Текст и фото: Мирослав Живановић
Ових дана се навршавају две деценије од када је почео преображај пензионера из Тулежа Миодрага Николића Мије (68) после његовог дугогодишњег суноврата у свет порока и пакла.
Шта је и како преживљавао у дуготрајном посрнућу, прожетом коцкарском страшћу, које га је довело на ивицу живота? Пошто је добио благослов од црквених отаца, Миодраг Николић, чтец, говори за «еСтварност» отворено, без аутоцензуре, о свом животном заокрету.
Мајка Љиљана и отац Радосав добили су сина 26. јула 1954. године (на Светог Архангела Гаврила) у Венчанима. Као мали осетио је како је то бити сиротиња, гоља. Родитељи су га одгајили на скамији. Тиштала га је жудња за братом или сестром. Остао је јединац. Четири разреда основне школе завршио је у Пркосави, а пети у Венчанима. У одељењу је било 12 девојчица и двојица дечака. Од школских другарица се стидео. Током школовања највише је патио због своје стидљивости.
Први кораци ка странпутици Мији су се урезали у сећање као белег и опомена за сва времена. Дечачки несташно и безазлено почео је у петом разреду осмогодишње школе у Венчанима да се чешће виђа са сеоским мангупчићима: -У њиховом друштву своју стидљивост потиснуо сам узбуђењима која носе први кораци коцкарских изазова. Превртаљка (тапкање сличица), крајцерица (бацање металних новчића на црту) и барбут (бацање коцкице обележене тачкицама од 1 - 6) прерасли су у жељу да се истакнем. Трудио сам се да ове вештине савладам боље од мојих врсника. Уместо читања књига, лакше ми је полазило за руком учење коцкарских лекција. Школовању сам рекао збогом. То ме није посрамило. Тешило ме је што народ каже да има неуких, који су постали славни и узор другима. Нисам ни осетио кад и како сам пао у канџе великих порока, пре свих коцкарске страсти.
Пакао коцкарског раја
Од ситних коцкарских игара, корак даље били су дружење са познатим аранђеловачким шибицарима (Брнгулом, Мидом, Мурјаном и Жикулом) у парку Буковичке бање и картање у новац (покер, ањц и мунта). Затим су уследиле посете елитним коцкарницама у хотелима „Старо Здање“ и „Извор“. Некако у то време, остао сам без косе. Да бих прикрио ћелавост, почео сам да носим шешир широког обода. Нисам могао да се одвојим од њега. Скидао сам га само док спавам. Био ми је на глави и у коцкарницама, поготово где се окретао велики новац. Ту сам се осећао посебно уважаваним. Уласком у ово углађено коцкарско друштво, променило се све око и у мени. Скочио сам у сопственим очима до невиђених висина. Из сеоске прашине, изборио сам улазницу за угланцане, удобне и миришљаве одаје пуне тајни и изова! Када сам улазио у коцкарницу, чекали су ме утегнути крупијеи, клањајући се до земље! Пуштајући ме у царство коцке, гледали су ми кроз прсте. Мада сам носећи шешир деловао отмено, на ногама су одударале патике! Тај модни кикс-детаљ, морао сам да пеглам бакшишом. Коцкари су постали моји идоли. У мени су изазивали потребу да имитирам хладнокрвне мајсторе зелене чоје пуних џепова новца. Нагло ми је порасло самопоштовање и жеља за богатством и парама. Толико ми се та мисао плела по можданим вијугама да сам доживљавао кошмаре. Није ми дозвољавала да удахнем пуним плућима. Осећао сам лагану језу и страх од помисли на хрпе новца! Зашто ми се сви не би клањали као крупијеи!?
