Текст и фото: Драгољуб Јанојлић
Једног давног лета упознао сам вајара европског формата Славомира Милетића.
Срели смо се у његовом родном селу у коме сам се обрео на позив Сипићанца Радослава Ђорђевића, директора великоплањанске основне школе „Милош Митровић“, који је у то време био и хонорарни сарадник Радио Крагујевца и „Политике ЕКСПРЕС“. У Бошњане, село у близини Раче [крагујевачке], дошла је и редакцијска колегиница из Радио-новинске организације „Јасеница“ Оливера Рајић.
Уметника смо затекли у очевом дворишту, у коме је под великом шљивом био разапео шатор под којим су боравили он, његова супруга Холанђанка Елизабета, њихово двоје деце Марија и Александар и студент завршне године студија вајарства у Паризу, Американац Џемс Бененсон.
-Ја сам тај вајар који `оће да уради споменик нашем Вожду у његовом Вишевцу, али у нашој Рачи па и у целој Шумадији готово нико не пристаје да о томе разговарамо – пожурио је да се представи гостима, представницима „седме силе“ овај вајар који је у Француској и Холандији већ имао завидну уметничку каријеру.
Заустио је још нешто да каже, али га је прекинуо Ђорђевић:
-Драге колеге, средиће се то, наш Славомир је мало нестрпљив, он би већ сутра да почне да ваја Карађорђа, али знате како је код нас: општина треба да донесе одлуку да се уђе у тај подухват, па да се види ко ће да обезбеди паре…
На ово „ко ће да обезбеди паре“, Славомир је скочио са ниског троношца као да га ујео стршљен.
-Какве бре паре, какви бакрачи! – повисио је глас. - Не желим да наплатим рад, само ми дајте материјал: глину и неколико џакова гипса. И ја ћу да урадим нашег Вожда. Срамота је да нема споменик овде, где се родио…
На тренутак је застао и гласно позвао Џемса Бененсона.
-Дођи, сипај гостима по чашу ракије, па да разговарамо к`о људи.
Дисциплиновани Американац је испод шатора узео флашу и чашице. Прво је понудио даму, па мене.
-Види, хоће ли неко други ракију, ја не пијем – одбио сам.
-Слободно пробај, мека је – био је упоран будући амерички вајар.
Зачудио сам се, Американац а зна шта је мека ракија.
Домаћин је објаснио:
-Ако хоће да буде велики уметник, а свима прича да студије вајарства завршава код мене, онда мора да зна и неке домаћинске послове, па и да пече ракију…
Затим је наставио причу о свом науму. Говорио је како ће се заложити да споменик Вожду буде постављен на највишој коти брда Градиште, више села Вишевца.
-`Оћу да се види са свих страна и да гледа на Тополу и целу Шумадију.
Почело је да пада летње вече. На шаторско платно капале су зреле шљиве.
-Џемсе, ујутру ћемо да их покупимо. Штета да се газе и труле – наговештвао је шта ће прво да раде кад сване нови дан.
Док су сви причали о будућем споменику Карађорђу, ја сам углавном ћутао. Знајући шта у Рачи, али и у целој Србији мисле о овоме што Милетић жели да уради, размишљао сам где би било реално да се упосли овај уметник. Присетио сам се да у Селевцу планирају да ураде спомен-обележје мештанима палим у ослободилачким ратовима Србије, али никако да почну. Ту идеју нисам смео да обелоданим ове вечери, али сам одлучио да првом приликом кад одем у родно село, распитам се где је запело и зашто се тако дуго одлаже изградња споменика?
Једне недеље на пијаци сретох Воју Стојића, председника Савета Месне заједнице. Њему сам испричао да сам срео једног уметника који хоће да гради споменик Вожду и нагласио како од тога изгледа нема ништа. Њему сам предложио да упитам уметника да ли би хтео да уради споменик у Селевцу.
-Мали, немој још ништа. Прво да разговарамо с Гошом, ако је он „за“ лако ћемо.
Знао сам ко се у селу пита и од кога све зависи. Гоша (Драгољуб Лазић) је директор добростојеће Земљорадничке задруге. Кад он нешто прихвати, онда је посао завршен.
