еС
За рубрику „Догодило се, а да не поверујеш“.

Данас смо добили занимљиво писмо од Радована Б. Милића, Аранђеловчанина који деценијама живи и ради у Словенији.

Поштовани уредниче.

Ако би постојала новинска рубрика „Догодило се, а да не поверујеш“, онда би ово што се мени догодило  у Аранђеловцу, крајем марта месеца, биo прави пример приче управо за ту рубрику.

Све сам у животу доживео. Али да ће ме неко убеђивати да нисам видео оно што сам видео, и да не би требало да верујем својим очима, већ речима Ранке Фуртуле, то заиста нити сам чуо нити видео за својих 72 године.

 
АКО ЧОВЕК „НИЈЕ РАДИО“, КО ЈЕ ОНДА СЕДЕО ЗА СТОЛОМ?
 
У свакодневним разговорима ретко шта може да ме изненади. Али, понекад се отвори тема која ме остави не само у недоумици, већ и у отвореном чуђењу.

Ово је једна од тих истинитих прича која се догодила крајем марта.

Током божићних празника, боравећи у Аранђеловцу, отишао сам у Општинско одељење за инвестиције и јавне набавке да проверим статус улице у којој живим, јер се исти случај годинама понављао. Пред изборе се обећавао асфалт, а после избора све се враћало у заборав и завршавало на обећањима.

Чекање на пријем код шефице одељења, госпође Ранке Фуртуле, потрајало би дуго, да захваљујући другим запосленима, нисам упућен у суседну канцеларију где су се заправо спискови и налазили. Тамо сам затекао двојицу службеника. Једног сам одмах препознао, Аранђеловчанина, човека кога познајем деценијама. Отворио је списак, погледао и потврдио: моја улица јесте у плану за асфалтирање. Видео сам списак својим очима.
Више нисам имао шта чекати. Отишао сам кући задовољан.

Неколико месеци касније, у марту, вратио сам се и поново отишао у исто одељење. Овог пута затекао сам само Ранку Фуртулу. После кратког разговора обећала је да ће ме наредног дана позвати, што је и учинила. Али је рекла нешто што је срушило све претходно: да моја улица није на списку и да никада није ни била.

Рекао сам јој да јесте, да сам списак видео, и да ми га је показао човек чије сам јој име тачно навео.

И ту почиње оно што више није обична прича.

Ранка Фуртула је одлучно тврдила да тај човек „никада није радио код њих“. Уз то се из слушалице чуо и мушки глас који је њену тврдњу потврдио.

За мене ту престаје сваки вид недоумице. Човека сам видео, разговарао са њим, био је за својим радним столом, отворио је службени списак улица за асфалтирање, показао ми, и нисам га „умислио“. Познајем га најмање 40 година, а у Аранђеловцу, Аранђеловчани се  још увек препознају.

И сада ми Ранка Фуртула каже: да тај човек никада није радио у Општинском одељењу за инвестиције и јавне набавке.

Ако није радио, ко је онда седео за столом, ко ми је онда давао увид у спискове и са ким сам разговарао, ако не с њим? Ранка Фуртула заборавља да се у Аранђеловцу све зна, баш као што се зна, да је та иста особа у једном периоду била подређена управо њој.

Зато се овде не поставља питање да ли се неко „збунио“, већ оно много озбиљније: зашто Ранка Фуртула не жели да каже ко је радио у институцији на чијем челу она кадрује?

Јер када се на најједноставнијем питању, ко је био запослен, добије оваква противречност, онда сва прича о одговорности, транспарентности и поверењу пада у воду.

Аранђеловац није град у коме се ствари могу тек тако избрисати. Људи се овде још увек памте и памти се ко је где радио.

Зато ова прича није ни лична, ни случајна, већ је она слика система.

Система у коме се чињенице не поклапају, у коме се грађанину каже да није видео оно што је видео, и у коме се истина мења у зависности од тога ко је изговара.

И зато више није довољно постављати питања. Време је да се такав систем мења.

Јер систем у коме се не зна, или не сме да се каже ко је радио у општинском одељењу, није систем који заслужује поверење грађана.
 
Радован Милић
Аранђеловац/Словенске Коњице
15. 04. 2026.