Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 67. прилогу о алтернативном моделу пољопривреде анализирамо четврту вредност државне идеологије Русије – родољубље. Државну идеологију морамо створити у Србији уколико желимо опстанак, не само пољопривреде, већ народа и државе.
Родољубље као процес је враћање разуму ако не уму, и враћање парламентарној демократији ако не саборности, кроз смену режима Александра Вучића. Последње истраживање јавног мњења каже да је рејтинг СНС коалиције пао на 42,1 одсто а да студентски покрет има рејтинг од 54,8 одсто. Власт је изгубила легитимитет. Изостанак родољубља СНС испољава се кроз губитак власти на једном једином поводу какав је пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Никаква друга тема није потребна за рушење СНС и никаква сложена политика: ко је за исток, а ко за запад, ко за леве, а ко за десне. Режим СНС је имплодирао јер нема родољубља. Родољубље је разрастање у нове идеје и освајање живота, експанзија као главна особина живота. Антиродољубље власти СНС је имплозија, свођење у једну тачку и та тачка се показало да је пад једне надстрешнице.
На овом месту говоримо о СНС имплозији у пољопривреди. Родољубље није деценијско неговање „маказа цена“ у аграру, није укидање сеоских општина, није укидање статуса правног лица и текућих рачуна за месне заједнице 2013. године или укидање задружних акција и народног задругарства или уништење вертикално интегрисаних репро-целина пољопривредно индустријских комбината или колонијално копање бакра и литијума. Родољубље није ни довођење радника из Индије и Непала и уговори са Кенијом, Египтом и Ганом о доласку радника – миграната. Родољубље је залагање да се све позитивно из народне историје обнови и да се све добро из светске баштине унесе у Србију. Отаџбина је оно што наслеђујемо, али је много важнија синовина, наслеђе које остављамо покољењу које долази. Уклањање камате из економије, оснивањем бескаматне пољопривредне банке је уклањање црва зла из синовине. Оно што је нама наносило штету, не треба оставити да наноси штету млађима.
„Брига о Отачаству и патриотизам“ су термини који се користе у Руској Федерацији, док се у Србији користи реч родољубље и на то треба обратити пажњу и бити поносан. Лексика је најважнија при управљању светоназором о чему ћемо на крају. Због термина родољубље ми смо корак испред Руса, али и рањивији у односу на Русе. Разликује нас Беседа о правој вери Светог Саве из 1221. године, на свенародном сабору у Жичи.
У традицији Светосавља је став да етнички Србин може бити само човек православне вере. То прави разлику у односу на политику Русије о многонационалном народу. Патриотизам се код других народа Европе односи на љубав према земљи и држави, а код Срба родољубље се односи на љубав према људима: праве вере, чистоте морала, који славе славу и верују у везу са Богом. Код Руса је нагласак на територији и материји. Код нас је битнији људски квалитет од бројности. У томе треба тражити и разлог зашто је код Срба најважније чији си, из које си породице или рода, много више него код других народа, који то наше запиткивање почесто не разумеју. Последице Светосавског схватања родољубља су настајање Хрвата од Срба – римокатоличењем, муслимана и шиптара од Срба – арнаућењем, Бугара и Грка од Срба присилом државе, Црногораца, Бошњака и Македонаца – социјалним инжењерингом. Данас се уздиже духовна идеја „Срби сви и свуда“ која није у сукобу са Светосавском заклетвом Срба на православље, већ неопходни државни национализам свих наших људи. Човек сваке конфесије и етноса јесте и може бити Србин по држављанству.
Светосавље је због чистоте вере, царског наслеђа, суверености, опредељења за подвиг, а не за преживљавање, за народно имање, а не капитализам, духовну економију, а не хрематистику, сабор, а не демократију, предмет истраживања при тражењу практичних утемељења државне идеологије Русије. То је случај и са родољубљем.
Одакле вуче корен Светосавско родољубље?