После неког времена, пошто сам чуо да се Милетић вратио у Холандију, сео сам да му напишем писмо. Потанко сам га обавестио о свему и с нестрпљењем очекивао његов одговор. Ни на крај памети ми није било да ће он, чим је примио писмо, с породицом и Џемсом сести за волан свог комби возила и кренути у Србију.
И тако једног преподнева, таман сам се вратио с новинарског задатка, секретарица Редакције Цица Јелић ме позва у њену канцеларију.
-Иди одмах у општину, траже те од јутрос, дошао неки уметник из иностранства, не знају шта ће с њим – рече ми.
Спустио сам репортерски магнетофон на сто и одјурио у општину.
-Јанојлићу, с ким си ти разговарао кад си овог човека позвао да дође и гради споменик у Селевцу? – дочекаше ме тешким питањем.
Објаснио сам да сам га обавестио само о намери да се подигне споменик палима, али не и да одмах дође док га људи из села не позову. Видим да сам се увалио у велику невољу, али шта је ту је – Милетић ме није добро разумео па је пожурио.
-Друже, по среди је неспоразум, ми још нисмо донели одлуку о споменику, а морамо да видимо и колико ће то да кошта – обратио му се председник Сретен Владисављевић.
-Неће да кошта ништа, што поједем и попијем, то ће да кошта – изјаснио се Милетић.
Неколико дана касније, позвали су га да дође у Селевац. На састанку у Земљорадничкој задрузи предочили су да село нема хотел, али да постоји празна зграда школе пошто су ђаци прешли у нову. Повели су га да погледа где би евентуално могли да га сместе с породицом и Џемсом.
Слева: Драгољуб Јанојлић публициста и књижевник, Радослав Ђорђевић новинар, Оливера Рајић новинарка и Славомир Милетић академски вајар са супругом Елизабетом
-Нама треба времена да уредимо једну учионицу за становање, питаћемо касарну у Паланци да нам дају неколико војничких кревета, а после ћемо видети да направимо и неко купатилце – обратио му се директор Земљорадничке задруге.
-Не треба нам ни један кревет, понели смо ми неколико душека, важно је дa нисмо под отвореним небом, сад ћемо ми то да средимо, па да кренемо на посао – покушао је да олакша муку директору.
Из дворишта старе школе код цркве брвнаре, повели су вајара у центар села да покажу где намеравају да поставе будући споменик изгинулим ратницима.
-Ево, мајсторе, овде смо предвидели да буде споменик – показао је локацију директор Земљорадничке задруге Драгољуб Гоша Лазић.
-Може! – сложио се, а онда је за мене уследио шок.
-Ово све да се поруши. Хоћу овде да видим ливаду. Споменик мора да дише – некако заповеднички је казао Милетић.
Ови ће мене да обесе! – помислио сам и почео да се знојим. Милетићеви захтеви нису ни мали нити реални. Подразумевали су да се иселе три домаћинства и сруше Шоњина кафана, Срданова опанчарска радња, „Узорова“ продавница гвожђарске робе и Шишкова касапница.
На моју срећу и уметникову радост, одлучено је да се уради баш онако како је и тражио. А могло се удовољити његовим захтевима, пошто се директор Земљорадничке задруге питао за све, а и његова је реч у сваком подухвату била последња.
Милетићу је затим показана задружна продавница у којој ће се бесплатно снабдевати животним намирницама док буде радио на споменику. Он је у међувремену проширио листу захтева. Тражио је да му доведу преживеле солунске ратнике и учеснике Другог светског рата. Месна организација СУБНОР-а је под липу у школском дворишту довела и Солунце и некадашње партизанске борце. Вајар их је слушао с великом пажњом, посебно старе ратнике који су га упознали с догађајем из октобра 1915. године кад је војска немачког генерала Фон Галвица у једном дану стрељала деведесет двоје Селевчана, међу њима и групу жена која је претходног дана помагала српској војсци да се из глиба извуче заглављени топ.
Сведочење бораца о ратним страхотама и жртвама помогло је Милетићу да осмисли композицију споменика, замишљеног као монумент с пет људских фигура. По његовој замисли у првом плану се нашла жена с високо подигнутом пушком у рукама, а поред ње стари ратник са оружјем о рамену и ранцем на леђима, затим још три партизана у беспрекорном корачајућем поретку.
