AT
И док у медијима и на друштвеним мрежама траје канонада утисака о филму „Дара из Јасеновца“, присетисмо се и текста „Памти усташке злочине“, објављеног у „Стварности“ пре 30 година.
Некако у ово време, 1991. године, на РТС-у је објављен документарни филмски запис, тајно снимљен од стране служби државне безбедности о наоружавању ХДЗ-оваца у Хрватској, где су се неоусташе увелико припремале за рат и „коначно решење“ српског питања у Хрватској. Да им није било довољно страдање 700.000 Срба 1941. године, мучених и убијаних на најбестијалније могуће начине, због којих су се грозили чак и загрижени фашисти и крволочни нацисти, убрзо ће открити и прве мајске чарке (које ће убрзо прерасти у крвави грађански рат) 1991. године у Хрватској.
Од страдања у Јасеновцу (као највећем стратишту, јер није заборављено ни Јадовно, ни Пребиловци...) до филма „Дара из Јасеновца“ требало је да прође 80 година. Иако се тешимо да „никад није касно“ ваљало би да толико не чекамо на филмове о „Олуји“, „Братунцу“, „Вуковару“, па и „Сарајеву“ и „Сребреници“. Уместо бацања пара на „Задругу“, „Парове“ и слична заглупљивања народа, ваљало би подржати креативне појединце (попут екипе остварења „Дара из Јасеновца“) и снимити филмове из наше ближе прошлости, па и са „шкакљивом фактографијом“.
Филмским сучељавањем са истином, ма колико она била болна, ојачаћемо сопствено национално биће и спремност за суочавање са свим будућим изазовима. Управо филмови томе могу допринети више него књиге, јер се после емитовања „Даре из Јасеновца“ показало да су многи тек из филма и чули за Јасеновац као српско стратиште. Књиге с том тематиком, које су свима доступне у градским библиотекама (кад их већ немају на полицама у својим кућама), очигледно су све мање читане. Што због убијања културе сећања и упропашћавања система образовања (ономад је држава хтела и учење историје из школских програма да избаци), што због наопаког система вредности у последњих 30 година, у коме су морал, етика и врлине бачени под ноге естрадним спонзорушама и силиконским проститукама. И корисници модерних информационих технологија више воле да гледају и читају све што има на екранима мобилних телефона (и рачунари полако постају демоде), па смо и скенирали текст из часописа „Стварност“ (од броја 2 – 9 имао назив „Аранђеловачко-тополска СТВАРНОСТ“) с насловом „Не смем сестри да телефонирам“.
Часопис „Стварност“, број 2, од фебруара 1991. године, стране 19-20
Четири године касније војна акција хрватских оружаних снага „Олуја“ донела је нове избеглице у Србију. Међу њима је у Врбици кров над главом нашла и Даница Милић (из Петриње, одакле је била и Љубица Матијевић), са којом је данас за Телевизију „Сунце“ у Аранђеловцу разговарала Александра Бињовић:
https://www.youtube.com/watch?v=AZj-y4lgf8I
Извор: РТВ „Сунце“, YouTube, преузето 21. фебруара 2021. године