Мирослав Буца Живановић
Трговац на мало по пијачним и вашарским тезгама широм Шумадије. Живорад је само једном бануо у кућу пре поноћи - када се родио. Детињство испуњено буђењем пре зоре, одласком на пијаце и вашаре са оцем и повратком у касним вечерњим сатима. Како се Живорад у младости пре Другог светског рата спремао да одигра најважнију улогу - послератног београдског боема. Мада је имао више „прикачених“ надимака, најкомотније се осећао као Жика Стрип.
Живорад Тодоровић, алијас Жика Стрип чудовишна је фигура послератне београдске боемије, коцкар, један од првих твораца југословенског постратног стрипа, сликар, самоуки музичар, аутор три биографска самиздат рукописа Спавачи, Коцкар и Ноћне птице. Припадао је најужем језгру доколичара, маргиналаца, који су диктирали атмосферу пријемчивих прича, јетких догодовштина и каламбура, које су увек имале пажљиве слушаоце, марљиве разносаче бисерних домишљатости за кафанским столовима ондашњег Београда. Препознатљиво друштво од пера и префињене речитости попут Слободана Марковића Марконија, Богдана Тирнанића, Душка Радовића, Бране Петровића, Матије Бећковића, Божидара Шујице, Јакова Гробарова били су гарант боемских бескрајних рапсодија. Неки од њих нису могли да мимоиђу Жику Стрипа ни у својим књиженим рукописима.
Боем свој собичак на мансарди на Теразијама бр. 38 у Београду непрекидно дели са бескућницима, пајтосима са којима је остајао до у глуво доба ноћи у кафанама, коцкарско-карташким намештаљкама, увек спремних да напакују карте и опељеше упецане цаве (овце) или „ноћне птице“. Били су ту и ноћобдије из уљудних хотела „Москва“ и Мажестик“, жене, више или мање сумњивог морала.
Уз име Живорада Тодоровића лепили су се надимци и имена као на филмској траци. Препознавали су га под ћирилично-латиничним псеудонимима: Жика Стрип, Ž.Strip, Strajp Žak, Žika Strip, Жак Себастијан, Жика Турчин (део надимка преузет од оца Илије). Од свих обраћања, којима су га чашћавали пријатељи боеми или он сам себе, најкомотније се осећао у кожи Жике Стрипа.
Живорад Тодоровић - осмо, најмлађе дете Илије „Прстенџије“
Живорад је рођен 26. фебруара 1925. године у Аранђеловцу1. Доласком на свет (пре пола ноћи) озарио је оца Илију и мајку Софију. Исте године 8. марта, крстио га је свештеник Александар Лазаревић, а кумовао је Милутин Ђорђевић, земљорадник из Степојеваца. Живорад је био осмо дете. Пристигао је после сестара Јелисавете (Јеле), Оливере (Вере), брата Драгана, Радмиле, Милорада, Радомира и Милице.2
Упис рођења Живорада Тодоровића; Факсимил Матичне књиге рођених (Врбичка црква, Аранђеловац,1925.године), редни број 21
Најмлађи син Илије Тодоровића осмогодишњу школу је завршио у родном месту, а гимназију са малом матуром школске 1940/41. године у генерацији са Андријом Вулићевићем, бившим директором Фабрике „Шамота“, (са њим ће после рата често делити боемско-коцкарске страсти за кафанским столом) Вером и Николом Стабњиков, децом лекара Николе Стабњикова, руског избеглице3. Када се после рата преселио у Београд, Живорад је довршио средње школско образовање у Трећој мушкој гимназији. Похађао је приватну уметничку школу цртања Младена Јосића, једног од најзначајнијих српских сликара прошлог века.
О томе чега се сећао у детињству, Живорад објавио у свом аутобиографском рукопису Спавачи 4.
