Љубомир Ивановић
Јанара 1990. године одиграо се кључни догађај, који је дефинитивно довео до почетка распада Југославије - 14.ванредни конгрес Савеза комуниста Југославије. За наш портал евоцира сећања учесник тог конгреса – Аранђеловчанин Љубомир Ивановић.
Прошло је 32 године од прекида рада 14. ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије. Конгрес је сазван у времену оптерећеном унутрашњим незадовољством, проузрокаваним бројним економским и политичким проблемима. Модел по коме је функционисала Југославија, где је био заступљен централистички систем управљања и планирања, са тежњом за равномерним развојем свих република и са израженом мером солидарности - по којој би богатији требало више да дају сиромашнијим подручјима (пре свих Македонији и Косову и Метохији), да висина плате буде у одређеном (диригованом) распону, - више није давао резултате. Напротив, ефекти су били све лошији.
Најнезадовољније су биле најразвијеније републике - Словенија и Хрватска, које су морале да се упросечавају са најмање развијеним подручјима. Све то је изазвало велику привредну и политичку кризу.
Сећање на предлоге „Шамотових“ пословних партнера из Словеније
У то време предузеће „Шамот“ је имало добро развијене пословне односе са словеначким предузећима, што је условљавало и повремене састанке са руководећим људима. У пословању није било проблема, о свему смо се брзо договарали. Имали смо времена и за „необавезне“ разговоре. Мене је занимало да ми разјасне њихове предлоге за даљи пут Југославије, због чега су се и спорили са Србијом.
Истицали су да све више заостају за својим комшијама са којима су се упоређивали Аустријом и Италијом, да им је стандард све лошији. Говорили су како не могу, и не желе, да се упоређују са Македонијом и Косовом, јер их то вуче наниже и све више заостају.
Нама су сугерисали да подржимо њихов концепт „асиметричне федерације“, и да Савез комуниста постане Савез савеза комуниста Југославије са слободом политичког удруживања. Тако ће свима бити боље. То је подразумевало да републике самостално одлучују о свом економском развоју и финансијама, а да остале функције остану заједничке, као што су: безбедност и војска, валута, спољна политика, јединствено тржиште, спорт и култура...
Они би плаћали за заједничке функције по кључу који би се утврдио.
Сматрали су да ће новим моделом њима бити омогућен бржи развој, што ће допринети да повуку напред и остале републике и да ће се тако Југославија брже приближавати средње развијеним земљама Европе.
Учесник и сведок прекида последњег конгреса СКЈ
Био са учесник и сведок дешавања на конгресу који је почео са радом 20. јануара 1990. године на уобичајен начин, пленарном седницом и подношењем реферата. До тада је Савез комуниста имао контролну позицију у држави, што значи да је био изнад свих.
У дискусији која је уследила највећа полемика била је између српске и словеначке делегације. У припреми за 14. ванредни конгрес СКЈ одржани су и конгреси у републикама, на којима су заузети ставови о наступу делегата на савезном конгресу.
Конгрес словеначких комуниста одржан је септембра 1989. године на коме је утврђено следеће: да се напусти монополски положај СКЈ у целини, његово одвајање од државе и спроведу вишестраначки избори; да се напусти принцип демократског централизма и да се СКЈ организује као савез самосталних републичких савеза; да се на нивоу федерације одлучује консезусом, а не прегласавањем и да се уреди асиметрична федерација, коју чине самосталне државе (постојеће републике), што је укључивало и право на отцепљење.
Ти предлози су били у супротности са ставовима Србије, које је креирао и заступао Слободан Милошевић. Незадовољан ставом Словеније покушао је да организује протесте у Словенији, али то Словенци нису дозволили плашећи се већих нереда.
На забрану митинга Србија је одговорила економском блокадом Словеније. Како је то изгледало у пракси? Тада сам био генерални директор предузећа „Шамот“. Владала је економска криза, плате смо у „Шамоту“ тешко и са закашњењем исплаћивали, а радници неких предузећа у Србији месецима их нису примали.
Ми смо у Словенији сарађивали са више предузећа (челичане, градња димњака...) и пласирали знатне количине шамотног материјала. Словеначке фирме су били поуздани партнери и на врема плаћали преузету робу, што је „Шамоту“ омогућавало исплату личних доходака и (како- тако) одржавање процеса производње.
Са њима смо имали чврсте уговоре и добре пословне односе, па смо увек настојали да професионално одговоримо својим обавезама, тј. да испоручимо робу по уговореној динамици.
Љубомир Ивановић (фото: из архиве аутора, снимљено крајем 80-их година прошлог века)
Непосредно по увођењу забране испоруке робе за Словенију, у Фабрици шамота у Партизанима ( данас Даросава), дошли су камиони за утовар. Звони телефон, усплахиреним гласом директор фабрике ме обавештава да су радници напустили радна места и блокирали утовар. Моје убеђивање да утоваре робу није помогло. Чекања нема. Стижем у круг фабрике, узаврео!
