еС
Ауторски текст Радована Б. Милића о аранђеловачком правоснажно-извршном галиматијасу.

На електронску адресу нашег Портала Е СТВАРНОСТ добили смо следећи мејл од Радована Б. Милића;

Radovan Milić
уто 7. јул 08:58 (пре 9 дана)        

    
Поштовани уредниче.

Јављам се из Словеније, са молбом да објавите текст из прилога који Вам достављам.

Радован Б. Милић 


БИТНО ДА ЈЕ ИЗВРШИТЕЉ ВИДОЈЕ СТОЈКОВИЋ ЗГРАБИО НОВАЦ - СИТНА ДУША ЗА СИТНЕ ПАРЕ.

Пише: Радован Б. Милић

Правноснажна судска пресуда требало би да представља крај једног спора.

Када суд донесе пресуду, грађанин има право да верује да ће држава обезбедити њено извршење. Управо зато постоје јавни извршитељи. Њихова улога није да они одлучују ко је у праву, већ да спроведу оно што је суд већ правноснажно утврдио.

Међутим, шта се дешава када Видоје Стојковић не изврши наредбу суда?

То питање данас није само моје лично питање. Оно је питање сваког грађанина који верује да судска пресуда има неку стварну вредност.

У мом случају, Основни суд у Аранђеловцу правноснажном пресудом утврдио је да имам право стварне службености пролаза.

Након тога, власник послужног добра насуо је камени материјал на приступни пут и изменио његову висину и нивелету. Због тога сам покренуо извршни поступак ради успостављања пређашњег стања. Основни суд је донео решење о извршењу, након чега је јавни извршитељ Видоје Стојковић преузео предмет. Платио сам му тражени предујам и све је било спремно за извршење. А онда се догодило нешто што ни данас не могу да разумем, нити се тако нешто било где у свету може догодити, осим у Србији. Тај  Видоје Стојковић је узео новац, а извршење никада није спровео.

После више месеци инсистирања успео сам коначно да добијем његово писмено изјашњење које је морао доставити Комори јавних извршитеља поводом моје притужбе. Изјашњење сам прочитао више пута, и сваки пут сам тражио одговор на једно једино питање. Зашто јавни извршитељ није изашао на лице места?

У документу који поседујем одговор на питање нисам могао пронаћи. 

Уместо тога, највећи део његовог изјашњења базиран је на каснијим судским одлукама које су донете након што извршење није било спроведено. Али моја притужба није била усмерена на касније одлуке суда, већ је била усмерена на једноставно питање: Зашто Видоје Стојковић није извршио оно што му је суд већ наложио и што му је већ било плаћено? Ако је предмет извршења био враћање приступног пута у пређашње стање, онда је тај „господин“ најпре морао утврдити какво је стварно стање на терену: да ли је пут насут, да ли је подигнута нивелета, да ли ми је приступ отежан, и да ли је онемогућено коришћење службености? То нису питања на која је он могао одговорити из канцеларије, већ се на њих одговари добијају на лицу места. Али, шта га брига, важно да је он узео новац. Управо зато не могу да избегнем утисак да је захваљујући њему у овом поступку изостала најважнија радња - непосредно утврђивање чињеничног стања.

Уместо коначног решења проблема, поступак се претворио у расправу о процесним питањима, а на крају и у спор о судским трошковима.

Данас зато више не постављам само питање да ли сам био у праву. Јесам наравно, па због тога постављам много важније питање:

Шта вреди правноснажна судска пресуда ако Видоје Стојковић неће да је спроведе у живот и ко је он уопште да не изврши извршење које му је суд поверио? Срећа је моја, а и наша, да несрећа која нас је задесила неће још дуго трајати, јер крај јој се већ види. Ту је. 

Сада бих као културан човек требао написати, како овај текст није написан да би пресуђивао било коме и да је то посао надлежних институција. Али, пошто су надлежне институције, судови у Аранђеловцу мртви, остаје ми само да памтим за дан после.  Јер када грађанин добије правноснажну пресуду, он не очекује нови спор, већ очекује да држава спроведе сопствену одлуку. А уколико се то не догоди, као што се није догодило у мом случају, онда се више не доводи у питање само рад извршитеља, већ се доводи у питање поверење грађана у читав систем извршења судских одлука. И управо зато сматрам да овај случај заслужује пажњу аранђеловачке стварности, па љубазно молим главног уредника часописа Стварност да упозна јавност са мојим случајем Не због мене лично, већ због сваког грађанина који сутра може доћи у исту ситуацију у коју сам дошао ја. А што се тиче мене, овај случај још није завршен, већ тек улази у занимљиву фазу... Поздрав земљаци, чувајте се и свако добро од Бога. Зло је на измаку снага, а онда ћемо дисати пуним плућима у нашој Шумадији. Срећно.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
Словенија