Српски и руски језик имају мноштво истих или сличних речи са санскритом. Веде су настале пре око 5.000 година, а описују дешавања у најмање још толико дубљој прошлости друштава која су имала виши ниво морала од нас данас. Светосавско родољубље је процес раста личности и заједнице ка вишој моралности. Родољубљу је циљ виши квалитет људи. Описи и аналогије о томе су бројни. У претходном прилогу помињан психолошки приступ Вилијама Џејмса о три нивоа развоја личности: материјално-биолошки, друштвени и божански потиче из концепта морала описаног у Ведама: материја, душа, Бог; али и у грчком језику кроз три нивоа општења: ерос, филос и агапе; или савременом учењу о: телу, разуму, уму, Богу или ставу КДБ о подели људи на: анимализоване, аутоматизоване (зомби), демонизоване, очовечене и обожене. Све су то аналогије за опис истог процеса – раста у родољубљу.
Родољубље је у томе да се сваком човеку у најранијем детињству да „импринт“, како Руси називају утискивање вредности човечности до 10 година старости детета. Импринт или васпитање је начин стварања људског квалитета, под безструктурним утицајем државе и непосредним утицајем породице. Технологија достизања тако задатог резултата је могућа кроз ДОТУ – пуну функцију управљања. Најважнији део управљања претходи настајању организације као структуре. Прва етапа је анализа фактора средине по шест приоритета управљања државом. Друга фаза је одређивање циљева у односу на реалне факторе средине, а трећа је формирање стратегије постизања циљева. Тек тада се долази до формирања организационе структуре око стратегије. Стратегија је важнија од организације, јер може да води на страну човека, а може да води и на страну профита ... Једно је стратегија изградње, а друго разградње државе и народа.
Срж је да ако нема квалитетног човека, онда смо све испустили. Ако нема импринта људског квалитета до осме или 10. године старости детета, све смо изгубили. Потребна је општа управљачка писменост, али она зависи од квалитета човека, не од његовог знања већ квалитета – достојанства. Стратегија градње бољег друштва (бољих људи) мора да иде „одоздо ка горе“, зато што је светоназор субјективан и везан за појединца који се формира у најранијем детињству.
Није могуће градити Царство Божије на Земљи, без Бога, како је то чинио СССР или СФРЈ. Моћно здање државе се урушило без темеља, а темељ је у светоназору. Људи могу да се брину једни о другима само ако следе виши циљ – Бога. Зато и у Србији у устав треба унети признавање Бога. Други, и још важнији корак у измени устава, треба да буде признавање да човек има више предназначење, позвање, о ком смо писали у 58. прилогу серијала.
Сврха државе је помоћ човеку у достизању позвања. Не достиже се Србија Рај на Земљи, како Србију назива Херберт Вивијан, захваљујући новој кући, скупом оделу, мобилном телефону или аутомобилу већ развојем у човеку узвишених добрих квалитета. Сврха свих државних институција је побољшање не спољног већ унутрашњег света људи. То је та свевремена концепција управљања државом од времена Веда и Махабхарате до данас. У данашњој Србији је све наопако. Телесна ЛГБТ идеологија је понос, а ГМО је предмет лобирања из експозеа Александра Вучића 2016. године, док је родно сензитивни језик норма новинара РТС-а. То су примери антиродољубља, деградације која има третман највећег добра у медијима, а суштински је зло.