Сазивам састанак представника радника (радничког савета, комуниста и синдикат). Разговор непријатан, кажу: „Испорука робе је издаја Србије!“. А добро знам колико нам значи та испорука и редовно плаћање словеначких партнера. Видим да не попуштају, не помажу никаква образложења ни логика. Ништа. Тада сам им рекао: „У реду, нека буде по вашем, али немојте од мене да тражите благовремену исплату личних доходака. Од данас, док траје ова ситуација, ви сте за то одговорни!“ Сви су сагли главу и ућутали. То је мени био знак да су сагласни да роба буде утоварена.
Дао сам налог за утовар, али радници су били у страху, јер им је прећено лупањем камиона, па су и даље стајали, окружени смркнутим лицима. На моје објашњење да ко лупа мораће то и да плати, за шта постоје надлежни органи, обављен је утовар.
Последице недоличне поруке словеначким партнерима на димњачкој цеви
Још један непријатан догађај се десио пре стављања блокаде на испоруку робе Словенцима, негде почетком 1989. године. Фабрика шамота у Партизанима (данас Даросава) производила је цеви за димњаке за предузећа „Градња“ из Жалеца и КИП из Љубљане.
Шлепер робе је отишао за КИП, а неколико дана после испоруке позвао ме на телефон директор Јоже Ашич и пита: „Љуба, ште сте нам ви то послали? (тада сам обављао послове директора фабрике у Даросави). Мало зачуђен, одговорим: „Па, Јоже, цеви које сте наручили ?“ А он: „И шта још ?“ То ме мало збунило, а он ми рече: „Међу цевима, на једној палети, била је и цев са поруком нама Словенцима: „Словенци попушите нам к...“. Остао сам запрепашћен!
Знајући технолошки процес, то је просто било невероватно. Цев је морала да прође кроз све фазе технолошког процеса, који траје више дана, а одиграва се у различитим сменама у којима учествује већи број радника. Цев је висине 33, а пречника 30 сантиметара. Она се најпре обликује по пластичном поступку, тако да је могло шиљатим предметом да се уреже текст. Њу је требало однети у сушару, по сушењу извадити, однети у пећ на печење, потом извадити и однети у одељење паковања, а спаковану палету пропратити и сместити у магацин, да би при утовару баш та палета била послата. Дакле, осам операција кроз сва фабричка оделења!
Сутрадан рано крећем на пут и увече стижем у КИП. Директор ме дочекује са уникатним производом на столу. И наравно, низ питања у стилу „шта вам то значи?“. Замолио сам Јожета да ми да цев. Ни да чује. Разговор настављамо о пословним стварима. Када смо завршили договоре, опет разговор враћам на цев и недоличну поруку. Размишљам, срамота да цев остане код њих и да је свима показују, размишљам о угледу фирме, о угледу Србије...
Тешко се одвија убеђивање. Досетим се, па му кажем: „Јоже, мени нико неће да верује шта је урађено, а ја морам да поведем дисциплински поступак, да се утврди одговорност и спречим даље такве и друге провокације“. Јоже прихвати, мада мислим да би ми због укупно добрих односа у сарадњи, на крају ипак дао ту „исписану“ цев.
Тако је та цев завршила кружно путовање, уз враћање на почетну тачку, одакле смо је и послали словеначким партнерима.
Утисци из конгресне сале и кулоара
Вратимо се 14. конгресу. О предлозима словеначких комуниста смо гласали, а сви њихови предлози одбијени су прегласавањем. Незадовољна таквим исходом, 22. јануара увече на позив председника СК Словеније Цирила Рибичича, словеначка делегација је напустила салу.
Милошевић је тада рекао, „ко неће не мора да остане и да се пређе на доношење одлука“. Томе се супротставио хрватски председник партије Ивица Рачан, на чији позив делегати Хрватске такође напуштају седницу. У таквим околностима конгрес није могао да настави рад. Дата је пауза ради покушаја усаглашавања ставова и евентуалног успешног завршетка конгреса.
Делегати су скоро целу ноћ, по ходницима Сава центра, чекали исход преговора. Међу нама је завладало ћутање, забринути и уморни пратили смо поноћна кретања политичара. Милошевић је са својим сарданицима пролазио, онако пркосно, до просторија других делегација у покушају проналажења компромисног решења, до којег нажалост није дошло. Нас су обавестили да можемо ићи, а о наставку конгреса бићемо накнадно обавештени.
Отишао сам у хотел и покушао мало да одспавам у зору новог дана.
Био је то завршни чин владавине СКЈ након 45 година. Савез комуниста Југославије престао је да постоји јула 1990. године, а уједно је то био и почетак распада СФР Југославије.
Оно што је мени било необично тада, а и данас када се тога сетим, да председник комуниста Србије др Богдан Трифуновић, који је седео у председништву пленарне седнице, није реч проговорио. Милошевић је тада био председник Републике Србије. То је мени деловало као да је држава извршила „пуч“ у партији и обесмислила је.
У ноћним покушајима налажења компромиса, Милошевић је одбио све предлоге. То је била „кулминација моћи“ Милошевића, након смене Ивана Стамболића на 8. Седници ЦК СКС 1987. године. Богдан Трифуновић се те године потпуно повукао из политике. Мислим да Југославију нико није могао да спасе, јер је престао интерес великих сила за њено постојање, али сам убеђен да смо могли да се разиђемо без крвопролића.