Др Мирослав Марковић

Објављујемо текст који је на мејл Портала Е СТВАРНОСТ послао проф. др Мирослав Марковић, професор на Високој технолошкој школи струковних студија Академије „Шумадија“ у Аранђеловцу.

Понедељак 7.9.2026. био је, што се свих нас тиче, најсрамотнији дан у овој деценији. Уз највише државне и црквене почасти сахрањен је некадашњи генерал Ратко Младић, правоснажно осуђен за геноцид: "Претресно веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију закључује ... да је Ратко Младић имао специфичну намеру да почини геноцид. (§ 5130)". Другим речима, не само да није спречио геноцид јер је морао за њега знати: доказано је да је имао (и остварио) намеру и план да геноцид почини.

Ауторитарна власт у Србији, уз свесрдну помоћ највишег црквеног врха, тим чином хоће да нас врати у 18. век. За "српство" се по њима може убијати, вршити сви могући злочини, и наравно красти и лагати. Срби су истинитољубиви и правдољубиви само онда када су истина и правда на њиховој страни, али оне то нису увек. Па тако и патријарх доводи у питање исправност одлуке хашког трибунала. Преиспитивање сопствених поступака, уочавање грешака и заблуда па и злочина, код нас никада нису дошли на дневни ред. Преживели смо ратове и свашта још, али се из почетне тачке нисмо померили. А сукоби са комшијама, оружани или не, распиривање верске и националне мржње, као и сукоби унутар самог народа, ту су сваки дан.

Такозвани "навијачи", који раде и изговарају оно што ауторитарна власт не сме, на такозваном "вечитом дербију", послали су језиву поруку подршке покојном Младићу. Ауторитарни председник је био спречен да дође, јер му је, авај, дошао у госте неки његов азијски "колега". Као у оном филму када је човек морао тетки лек да однесе. Ожалошћена породица ратног злочинца је апеловала да се уместо куповине венаца новац усмери за децу, нисмо разумели само да ли се ту подразумевају и деца Сребренице.

Све наведено и није изненађујуће, јер се сама постојећа власт и одржава на ксенофобији, ратоборном национализму, клерикализму, верском фундаментализму, угледању на ”мајку Русију” (чија војска такође чини злочине и чији је председник сурови диктатор), жељом да се успостави ”српски свет” (то јест Велика Србија верзија 2.0), виктимизацији и одсуству интроспекције и критичког размишљања. 

Оно што, са друге стране, јесте изненађујуће је што се студентски покрет овим важним поводом уопште није огласио. На фејсбук налозима: "ЕТФ у Блокади", "Студенти у блокади Београд", "ФТН СЕ БУДИ", "Блокада ФОН", "Правни у блокади", "Грађевински Факултет У Блокади", "Студенти за Аранђеловац" о Младићевој сахрани нема ни помена. Ту се редовно помињу настрадали испод надстрешнице, али не и настрадали у геноциду: пијетет и наравно правду заслужују и једни и други.

Ово упадљиво ћутање прво може да значи да студенти неће да одбијају десно оријентисано бирачко тело, што је лицемерно. Промена актуелног аутократског режима свакако јесте легитиман циљ, али једнако битан циљ је и освешћивање целе популације. Ови студенти су рођени у 21. веку, који је век напретка, помирења и заједничког рада за добробит целог човечанства: они треба да цео народ на то редовно подсећају, и да спрече ретроградне снаге да нас враћају уназад, док сви остали народи напредују. Студенти треба да преузму одговорност за изградњу једне Србије која ће бити боља у сваком погледу, и у којој ће и сами живети.

Ово такође може да значи нешто још лошије: да ни цео студентски покрет нема јасан став по питању геноцида, то јест да постоје и струје које га негирају или умањују, и које нису дозволиле обраћање целој јавности. То и не би било изненађење, јер је и раније било неких назнака да у студентском покрету, као некаквом репрезенту целог друштва, постоје снаге које се противе актуелној власти због тога што није довољно ”српска” то јест националистичка. У том случају, "џаба смо кречили".

Зато потписник ових редова скромно апелује на студентски покрет да се јавно изрази по питању Ратка Младића, као и по питању шовинистичке хистерије чији смо сведоци сваког дана. Боримо се већ дуго, са студентима на челу, за правду и једнакост свих: то треба да важи не само у оквиру наше нације. Боримо се за независно судство, и да кривци буду кажњени. Суд у Хагу је независан, кривца су осудили, чему ћутање?