виле «Буба» и виле Милоша Алексијевића, нису заклањале поглед, јер су се налазиле на око 100 метара низ улицу, са ове терасе пружала се неометана и лепа панорама ка вароши и парку Буковичке бање. Романтичарски дух објекта додатно је наглашен обрадом сокле од рустичног буковичког камена, која је на појединим угловима фасаде дискретно назначена степенастим декоративним каменим блоковима.
Хигијена становања и трагови времена на вили
Избор локације и висинска поставка објекта били су директан одговор на модерне стандарде хигијене становања, који су тих тридесетих година 20. века диктирали ритам пројектовања. Издизање приземља, којем се приступа путем девет камених степеника, није било мотивисано само жељом за репрезентативношћу, већ тежњом да се стамбени простор одвоји од тла, обезбеђујући бољу вентилацију, изолацију од влаге и максималну осунчаност.
Сутерен, пројектован као сервисни и помоћни простор, преузима терет свакодневног функционисања куће, остављајући приземље као зону комфора и интимности.
Данас, на овом објекту готово ништа не указује на његову некадашњу репрезентативност. Он носи трагове времена и бројних измена које су значајно нарушиле његов изворни изглед, попут застакљивања терасе, мењања пропорција прозорских отвора и дозиђивања. 
Вила «Пискер», 3Д формат
Управо због тога, кроз 3Д реконструкцију засновану на анализи старих катастарских подлога, теренском истраживању и казивањима садашњег власника, настојали смо да визуелно оживимо оно што је временом избледело.