Пише: Мирослав Буца Живановић
Према сећању Марка Марковића, најмлађег од шесторице синова Живојина Жике Марковића Моравца, његова породица је имала мукотрпан живот испуњен горчином, свакодневном борбом без милости. Често била је то борба на ивици издржљивост, када је севало и хладно оружје. Живот их је немиолосрдно шибао од малих ногу. Браниславу, „уличном судији“, пресуде хици испаљени из кратежа. Жарко више од 40 година био у затворима и поправним домовима за малолетнике.
Покушавали су синови Жике Моравца и Десанке да се приклоне обичајима осталих људи у комшилуку и Сеничанима и формирају своје породице. Та жеља им се и испуњавала, али више отимала.
Хватали се у коштац са животом - враћали му мило за драго
Како је и ред прво породично гнездо покушао је да свије Слободан Маркеља, најстарији међу петорицом браће. На почетку су се коцкице лепо ређале: „Када је служио војску у Требињу и Бачкој Паланци, доведе нашој кући девојче Дамњанку. Мада је била такорећи дете од дванаест година, ожени је и реше да стварају своју породицу. Изроде сина и ћерку. Мајка им поклони стан, али готово празан. Сине им у глави да подигну неки кредит и купе најнужније ствари за покућство. Охрабрена овом мишљу, Дамњанка крене до погона за поризводњу киселе воде у парку Буковичке бање, где је радила Десанка, мајка Маркељина. Хтела је да се са њом посаветује како то да ураде. На путу на њу налети колима пијани Ром, који је радио у Аустрији, и на месту је усмрти“ , каже Марко.
Уместо топлог дома - вечити сан
Оде на онај свет Дамњанка. Уместо топлог дома, падоше у воду лепи снови. Све се преокрену у трену. Немилосрдни живот иде даље. Остаде двоје сирочића без мајке, са оцем који од ране зоре до касног видела ради на грађевинским скелама. Остатак дана не раздваја се од ракије-мученице. Децу од четири и пет година оставља да се сама сналазе како знају и умеју.
Када је пролазећи насељем Бангладеш, Марко чуо да га вичу: „Чича! Чича! Чича!“ Погледао је горе. Најежи се од помисли да могу да се превале преко ограде терасе од стана „Одмах доведемо децу код нас у Сеничане да бринемо о њима. Десанка се сложила. Наравно, пристао је и Маре. Осећао сам како ми се телом разлива понос. Тако ради права породица. Када су кренули у школу, терао сам их да уче и буду писмена деца“, каже Марко. Живахну његова реч: “Слободан звани Маркеља је био прилично миран. Чак повучен, Пошто је пио, алкохол му је мењао расположење. Само што је оплакао прву жену, после два месеца приведе другу. И она му роди двоје деце. Одем да их обиђем у стану у Бангладешу. Он побо нож у сто. Деца вриште у страху. Покупим и њих и одведем у Сеничане код мајке. Иако пијан Маркеља ме послуша. Иначе, ретко се тукао са другима.
Успони и понори Мораваца
На ред дође Тома Моравац. „Грех би било да о Томи не кажем да је био пун доброте. Претерано уношење пића у тело из корена је мењало његову нарав. Ожени Бранку. Поучен породичним искуством, обезбеди плац и направи кућу тамо где се из Аранђеловца креће према Копљарима. Поможе им отац Живојин. Докупи плац од седам ари.
Тома Моравац; из породичне колекције Марковића
Све је личило на породичну идилу кад изродише дечака и девојчицу. Ћерка Љиљана се запосли у хитној помоћи, па у дечјем вртићу. После његове женидбе обрадовале су ме две ствари. Његова јака воља да стекне своју породицу и да поштује народне обичаје као прави српски домаћин. Преузео је да слави св. Луку, мада је нама слава Мратиндан. Све је припремио како доликује. Било предјела, јела и пића“; у једном даху ће Марко и додаје да је и Тома претурио преко главе неколико година одлажаних у затвору. Чешће се калио у поправним домовима за малолетнике.
