еС

Поводом актуелних грађанских протеста, на којима режимске снаге безбедности у бројним случајевима прекорачују употребу силе, нашем порталу послао је писмо Дарко Обрадовић из Београда.

Дарко Обрадовић је син Вука Обрадовића (1947 – 2008), који је у Влади др Зорана Ђинђића у функцији потпредседника Владе био задужен за борбу против корупције и криминала. Као генерал-мајор тадашње Југословенске народне армије остао упамћен по часном потезу напуштања активне војне службе, јер није испунио обећање родитељима деце, која су била на ратиштима у Хрватској и БиХ, да ће се њихова деца – тадашњи војници ЈНА - вратити кући у Србију до 19. маја 1992. године.

После ноћашњих вести о одбијању припадника 63. падобранске бригаде и полицајаца у Нишу да туку сопствени народ, показало се да кукољ у Србији није свугде превладао и да има још часних и поштених људи, спремних да бране част, поштење и основне принципе етике и морала, као што је то пре 28 година учинио и генерал-мајор Вук Обрадовић.

Ево и писма Дарка Обрадовића:

Људима у униформама, који „шетају“ ових дана...

Добри моји, потичем из породице човека који је свој живот дао за свој образ, своје идеале и ову државу, коју ви здушно браните ових дана од „непријатеља“.

Мој отац био је Вук Обрадовић, генерал-мајор ЈНА, најмлађи генерал у историји постојања те инстутуције, данашње Војске Србије. Своју част је одбранио тиме што се повукао из службе, јер није испунио обећање које није могао да испуни, остављајући своју бриљантну каријеру.

Оно што ми је урезано у сећање је његова одлучност и непостојање било какве недоумице да донесе тешку одлуку. Без обзира на то што је био глава породице и да наша породица остаје без једине плате од које смо живели. Но, преживели смо и мој брат и ја.

Нажалост, данас часна дела (част изузецима), обећања или изговорена реч немају моралну тежину нити етичку вредност.

За мене част нема цену. То ми је оставио у аманет и наслеђе мој отац Вук.

Полицајци, жандарми, војници, пишем свакоме од вас појединачно да, када кренете са сузавцима, пендрецима, коњима и псима, пре него направите икакав корак према мирним демонстрантима - жени, деци и студентима, нека вам кроз главу прође слика Ваше деце. Шта ћете им оставити у наслеђе? ТО ЈЕ САМО ВАШ ИЗБОР.

Помислите на то шта ћете им рећи увече када дођете кући изморени, тешки самом себи, када вас дете буде питало: «Тата, шта си радио данас?» Од сваког од Вас зависи да ли ћеш му рећи да сте вас петорица, са све тешком опремом, пребили голоруког момка који лежи на улици, а који је изашао да протествује против оних који вам говоре да су они хулигани, или ћеш му рећи да си одложио штит и одбранио свој образ и част, и да је то оно што си му тај дан донео као највећи поклон који син или ћерка може да добије од оца!?

Знам да су Ваша деца поносна на вас, јер мислите да радите поштено Ваш посао, али им не одузимајте право да, када одрасту и буду самосвесни, одлуче да ли је батина битнија од образа и части.

Знам да знате да сви који пале наш град су неки момци које је „неко“ довео ту, да Вас изазову на бацање сузаваца и батинање оних, који Вас нису гађали камењем и бакљама.

Знам да знате да нису сви, који су изашли на улицу да се боре за људска и грађанска права и бољу будућност, из те групе која вас гађа.

Знам да знате да није све онако како вам каже „командир“.

Знам да се многи од вас ломе да крену.

Знам да се плашите како ћете изгубити посао, ако одложите штит. Нећете!

Не заборавите, штит и застава се чувају до смрти, када браниш своју земљу од равноправног непријатеља. А не од студената, баке и деке, очева и мајки и оних који другачије мисле. Њима се предаје и штит и застава да тебе бране!

Ја сам свог оца изгубио, је су га ИЗДАЛИ они најближи. Немој да мислиш да и тебе неће издати они, за које мислиш да све знају и да су ти блиски, да ће ти пружити руку кад ти то буде најпотребније!

Вук Обрадовић (фото: Дарко Обрадовић)

Моја породица и ја смо преживели намештену аферу, два покушаја атантата и један покушај отмице мог оца, преживели смо један покушај моје отмице и психичко малтретирање мајке на послу. Нажалост, мајку сам изгубио. Умрла је од туге за мојим оцем. То је била љубав и везаност, заснована на вредностима које нам данас одузимају.

Али, то је терет на савести онима који су то тада осмишљавали, а део њих је и дан-данас на местима где се одлучује о људским судбинама.

А ти, полицајче и жандарме, војниче, не остављај терет својој деци. Отвори очи. Спусти штит. И погледај у будућност. Она је светлија и ближа него што мислиш.

На теби је да ли ћеш сутра, када све прође, на посао ићи уздигнуте или погнуте главе. На теби је да ли ће у школи твог сина или ћерке бити неко дете чијег си оца, мајку, баку, деку или брата и сестру тукао немилице ових дана на улици.

Тежак је терет непромишљеног потеза!

Сиђи са коња, скини шлем, допусти ми да ти приђем, да ти дам чашу воде и коцку шећера твом коњу. Ако хоћеш, причаћемо о фудбалу, о коњима, о псима. И буди сигуран да те нећу повредити. Ни речима, а камоли физички. Спусти штит и победи себе!