Пишу нам: Десимир Петровић
Обраћам се редакцији портала „еСтварност“ уверен да ћете помоћи мештанима Босуте да истина о нашим вишегодишњим мукама допре до Ваших читалаца, али и колега новинара у другим медијима у Србији. Недавно су нас по други посетили новинари „ТВ ПРВА“ и објавили прилог о ћуприји, амбуланти без струе и путу који деценијама у засеоку „Прњавор“ не можемо да проширимо за колико-толико нормалан саобраћај према мојој кући. Прилог је наишао на велико интересовање јавности, што се може видети по гледаности на You Tube. Било је то 21. маја 2019, а пре тога је „ТВ Прва“ 19. марта 2019. објавила репортажу о сахрањивању у Босути, када су нас због нерегулисаног стања и бројних немилих дешавања – свађа и туча по гробљима - поистоветили са сицилијанском мафијом, где се укопи мафијаша приређују уз велико обезбеђење. Ми нисмо никакви мафијаши, већ мирни мештани, јер да смо другачији сигурно се не би могло десити да пре неколико година у нашем селу полиција пронађе и екстремне вехабије. И они су гледали где ће да се запате, међу „сицилијанску мафију“ сигурно не би дошли.
Није добро што је Босута постала позната у јавности по лошим дешавањима, али нису мештани за то криви. Одговорна је власт, поготово у аранђеловачкој општини, која ни после пет година од поплаве није изградила нови мост, а не могу да схватим да ни заобилазни пут не могу да оспособе за пролаз комбајна и других пољопривредних машина. Док је мост преко реке Раслове, која извире испод Острвице и са Босутом и Букуљом низводно чини Качер, био исправан до моје куће сам имао само један километар, сад заобилазим три километра, али уским, стрмим путем, којим не могу да довезем грађевински материјал за нови објекат за тов јунади. Морам да изградим нов објекат, јер ми је претходни изгорео у пожару зато што ватрогасци нису могли да приђу цистерном и угасе ватру. А причамо празне приче о остајању младих на селу и повећању наталитета.
У Јавном предузећу „Путеви Србије“ су 27. маја 2014. године урадили извештај о оштећењу моста на реци Раслови, који би могао да буде поново у функцији за 20 дана извођења грађевинских радова у вредности од 1. 490. 715, 22 динара. Прошло је пет година. У Канцеларији за јавна улагања су ми рекли да су средства била обезбеђена, али нису искоришћена, па су враћена одакле су и дошла. И министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре се 2016. године обраћало председнику општине Аранђеловац, али без ефекта, јер наша ћуприја и даље чека неимаре.
Писали смо бројне захтеве, па достављали и петицију Босућана председници СО Аранђеловац и Јавном комуналном предузећу „Зеленило“, ради проширења тог заобилазног пута од Драгоља до кућа Благојевића, који морамо да користимо од када је срушен мост на Раслови. Тај пут у појединим деловима има само два метра ширине, а због великог успона, кратера и камења, за аутомобиле је непроходан. Ништа није помогло што сам пронашао и судски спис из 1929. године о обавезном проширењу тог пута, осим што сам сазнао да тај проблем траје већ 90 година. Надам се да тако неће бити и са нашом порушеном ћупријом, која нам загорчава живот више од пет година.
Нама Босућанима нема друге него да правду потражимо у Београду, а Ви у „еСтварности“ видите шта можете да учините не би ли стварност у Босути постала боља. Пуно поздрава Вама и Вашим читаоцима од Десимира Петровића и Босућана.