Љ. Стојановић
Тог петка, предвече, нас троје, продувани кошавом која се у таласима провлачила београдским улицама, остависмо отиске својих ципела на скадарлијској калдрми. Осветљена стаклена платна кафане „Три шешира“ била су позив на уточиште, на топло, на мирис кухиње, јела, вина…
Љубазно су нас дочекали. Очекивали су нас. Најавио нас је колега, новинар из Загреба Вјекослав Мадунић: себе, мене (потписника ових редова) и нашу пријатељицу из Аранђеловца Сенку Станић. Били су дани Међународног Сајма туризма. Кафана готово пуна, а убрзо десно од нас све столице попунише Немци, а лево Чеси или Словаци - нисмо могли тачно да проценимо.
У тој боемској палати нађосмо уточиште одмах, иако у свеколике речи које могу просути не може да стане сав смисао који јој је намењен да понесе. Спомиње се у неким записима и сећањима да је песник и сликар Ђура Јакшић био наш први боем, за кога су „Три шешира“ била винско врело, док је Тин Ујевић, коме је право име Аугустин, што мало ко зна, био неприкосновени краљ боема. Колега Мадунић објашњава да је Ујевић, југословенски и хрватски песник и преводилац „za beogradskih godina bio vodeći intelektualac i umjetnik nalazeći se medju srpskom braćom. Sve se to kasnije promijenilo ali on nikada nije zatajio svoje jugoslavenstvo“.
Изглед дограђеног дела Ресторана "Три шешира"
У том амбијенту је још један хрватски књижевник, фељтониста, есејиста и путописац Антун Густав Матош, живећи у неколико наврата и у Београду, рекао да је „историја наше боемије заправо историја наше књижевности“. И заиста, ту су се даноноћно састајали, стварали, певали и писали Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Војислав Илић, Радоје Домановић и многи други велики књижевници.
Колико је само ова кафана, и не само ова у Скадарлији, изнедрила боемију као институцију на том београдском Монмартру, данас само можемо да приповедамо о стилу и смислу боемског живота. Мадунић има објашњење и за порекло те речи.
Слева: Сенка Станић, Љиљана Стојановић и Вјекослав Мадунић
„Boemština vuče korijene, kažu od čeških Cigana, ali ja sam siguran da je medju njima bilo čeških Slavena odnosno naših Slavena koji su imali senzibilitet za tako nešto… Boem je tihi pobunjenik, bez poziva na prevrat on želi živjeti na SVOJ NAČIN…Ne priznaje konvencije i vodi vlastitu životnu priču, bilo pod mostom na ulici ili prostorima metroa danas…on je odustao od konvencionalnih formi života, dapače prezire ih…“.
Тог сензибилитета и боемштине никада у тој кафани није мањкало ни за дружење, ни за расправу, нити за кафенисање, обедовање, али и опијање, често и на вересију.
Ту су се изнедрила највећа књижевна дела, песме, стихови, драме, без обзира са ког простора Балкана су долазили писци. Скадарлија, а посебно „Три шешира“, били су боемска Друга српска академија наука и уметности, како су је већ неки називали, а данас свакако представља нематеријално културно добро које, можда, није проглашено, а по значају заиста јесте. На срећу оно се чува, будући да су најчешћи или стални гости били великани писане речи, сликари, глумци, новинари… елита српске и некада југословенске културне сцене. А сада обавезна туристичка дестинација за оне са пасошем, који желе да осете укус и мирис једног града. Београда.
Врхунски квалитет кулинара "Три шешира"
Данас кафана „Три шешира“ гази 161-ву годину. Куриозитета ради, у међувремену, а ипак тако давно, у Аранђеловцу је ансамбл Жирадо из Скадарлије свирао у бару хотела „Старо здање“ 70-тих година прошлог века. Тада су у Србији била отворена само два „Лотос“ стриптиз-бара. У београдском „Мажестику“ и „Старом здању“ Буковичке бање у Аранђеловцу, где су ноћи за малобројне, углавном „Y“ популације, биле тако узбудљиве.
И те вечери у кафани или ресторану како се сада званично зову „Три шешира“ у Скадарлији, задовољство је било наше. Подсећа на ону народску „Златне руке“. Златне руке за куваре, златне за конобаре, златне за музику, а поштовање за дочек и услугу!
Посластицом зачињен гастрономски ужитак
Прелиставам сећање… Шта смо оно наручили? Татар бифтек (толики да је био за три особе) са путером и тостом, који се испред нашег стола припремао и обликовао као неко уметничко дело. Искусни конобар Драган Драгић био је стално на услузи. На столу се нашао и Смедеревски смуђ - филети са младим кромпиром и гарнирунгом од поврћа, а за десерт колач од мака, туфахије и традиционалне палачинке са џемом од кајсија и орасима. Уз то Прокупац црвено и Мускат бело вино. А пре свега Кајсијевача, Линцура и Црногорска лоза. Не рачуна се успутно густирање, штрпкање и пробање из суседног тањира, наслађивање, добиберивање, заљућивање, усхићивање, заслађивање…Сво троје смо после имали преко 230 кила (опционо) живе ваге. Дијету ћемо почети од понедељка.
Сви који дођу у „Три шешира“ имају исту психологију: да лепо једу изузетно укусну храну, пију добра, домаћа вина ракије и пусте свој глас заједно са оркестром (хармоника, виолина и гитара). За нашим столом певале су се разне песме, а када су кренули тактови „Пукни зоро“, остадоше празне столице испод Чеха или Словака са једне, па и Немаца са друге стране стола. Сви на ногама и чашама у рукама! Како су само заблистали од задовољства и уживања! То може само ту. У „Три шешира“. Кафани са душом и историјом.
И најзад, сакупљајући ћирилична и латинична слова и речи за посебне разговоре уз храну, пиће и музику, не могу да обећам да ће ово издање бити са нумерисаним примерцима, али је све заједно, у кафани „Три шешира“, тог петка, са ветром кроз београдске улице, био и остао посебан доживљај за прелиставање у луксузу слободног времена.