Устајао пре зоре-враћао се кући по поноћи
„Мој отац се пре рата бавио трговином на мало. Продавао је робу која се у то време звала „ситница“, а продавци „ситничари“. Отац Илија је имао надимак „Прстенџија“. Тај надимак је добио још у време досељавања из Призрена у Србију. Тада се бавио кујунџијским (златарско-бижутеријским, примедба аутора) занатом. Али, касније опада интересовање за тај занат, као и многе друге лепе занате. Тако је Илија прстенџија оставио стари посао и постао „Клајн Кауфман“. Дуго година, пред сам Други светски рат, Илија Прстенџија је ишао по сеоским вашарима и пијацама где је разну робу продавао сељацима.
Насловна страна књиге Спавачи, Живорада Тодоровића, алијас Жак Себастијан, Београд, 1967. године, самиздат
Ја сам као ученик основне школе за време школског распуста, уместо да се играм са вршњацима, морао да помажем своме оцу и двојици старије браће, који су се бавили истим послом као и отац. Тај мој дечачки живот био је врло суров. Чистио сам шталу и тимарио коње који су служили за превоз робе по селима. Устајао сам пре сванућа да бих по цео дан стајао поред тезге на јаком сунцу, а када би падала киша, склањао сам се под специјални велики шатор од платна.
„Нирбершка роба“ и усна хармоника - свирка до зоре
После заморног дана враћали смо се касно по ноћи у своје место. То се тако са мном догађало годинама, па ипак то грубо детињство није мењало формирање моје личности. Напротив тај натурализам ме је надахњивао и развијао машту.“
Сурови животни услови, нису уништили ретку потребу за радошћу и лепотом у Живорадовој души. Скривен од свих исказивао је радост на посебан начин:
„Та роба са тезги мога оца и браће је у ствари била део многобројних ствари и предмета који су остали дубоко у мом сећању. То је био материјал који сам касније користио за стварање својих уметничких творевина. Роба је набављана од Јеврејина, трговца „нирбершком робом“. За мене је била велика радост када би у пошиљци те робе стигла нека усна хармоника са лепим гласом. Онда бих је „смотао“, наравно да не види отац и браћа, те прикривен на кућном тавану или неком шумарку свирао до миле воље(...) У време мога детињства радио апарат је било теже набавити него данас „базуку“. Уз саму нашу кућу била је кафана. Испред кафане башта са геклендерима и ћевабџиница.»
Разапет између сликарства и музике
«На једном од кафанских прозора, увече, пуштао се радио. Стални гости су стално слушали „фрај“ музику. Међу таквим слушаоцима био сам и ја. По која мајка са дететом би у том полумраку очекивала када ће јој муж кренути са пијанке или са партије табланета.(...) Ја сам, кад год бих искористио вече четвртком слушао своје љубимце: хавајски квартет у коме су суделовали, Савовић, Геушић, Спасојевић и Малек... Гутао сам сваку отпевану строфу певача Геушића и као мегнетофонском траком регистровао сваку мелодију. Тада су у моди били италијански шлагери Венто, Песма за грош, Типитин, Млинарка(...) Освојила ме је модерна музика. Све сам више ишао на таван и свирао. Опчињавале би ме речи тадашњих шлагера. Још се и данас, после двадесет пет година, сећам речи једне песме: „Ја памтим Кубо плаво небо твоје,/где дивну песму анђели ми поје...“
Да нисам носио у себи таленат сликара, вероватно бих се развио у музичара или композитора модерних мелодија. Скоро у исто време сам се развијао у оба правца.“
Фусноте:
1. Матичне књиге рођених (МКР) врбичке цркве Св.Арганђела Гаврила у Аранђеловцу; 1925.година
2. Аудио запис разговора са Надом Тодоровић Савовић и њеним супругом Душаном Савовићем (15. маја 2024)
3. Монографија Гимназија у Аранђеловцу (1920- 1990): Радован Б. Јовановић, 1991, стр. 110
4. Спавачи, Жак Себастијан; 1967, Београд, стр.7, 8 и 9.