ДТ
Десети државни празник Републике Србије, 11. новембар - Дан примирја у Првом (или: Великом) светском рату – потомци палих ратника све више обележавају сећањима на славне претке.

Од раних јучерашњих сати медији, а посебно друштвене мреже, били су испуњени текстовима и фотографијама српских јунака из Првог светског рата. Оправдани понос и дужан пијетет потомака.

-Мој отац Вељко Ковачевић (1891-1941) вратио се у родне Рошце, на Каблару, после осам година војевања, од 1912. до 1920. године. Од 11 мојих ујака са Каблара, рођене браће мајке Анице, чије је девојачко презиме било Савић, Први светски рат преживела су само двојица - рекла нам је 94-годишња Добрила Минић.

Добрила Минић, времешна, али бистре памети

Како на Каблару, тако и у целој Србији, а посебно Шумадији, скоро да нема фамилије у којој се с великим поштовањем брижљиво чувају успомене, од фотографија са вековном патином до „Албанске споменице“ и сећања која су се преносила с колена на колено.

Легитимација Вељка Ковачевића, носиоца „Албанске споменице“

Као и многим кућама широм Србије, у којима се ретки предмети на велико војевање и славне претке чувају као највеће драгоцености, тако је и у кући Обрена Ковачевића, сина Вељковог, у Банатском Карловцу остала сучувана и ова књижица чланова Удружења носилаца Албанске споменице.

У породичним архивама остале су и фотографије из новијег доба, које ће бити интересантне потомцима унука учесника Првог светског рата, попут ове фотографије на којој се види унук Вељка Ковачевића (нажалост, преминуо је прошле године), који је име добио по славном деди са Каблара.

Вељко Ковачевић (лево), унук учесника оба балканска и Првог светског рата Вељка Ковачевића, са аутором текста (снимљено у Банатском Карловцу 2015)

Поводом великог јубилеја почетка Првог светског рата објавили смо у часопису „Стварност“ (број 3, од децембра 2014. године) текст с насловом „Сто година од Великог рата 1914-1918“.

У наставку следи део текста у коме је приказан различит однос према значајном историјском наслеђу потомака ратника у Србији и Француској. А како тај „различит однос“ није резултат индивидуалних људских особина, већ особености културе и цивилизацијског нивоа, уверићете се и сами.

(почетак цитата) "Требало би да сви живимо од прошлости у садашњости за будућност, али у Србији то још увек није тако, па се чак о томе и навелико расправља. А постоји нешто о чему не би требало да буде дилема, као што је српско велико наслеђе из Великог рата. А ми се према великом наслеђу ни мало достојно не односимо. Ево и личног искуства које ме на такав закључак наводи. Наиме, почетком септембра у хотелу „Извор“ је боравило четрдесетак потомака учесника Великог рата из Француске, по други пут, јер су долазили и 2013. године. Захваљујући Владану Јочићу и Маји Мартиновић (аутори филма „Велики рат цена заборава“), новинарима, дописницима РТС, који више од две деценије живе у Паризу, многи су се поново нашли у Шумадији.

После вишедневног дружења схватио сам зашто нам је овако како јесте и зашто нам неће ускоро бити боље, уколико наставимо да се понашамо како смо то до сада чинили – када је реч о односу према држави, прошлости, садашњости и будућности. Паскал Филип, председник Полицијске уније ветерана Француске, Кристијан Пике, председник Асоцијације високих полицијских старешина Француске, Анри Рејмонд, потпредседник Федерације „Мажино“, отворили су ми очи: разна удружења, асоцијације и федерације, које су потомци учесника Великог рата сами основали, у Француској имају три милиона чланова! У Србији не постоји ни једно слично удружење, а замислите само каква би то снага била када би постојала удружења потомака Колубарске битке, битке на Церу, учесника Солунског фронта, ослободилаца Београда, и када би потомци ратника објављивали књиге, снимали филмове, организовали симпозијуме, путовали по свету како би упознали потомке савезника из Великог рата...! У Србији не постоји ништа слично.

Кристијан Пике, Паскал Филип, аутор текста и Анри Рејмонд испред спомен-костурнице у Аранђеловцу

Зато се и десило да ме „жив срам појео“ када су ме гости из Француске у једном тренутку упитали, када су видели да Аранђеловчани иду пешке преко ливаде – хумке сахрањених 4. 200 војника Великог рата (2. 800 српских и 1. 400 аустроугарских) – зашто људи газе по гробовима!? Како објаснити да су наши људи навикли да праве пречице где год им то одговара, без обзира да ли је реч о парку Буковичке Бање или о спомен-костирници... како има објаснити зашто ни до данас не знамо ко је све сахрањен у спомен-костурници у Аранђеловцу, зашто су врата на спомен-коструници закључана, зашто не постоји никаква публикација о спомен-костурници, зашто...!? А бар да смо поводом великог јубилеја успели да поставимо информативну таблу код спомен-костурнице, са основним подацима о локалитету, или бар да смо оградили спомен-комплекс, како не бисмо безочно газили по гробљу, у коме почива 4. 200 ратника... Остаје да памтимо речи Анри Рејмонда („Наше братство по оружју, опстало током векова, не може се прекинути. У Француској постоје 253 асоцијације потомака Великог рата, а једна од њих је и асоцијација Срба који су живели у Француској и ратовали за Француску.“), Кристијана Пикеа („Краљ Србије Петар Карађорђевић био је француски официр и авенија у срцу Париза и данас носи његово име. Ми не правимо церемоније и имамо партнерске односе са другим асоцијацијама.“) и Филипа Паскала („Први светски рат је био неизбежан. Све велике силе су хтеле једне другима да се реванширају, па и Француска Прусима за Алзас и Лорену, који су били у саставу Пруске од 1870 – 1918. Сарајевски атентат је само један од елемената Великог рата.“).

У првој години Великог рата Срби су извојевали велике победе: на Гучеву, Церу и Колубари. Урадила је то Србија са 90 одсто сеоског становништва, са домаћинима који су живели од свог рада, на својој земљи, у кућама са више генерације, у којима се знао ред, ко кога слуша и ко шта ради. Сеоска домаћинства су била економски независна, вишкове пољопривредних производа размењивали су за потрепштине које нису сами правили, уредно су плаћали порезе, активно учествовали у политичком животу... Волели своју земљу, волели Србију..." (крај цитата).

Драги читаоци, надајмо се да ћемо у будућим данима и ми у Србији, посебно у Шумадији, учинити велики отклон од „југословенске Србије“ из претходних стотину година и да ћемо се одупрети сваком антисрпском европејству и глобализму, ма од куда и ма од кога долазио. Сени наших предака, јунака из Великог рата, али и будућност наших потомака, то заслужују - и од нас, ововремених, с правом очекују.