Мирослав Живановић
Ових дана светски медији су пренели вест да су се Јупитер и Сатурн поравнали, што је било видљиво са Земље последњих дана протекле године. Тим поводом обратили смо се Николи Милутиновићу, научном инжењеру са Универзитета Британске Колумбије у Канади, иначе Аранђеловчанину, да читаоцима нашег портала подробније објасни овај феномен. Милутиновић се одазвао позиву и из канадског града Пентиктона, где живи са породицом, дао еклузивни интервју.
Никола Милутиновић (рођен 1979. године у Даросави), старији је син Светислава Семе и Светлане Цеце Милутиновић (рођена Црногорац). Њихов млађи син је Марко. После основне школе у Даросави, завршава природно-математички смер у Гимназији „Милош Савковић“ у Аранђеловцу. Разредни старешина био је Далибор Дача Делибашић, професор физике, који га је усмеравао при избору животног позива. Истовремено је био и редовни полазник семинара астрономије у Истраживачкој станици «Петница». Када је завршио гимназију, уписује Физички факултет Универзитета у Београду. После друге године, одлази на студијску размену на Универзитет Државе Пенсилваније, популарни Пен Стејт.
Магистрирао је физику на теми међузвездане материје на високим црвеним помацима у спектрима квазара. Током докторских студија одлази на стручну праксу на Гемини Опсерваторију у Хавајима. Поред инструментације у радио-астрофизици, истражује и брзе радио-бљескове, ширење свемира и тамне енергије. Научни магазин Сајенс је чак истраживање брзих бљескова рангирао одмах иза истраживања које је довело до вакцине за ковид-19 вирус. Канадска влада је тиму истраживача Универзитета британске Колумбије у Канади доделила Гувернерову награду за иновацију техничког дизајна ЧАЈМ-а, која је и највиша награда за технологију у овој држави. Никола Милутиновић је ожењен и живи у Пентиктону у Британској Колумбији у Канади.
Господине Милутиновићу, шта је заправо (стручно речено) „коњукција“ две планете највеће у Сунчевом систему на коју треба чекати вековима? Постоји ли још сличних поравнавања планета које припадају истом систему?
Планете у Сунчевом систему се крећу око Сунца у једној равни и када се деси да су привидно близу једна другој, гледајући са Земље, онда говоримо о коњукцији. Коњукције планета заправо и нису толико ретке. Прошле године смо их имали неколико. Средином марта Марс је био у коњукцији са Јупитером па после и са Сатурном. Оно што је ретко јесте да се ове појаве дешавају на датуме који су нама значајни. Сећам се да смо 2000. имали коњукцију Сунца, Меркура, Јупитера и Сатурна за Ускрс.
Ускоро се навршава годину дана од када је светом одјекнула вест да из далеког свемира стижу сигнали, који су изазвали пажњу планетарних размера. Да ли су се у међувремену понављали ови или слични сигнали? Да ли су сигнали „читљиви“ и може ли се дешифровати њихов смисао? Коначно, можемо ли ускоро очекивати да се јаве ванземаљци?
Ако причамо о брзим радио бљесковима (са енглеског ФРБ-јевима), ми за њих знамо већ деценију и по, али тек у задње време, због развоја посматрачке технологије, имамо могућност да видимо велики број ових догађаја. Поготово од када је ЧАЈМ телескоп почео са радом сазнали смо пуно о овом новооткривеном научном феномену. Ово је релативно младо поље науке и чини се да свакодневно нешто ново сазнајемо. Како сада ствари стоје, изгледно је да се већина, а можда и сви, ФРБ-јеви јављају као продукт магнетара. То су звезде у задњој етапи свог живота, које после експлозије супернове заврше као неутронске звезде са веома јаким магнетним пољима.
Никола Милутиновић (први с леве стране, у белој кошуљи) приликом званичног отварања телескопа, са колегама у присуству тадашње министарке за науку Канаде
Магнетари могу да произведу јако моћне бљескове светлости у радио спектру које детектујемо и упркос великој удаљености ових објеката (неки су удаљени и више милијарди светлосних година). На жалост, или можда на срећу, испоставило се да су извори ових појава потпуно природни - ФРБ-јеви и засигурно немају порекло у ванземаљским цивилизацијама. Мали део колега који се баве потрагом за ванземаљском интелигенцијом раде у веома незахвалном пољу науке, јер већ око сто седамдесет година нису имали среће да нађу никакав позитиван сигнал.