Браниславу, Мокици, мајка пколони кућу у буковичким Бановићима. Ожени Јелену која му роди сина. Како се у кафанама дешавало све и свашта, неки човек пребије Чоку, који је држао кафану на падинама Букуље. То сазна Бранислав и реши да се освети батинашу. У све се умеша Марко. Отворено упозори Бранислава да је тај човек лак на батинању, колега на градилишту и да има добру душу. Побеснели Мокица ипак послуша брата и не пипну га. Зато изудара његовог јарана који је помогао да Чока добије батине. Због тога Мокица заглави у ћузу, јер је оштећеном нанео и психичке трауме. По одласку на робију, раздвоји се од супруге.
Када је био малолетан Рафић једном приликом побегне из поправног дома. СУП распише потерницу и позове породицу да дају изјаву. Бранислав, Тома и Слободан уђу у станицу милиције. Чека их тројица милиционара. Моравци се у неком тренутку разбесне и сву тројицу чувара реда добро измлате. Када су изашли из зграде, Бранислав се врати назад. Као да је остао дужан једном од милиционера рецне га ножем по руци. „Ово ти је успомена од мене“, обрати му се и истрча браћи да покаже какво је искуство стекао међу робијашима. Неко време је делио ћелију и са Љубом Земунцем, што му се рачунало као велика школа у бајбокани,
Мокица, врховни делилац уличне правде, помисли да је недодирљив. Међутим, уби га човек из Загорице. Опет је Бранислав, по обичају, позван да подели правду (мимо суда), јер га је његов школски друг молио да запрети човеку који му је дуговао новац за робу. Узимао ју је на вересију. Када се дуг увећао, клупко вересије могао је да размрски само Мокица. Уместо дељења правде по Мокицином неписаном закону, дочекаше га препирања, физички обрачун и меци из кратежа. Тако Бранислав, „правдољубиви судија“, оконча живот у 46. години.
„Мокица је био оличење вође у наше време. Како се каже имао је срце, снагу и био борац без страха. Није било човека пред којим је савио главу. Њега су се клонили. Зато је важио за правог вођу и нама Моравцима. Било је довољно да смо његова браћа. Његово име чувало нас је од других напасника. Зато смо му поверавали наше највеће тајне. Сазнавали смо од других како су пролазили они који су се дрзнули да нам нашкоде. Дату реч никада није погазио. У то се уверило и неколико Аранђеловчанина, који су лежали у затворским ћелијама широм земље. Остали су захвални Мокици што је стао иза њих, спасавајући их од тешких последица затворских напасника“, забележили смо Маркове речи.
Марко једини Моравац без дана затвора
„ Жарко Рафић био је ниског раста и физички слабашан. Најмање 40 година је био што на робији што у поправном дому. За њега је било кобно што је после петогодишње робије, због своје жене, на свиреп начин убио ножем човека везаног за столицу, Вратио се на петнаестогодишњу робију. Мада је свима било јасно да је било немогуће да Жарко, онако слабашан, уради тако захтевне припреме без саучесника на суду је порекао помоћ другога“, подсећа Марко.
Иначе, наш саговорник, коме смо захвални на доброј вољи и искреном казивању, Марко Марковић је био у ванбрачној вези са девојком млађом 13 година од њега: „Не даде се да дуже будемо и да је оженим. Осејути нас корона. Она јој дође главе!“ Једини Моравац који нема ни дана убележеног затвора. Истина, памти добро петнаест разноразних такозваних лакших прекршаја. Они су имале своје дејство и спасиле га да их не понови. „Зато и кажем да нас је живот немиолосрдно шибао од малих ногу. Моравци су се хватали у коштац са животом, да му врате мило за драго“, кратко ће на крају разговора Марко Марковић, последњи Моравац, најмлађи син Живојина Жике Моравца.