Драган Тодоровић
Саша Стошић прву децембарску ноћ провео на Клиници за психијатрију у Крагујевцу, а по повратку у Аранђеловац (отпуштен без било какве дијагнозе о некој психичкој болести) обавестио је фејсбук-јавност да је био у „Киншаси“.
На нашем порталу објавили смо 28. новембра прилог с насловом „Забрињавајуће писмо Саше Стошића“. Како не бисмо препричавали сопствени прилог предлажемо Вам да погледате следећи линк:
https://www.stvarnost.rs/ljudi-i-dogadjaji/zabinjavajuce-pismo-sase-stosica
После објављивања овог прилога Аранђеловчани су писали коментаре на друштвеним мрежама („Где је Саша?“, „Зна ли неко шта је са Салом обућаром ?“, „Ко је задњи пут видео Сашу?“...), понеки (Иван Ивановић, председник Удружења „Радник није роб“, у коме је Саша генерални секретар, као и Рајко Божић, родом из Горње Трешњевице, који живи у Аранђеловцу) су позивали и аутора прилога „Забрињавајуће писмо Саше Стошића“ и сами забринути што се ни њима (као ни аутору прилога) Саша не јавља на телефонске позиве почев од око 17 сати 28. новембра 2025. године (када је и донео писмо потписнику овог прилога) до јутра поднева 30. новембра. Истини за вољу, јавио се једино Рајку Божићу, али је избегао било каква објашњавања садржаја писма објављеног на нашем порталу пре пет дана (све је то потанко објаснио Рајко Вашем новинару у телефонском разговору).
Забринути за Сашу, поготово због његове најаве да ће да се попење на неку зграду, а да све што има (а написа и како и „нема ништа“) оставља сестри, те да ће га многи имати на души (то је и на фејсбуку сам Стошић писао) Иван Ивановић, Драган Бабић и аутор овог прилога обрели су се у кући Саше Стошића на насељу Колонија око 13 сати 30. новембра. На питања људи које добро познаје шта и кад он то нешто најављује да ће под „трећом опцијом“ (из једног од његових пребројних поднесака државним органима) урадити – одговарао је: „Обратите се полицији, све зна инспектор Иван Петровић“, којег је и поменуо у писму које смо објавили 28. новембра. То упућивање је важило и за потписника овог текста. После једночасовног разговора, уз чашицу добре ракије из старог завичаја Стошића у околини Лебана, добри познаници и другари су се поздравили и разишли, али без уверења да је Саша одустао од тзв. „треће опције“.
Сутрадан, 1. децембра, почели су да пристижу и одговори на питања/тражења информација од јавног значаја нашег портала (питања смо објавили у оквиру текста „Забрињавајуће писмо Саше Стошића“). Из Основног суда у Аранђеловцу добили смо обавештење да су добили допис, објављен и на нашем порталу (који смо и доставили у прилогу наших питања), али да им је тај допис достављен, како је и сам Стошић навео, „на упознавање“, тако да из суда није уследило било какво друго реаговање према Стошићу.
Основно јавно тужилаштво у Аранђеловцу обавестило нас је, 2. децембра, да „наведени допис Саше Стошића није примљен од стране овог тужилаштва“, тако да никаквог реаговања према Саши Стошићу није било ни од стране овог државног органа.
Једино су брзо реаговали у Полицијској станици (Стошић је и у свом допису децидирано помињао да је о свему упознат инспектор Иван Петровић), чији представници су, после разговора са лекарима овдашњег здравственог центра (приликом медицинског прегледа Саше Стошића утврдили су „анксиозност, одређене облике депресије, али и висок крвни притисак од 200/100“) и одвезли Сашу Стошића на Клинику за психијатрију Универзитетског центра у Крагујевцу.