Шта можете да кажете као човек од науке, коме и праћење ових појава спада у опис посла, одкле ови сигнали из свемира (из ког сазвежђа долазе) и колико је било потребно времена да дођу на земљу? Шта они значе за вас научнике и да ли након њихове појаве знате нешто више о том делу свемира?
ФРБ-јеви су интересантни и као сама физичка појава пошто количина енергије која се ослобађа током бљескова убраја их међу најенергичније процесе у Свемиру. Поред тога ФРБ-јеви долазе из удаљених делова Свемира и из пуно различитих праваца. Како светлост од њих пролази кроз простор између нас, онда кроз интеракцију са материјалом који се тамо налази, носи и информације које нам омогућавају да упознамо боље вангалактички простор. Оне су као неки удаљени светионици који нам омогућавају да видимо дубоко у Свемир.
Никола Милутиновић поред телескопа ЧАЈМ , током предавања у лето прошле године студентима локалног универзитета у Оканогану
Испоставило се да су ова истраживања већ дала неке значајне резултате, на пример, потврдила су да се такозвана недостајућа баријонска материја налази у међугалактичком простору. Ово је још једна од потврда теорије Великог Праска. Наиме, теорија је предвиђала одређену тоталну количину баријонске материје, а ми смо свега могли да видимо тек неку половину од тога. Пре неколико година група научника различитом методом посматрања утврдила је да материје има довољно у простору између галаксија, а сада се уз помоћ ФРБ-јева то и доказало. Ето, то је још један леп пример научног метода у пракси.
Реците нешто више о сложеним системима радио-телескопа ЧАЈМ, којима се служите и њиховим погодностима да прате и региструју овакве појаве?
Радио телескопи су углавном усмерени на један мали део неба. ЧАЈМ (на енглеском CHIME, скраћеница од Канадског експеримента за мапирање интензитета водоника) је дизајниран да покрива велики део неба тако да у току дана забележи мапу целог неба. Како би ово било могуће, потребно је више од хиљаду антена, по сто километара коаксијалног и оптичког кабла како би то умрежили, па онда и неколико шлепера пуних компјутера како би могли да обрадимо све те податке. Испоставило се да је поред мапирања Свемира, како бисмо истражили његово ширење, овај систем јако погодан за посматрање транзиционих појава на небу. До почетка рада ЧАЈМ-а, знали смо за тек неколико ФРБ-јева, а сад их имамо преко хиљаду.
Колико година се бавите овим послом у Канади и шта је смисао Ваших научних истраживања свемира за потребе Универзитета Британске Колумбије у Канади?
Ја сам у астрономији дуго, још од средње школе и Петнице. После излета у индустрију и инструментацију у океанској физици, имао сам срећу да се 2017. придружим ЧАЈМ-у и запослим као научни инжењер на Универзитету у Британској Колумбији. Ја се овде углавном бавим инструментацијом - дизајнирањем и развојем астрономских инструмента и пријемника у радио фреквенцијама. Радимо на новом сателитском телескопу за ЧАЈМ, стотинак километара одавде, па ми је тренутно то преокупација.
Српски медији су тек прошле године писали о Вашем научном раду, а читаоци у Србији сазнали да радите са још четрдесетак колега-научника у опсерваторији далеко од цивилизације? Научни рад тражи велико жртвовање. Верујемо да Вас, младог „свемирског занесењака“,баш због тога, наука испуњава и духовним задовољством и срећом?
Ми и нисмо овде толико далеко од цивилизације. Радио телескопи су већином удаљени од већих насеља, али ЧАЈМ је срећом смештен у канадској националној обсерваторији за радио астрофизику која је свега двадесетак километара од Пентиктона. Пентиктон је нешто мало већи од Аранђеловца, и налази се између два језера, па је као и наш град, омиљено туристичко место. Тако да поред посла, уз језера током лета и оближњих планина и скијања зими, не би било фер да се жалим. Успут, стварно је привилегија радити на овом пројекту са заиста врхунским научницима. Ево, тек смо на почетку а велики научни магазини Нејчур (Nature) и Сајенс (Science) су наше радове сместили међу најзначајније у науци током протекле године. Заиста леп начин да се заврши, сложићете се, једна прилично тешка година.
Одакле уопште Ваша заинтересованост за проучавање свемира?
Увек сам био заинтересован за природне науке. И у основној школи сам ишао на такмичења из физике, додуше био сам поприлично неуспешан. Када се појавила прилика да конкуришем за програм астрономије у Истраживачкој станици «Петница», уз подршку Далибора Даче Делибашића, мог професора физике у аранђеловачкој гимназији, послао сам пријаву и имао срећу да ме позову. И тако, после првог семинара кренуо сам звезданим стазама науке.