У крагујевачку „Црвену заставу“ запослио сам се 1973. и у њој радио 18 година. Брзо сам пронашао друштво по мојој мери. Нисам се раздвајао од мангупа и уличара. Посебно сам постао близак са младићима који су се посветили такозваним борилачким вештинама - боксерима и кик-борцима. Као аматер навукао сам рукавице по узору на момке челичне браде. Спријатељио сам се са боксерском елитом, тада познатим профи-боксерима: Пузовићем и Лабудовићем. Деценију сам живео у истом стану са боксерским прваком Балкана Небојшом Милошевићем, који је касније харао париским подземљем. Опијен пробирљивом дружином, поносно сам их гостирао по аранђеловачким хотелима, где смо дане и ноћи проводили у топлом загрљају коцке! Чаршија је испод ока, подозриво, кибицовала моје пајтосе, завидећи ми на друштву.
Руку под руку са коцкарским рајем, почео сам да осећам на својој кожи последице алкохола и пушачког дима. Мада нисам постао ноторни алкохоличар, после сваке веће пијанке умирао сам од болова и мука. Доктори су прегледали моја плућа и мислили да сам зависник од цигарета? Видео сам у њиховим очима наверицу, чим сам изустио да уопште не пушим. Кад су чули да сам непрекидно у просторијама где су облаци дима, све им је било јасно. Уколико наставим да залазим у „пушнице“- умрећу! Била је то сурова опомена, која ме је добро преплашила. Тада сам, те 1991. године, још увек радио у “Црвеној застави“.
Скинуо шешир и помолио се Богу у цркви
Исцрпљен од порочног живота и препаднут од упозорења лекара, вратио сам се у свој дом у Венчанима. Тешко болестан пао сам у кревет. Данима сам лежао и чекао најгоре. Мајка ме је брижно гледала онако малаксалог и немоћног. Њену патњу теже сам подносио од мог нарушеног здравља.
Једног дана сам у мегновењу почео да се крстим и молим Бога да не умрем пре мајке. Неколико дана после тога, у кућу је бануо овдашњи свештеник Небојиша Стевић, који је постао мој духовни отац. После кратког задржавања, позвао ме је да дођем у цркву у Венчанима. Свето писмо и молитвеник, које ми је раније поклонио Радомир Петровић, колега са којим сам делио хлеб од девет кора у руднику угља „Пркосава“ рударског басена „Колубара“, схватио сам као дар са неба.
Решим да беспоговорно послушам свештеника Стевића, одем у венчанску цркву, скинем шешир и поклоним се Богу! Свештеник ми подари уље са Христовог гроба. Од тада мој живот је почео да се преокреће. Духовни преображај сам започео вечерњим читањем Светог писма. Почео сам да посећујем цркву. Већ 20 година идем свакодневно у Божији дом. Само сам три пута изостао. У два наврата сам био у болници, а трећи пут зато што је Бог умешао прсте.
Корак по корак ствари су почеле да се мењају. После дизања руку од пушачких просторија, ратосиљао сам се и алкохола. Како је време пролазило, био сам мање нервозан. Од прзнице, која је у бесу бацала карте, гризла их зубима, запамтио сам 50-так туча, постајем много смиренији и прибранији. Јача ми свест да морам да будем стрпљив и упоран.Тако сам доживео да су два свештеника Милош Мијатовић и Милош Митровић певали опело, приликом упокојења моје мајке у Тулежу, која је умрла 29. јануара 2019. године. Придружио сам им се на помену.
Најдраже признање Миодрага Мије Николића из Тулежа - диплома чтеца од 25. новембра 2017. године
Много сам захвалан људима који су допринели да се подигнем из пакла и духовно преобразим. Никада нећу заборавити када ми је Владика Јован у цркви, посвећеној Светом Николи у Тулежу, подарио чин чтеца 25. новембра 2017. године. То је пресудно допринело да се из корена променим – забележили смо казивање Миодрага Мије Николића.
Иначе, Мија годинама у свом дому води живот белог монаха, за које познаваоци вере кажу да ће спасити овај свет. Највећа његова животна жеља је да се замонаши у манастиру Горњак код Петровца на Млави.