У школском дворишту импровизован је атеље, заправо направљена је платформа од греда и дасака на којој је у глини настајао споменички монумент. Уметнику су у послу, осим Американца Џемса Бененсона, као физичка радна снага, сваког дана помагали чланови борачке организације, чији је задатак углавном био да месе глину. Посао је кренуо на опште задовољство мада су се уметници суочили и са неким озбиљним проблемима. Један који је отежавао рад и код Милетића изазивао повремену нервозу било је учестало спадање људске фигуре са дрвеног „роштиља“. Желећи да му олакша муку, један борац се осмелио да му предложи како да реши настали проблем.
-Мајсторе, додај ту мало плеве, па глина неће да капље.
Настао је громогласан смех.
-Шта се смејете к`о луд на брашно.
Затим се обратио мени:
-Мали, ти треба да знаш шта причам. Твој деда Радисав је увијао коленике и блатом омазао многе куће у нашем селу.
Рад на споменику је текао споро. Вајар Милетић је често, на опште чуђење присутних, узимао секиру и секао скоро довршене скулптуре. Оно што се допадало другима, није њему. Исту радњу је понављао више пута.
Једног дана је дошао поштар да Џемсу уручи писмо из Америке. У коверти су биле две авионске карте. Њих је њему и његовој сестри, која је живела у Паризу, послао отац, цењени светски експерт за тропске болести, с позивом да дођу на летовање у Панаму.
Џемс је од поштоноше затражио нову коверту. На својој карти је написао:
-Не могу! Градим споменик у Селевац.
Ставио је карте у коверту и истог дана их вратио оцу.
У међувремену се двојици вајара придружио још један – Мирсад Морић из Брчког.
Неко је у међувремену обавестио директора Земљорадничке задруге да вајар Милетић годинама без возачке дозволе управља моторним возилом на релацији Амстердам – Бошњане. Зато га је позвао да дође у његову канцеларију. Кад се појавио, понудио га кафом, а потом казао зашто је инсистирао да се виде у „четири ока“.
-Мајсторе, завршио си велике школе, `ајде да се потрудиш и положиш возачки испит. Ја сам већ предузео неке кораке у том правцу. Звао сам Ауто школу и замолио да те не гњаве много, него да ти одеш и решиш то питање.
Милетић је урадио управо онако како га је саветовао директор Земљорадничке задруге. Убрзо се похвалио возачком дозволом.
А кад се рад на споменику приближио завршетку, директор Задруге је сазвао састанак и позвао Милетића да и он дође. Прва тачка се тицала изливања споменика. Уметник је, да би мање коштало, предлагао да се то уради у бетону. Предочио је учесницима седнице да је бронза много скупа.
-Знамо да је скупо, него реци ти нама шта је боље?
-Најбоље је да се излије у бронзи – одговорио је Милетић.
Директор Земљорадничке задруге се обратио записничару.
-Пиши да се уради у бронзи, родила година.
Тако је и било. Док се посао обављао у ливници, ангажован је архитекта да пројектује зид на коме ће, такође, у бронзи бити уписана имена Селевчана изгинулих у ослободилачким ратовима. Било је овде посла и за стручњака пејзажне архитектуре. Посађено је зимзелено дрвеће и урађено двосмерно бетонско степениште од пута кроз центар села до споменичке композиције.
* * *
Споменик је 1982. године открила народни херој Божидарка Дамњановић – Кика. Лист за село „Задруга“, у броју од 23. децембра, објавио је моју репортажу под насловом: „И у бронзи горди“, у којој стоји да је то била свечаност за памћење, јер се у Селевцу никад није окупио толики број људи.
-Величанствен споменик! – каже Кика, стежући руку вајару Славомиру Милетићу, док погледом, поносна на овај величанствен тренутак, милује бронзане јунаке.
Милетић јој прича:
-Никада нисам био оволико срећан. Овај споменик је моје прво вајарско дело у отаџбини…
Потом открива да је вест о намери Селевчана да подигну спомен - белег палима у ослободилачким ратовима чуо од једног новинара и прочитао у „Политици ЕКСПРЕС“…
Хтео је још нешто да каже, али му прилази Жива Ђорђевић, архитекта који је радио на уређењу дворане у којој је одржано Друго заседање АВНОЈ-а. По лепом шумадијском обичају дарује му бардак вруће ракије.
На њему је писало: „Селевац, Југославија, Европа, Космос“.
Све друге речи биле би сувишне.