Пише: Соња Барлов

Од свих непознаница које се глобално гомилају овог пролећа и потресају читав свет, који грца од последица пандемије, једна од тема која се намеће у срединама где је већа концентрација наше дијаспоре свакако су предстојећи избори у Србији.

Потребно је одмах нагласити како је наша емиграција, бар што се Чикага тиче, готово оштро подељена на оне који су из економских разлога давно избегли и све бројнију, новопридошлу, која је овде доспела услед неслагања са постојећим режимом и приликама у матици.

Став ових других углавном је једногласан: простор за истински слободне и демократски организоване изборе је паралисан, скучен и подсећа на трку у којој један кандидат има у старту огромну предност! Наравно, ко држи власт, очигледно је и у могућности да одређује и мења правила, апсолутно контролише медије и формира свест грађана. Наши земљаци у Чикагу су првенствено за промену система!!! Истовремено, поприлично неубедљива опозиција постала је и безидејна, што додатно иде у прилог властодршцима.

Мада у нешто мањем броју, и овде се могу чути мишљења потпуне и безрезервне подршке актуелном председнику и она долазе углавном из групе економских миграната у Америку. На моје питање шта их посебно толико фасцинира, углавном су одговори базирани на остацима некадашњег идолопоклонства и потребом да лик и дело првог човека у држави „брани“ јака личност која заслужује општенародну подршку.

У свом краћем истраживању, усред ванредног стања које је овде још на снази, наишла сам и на одговоре оних наших земљака који су потпуно равнодушни и незаинтересовани за будуће изборе, сматрајући да народ увек сам изнедри власт какву и заслужује.

Очигледно, актуелна пандемија иде на руку већини владара да учврсте стечене позиције или, пак, да се обрачунају са опозицијом и угуше отпор под бројним, „оправданим“ изговорима, вешто тактизирајући.

Тако ће и КОВИД-19 постати за једне штих из рукава, а за друге омча око врата. Нажалост.