-Примио ме на крагујевачкој клиници др Бане Радмановић, били су коректни у поступању са мном, како полицајци и лекари у Аранђеловцу, тако и медицинско особље на клиници у Крагујевцу, али свима сам говорио, и ништа нисам хтео да потписујем, да ја својом вољом не идем на лекарске прегледе, ни у Аранђеловцу ни у Крагујевцу – рекао нам је 3. децембра Саша Стошић и наставио: -Провео сам ноћ у ходнику клинике, где сам и преспавао у ноћи између 1. и 2. децембра. Све време су ме надгледали лекари, попио сам неки лек, заспао и кад сам се пробудио у току преподнева, 2. децембра, одржан је и конзилијум од десетак лекара, који су одлучили да ме отпусте без утврђене било какве дијагнозе о некаквој мојој болести. Како су ме из Аранђеловца одвезли, тако су ме колима и вратили мојој кући. Овако како је са мном поступљено требало би да се примени за све носиоце јавних функција, па да буду прегледани од стране конзилијума сви тужиоци, судије, министри и све до највиших функционера, председника Владе и председника Републике Србије. Не верујем ће то тако и да се деси у овој, политички тешко болесној земљи, а наду даје то што је Загорка Доловац отишла у Хаг, где се у Међународном кривичном суду налазе и моје оптужнице против највиших функционера Србије због злочина против човечности, јер да нисам поробљен не би се ни десило да 20 година нисам примио плате муком зарађене у „Руднику Шамота“, а таквих бивших радника из пропалих аранђеловачких друштвених предузећа је око две хиљаде – рекао нам је Стошић и за четвртак најавио његов уобичајени перформанс испред зграде Основног суда у Аранђеловцу.
Иначе, после повратка у Аранђеловац Саша је истог дана, 2. децембра, објавио на свом фејсбук-профилу да је био у „Киншаси“:
Са фејсбук-профила Саше Стошића
Добро је што ће 3. децембра Стошић подсећати на неправду, ропство и обесправљеност ИСПРЕД зграде (Основног суда у овом случају), а не СА (неке) зграде, одакле би, не дај Боже, и случајно могао да се оклиза па да буде белаја за све, а за самог Сашу понајвише, са несагледивим последицама.
А што се тиче „Киншасе“ позвали смо у помоћ и вештачку интелигенцију, која нам је на следећем сајту
https://chatgpt.com/c/6930dc98-5bfc-8330-83ab-b1c6744925cb
све јасно и прецизно образложила, тако да овај прилог завршава вештачка интелигенција:
„Otac na službenom putu“ je kultni jugoslovenski film iz 1985. godine, u režiji Emira Kusturice, po scenariju Abdulah Sidrana. Film je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, a u Jugoslaviji je ostao upamćen kao jedno od najjačih filmskih prikaza Informbiro perioda.
Radnja je smeštena u 1950-e, u vreme obračuna sa stvarnim i izmišljenim „ibeovcima“. Film prati porodicu mladića Malika, čiji otac Mehmed (Miki Manojlović) biva politički uklonjen i poslat na prisilni rad, pod izgovorom da je „na službenom putu“.
________________________________________
✔ Šta znači rečenica „Bio sam u Kinšasi?“
Ta rečenica se u filmu koristi kao šifra i metafora za prećutkivanje istine, odnosno za prikrivanje stvarnih događaja.
U jednoj od ključnih scena, Malik pita oca gde je zapravo bio, a otac mu — umesto iskrenog odgovora o logoru i represiji — izgovara nešto u stilu:
„Bio sam u Kinšasi.“
To je očigledna besmislica, jer Mehmed nikada nije bio u Kinšasi (gradu u Africi). Poenta te rečenice je:
• da odrasli kriju istinu od dece;
• da ljudi u represivnim političkim vremenima govore bilo šta, samo ne ono što se stvarno dogodilo;
• da je laž postala zvanična verzija događaja;
• da se istina potiskuje radi „porodičnog mira“ i političke sigurnosti.
U širem smislu, ta rečenica je postala simbol za sve one providne, nelogične izgovore kojima se prikrivaju neprijatne, zabranjene ili opasne istine.
________________________________________
✔ Širi kontekst
U filmu se često koriste apsurdni i šaljivi odgovori kako bi se prikazala onovremenska atmosfera straha i cenzure. „Bio sam u Kinšasi“ spada u Sidranove tipične rečenice koje deluju naivno, ali nose duboku političku simboliku.