Управљачка писменост је потребна на нивоу министара и бирократа, новинара, учитеља у школама, лекара у болницама. Пример деградације је министарство здравља које се до 90-тих година прошлог века бавило превенцијом болести у 90 одсто својих активности. Студенти медицине се данас не уче превенцији, отклањању узрока болести, већ трошењу лекова који су профит за биг-фарму Запада. Пример је и мерење успеха привреде кроз БДП. Сви се хвале растом БДП-а и сматрају то главним позитивним показатељем унутар медијског „највећег добра“ које је уистину највеће зло. Зашто? Зато што би у економији одговорности, еволуционој – духовној економији, било добро да је БДП што мањи. Александар Усањин наводи пример да је 1979. године у руци држао радио јапанске производње који је имао гаранцију од 100 година. Постоји ли данас у малопродаји било који нови производ са 100 година гаранцијом рада без квара? Не постоји. Квалитет роба се намерно смањује како би се БДП показао већим, јер људи купују нове производе, зато што су им стари пропали. Усањин наводи и пример «Тојотиног» аутомобила из 1991. године, који је имао гаранцију на милион пређених километара. Тај аутомобил је после 30 година од куповине прешао 850 хиљада километара без поправки. Посебно занимљив је детаљ да тај «Тојотин» аутомобил може да ради и на бензин и на дизел без квара мотора. Данас «Тојота» прави аутомобиле са десет пута мањом гаранцијом, на 100 хиљада пређених километара. Кућни апарати какви су фрижидери, усисивачи, замрзивачи али и трактори, комбајни, пумпе, могу да се праве на технолошки тако високом нивоу да се никада не кваре. Тада не би било потребе за њиховом производњом. Закључак је да БДП и профит нису ни еколошки, а ни људски исправан параметар за оцену квалитета економије. Прави параметри треба да буду у сфери квалитета људи. Главни наш „производ“ треба да буду деца старости 10 година са највишим нивоом морала и достојанства, квалитетима који омогућавају даље управљачко описмењавање и постизање максимума личног потенцијала.
Киноцензор Дмитрија Рајевског је пример пројекта родољубиве стратегије „одоздо ка горе“ којом се мења светоназор у Русији ка очовечењу, ка вишим моралним и духовним вредностима:
Добродетељ о којој пише Аристотел пре 2.400 година је и у Махабхарати (која је двоструко старија) описана као родољубље владара. Добродетељ је побољшање живота људи унутар државе, кроз безбедност, благостање, организовано образовање и лечење. Где нема родољубља владара, већина људи је економски оријентисана на телесно и материјално, егоизам и похлепу Милтона Фридмана. Такви људи се описују као анимализовани, зомбирани и демонизовани. Ово су три нивоа телесног раста без поседовања савести: анимализовани – када се човек понаша по нагонима и инстинктима као тек рођено дете, када аутоматизован (зомбиран) имитира комшије или оца, мајку и најближе рођаке или када демонизовано, тражећи субјективност, формира свој став о свету тежећи супротном, да не буде као други. То је процес раста личности унутар западњачког материјализма који данас демонтира народ и државу Србију свођењем живота на материјално и телесно. Потрошачки менталитет запада је одбацио и очовеченост и обоженост. Нема више ни моба, а ни радних акција, јер смо се спустили на нижи ниво живљења у задњих 80 година, а посебно од 5. октобра 2000. до данас. Уместо побољшања живота, што је родољубље као процес раста од нижег ка вишем, од телесног и материјалног ка друштвености и обожењу, ми се данас крећемо наниже, деградирамо, ка „дубокој екологији“ која намеће материјално као важније од заједништва и Бога.
Циљ родољубља треба да буде остваривање максималног животног потенцијала сваког члана заједнице. То се не постиже кроз индивидуализам. То у православној цивилизацији постиже држава. Знања треба да се преносе са генерације на генерацију у облику, државом неговане, културе. Тек такво друштво напредује и не нестаје као Србија данас.
Пример су мрави за немање културе. Сва знања која се накупе током лета у мравињаку, бивају заборављена током зиме и мрави сваког пролећа изнова уче како да раде одређене заједничке активности. Мрави су пример цикличног губљења културе и свођења заједнице на биолошки ниво уз поновну изградњу и учење заједништву сваке сезоне. Када би освојили ниво памћења, ниво културе, мрави би могли да освоје планету и били би цивилизацијски конкурент људима.
Држава Србија је неопходна да кроз педагошки систем акумулира и преноси морална, духовна и традиционална знања са сврхом побољшања услова живота из нараштаја у нараштај. То се постиже кооперацијом (сарадњом) у колективу, а не западном конкуренцијом и индивидуализмом који нас воде у стање слично стању мрава након дуге зиме. Западни индивидуализам и фрагментисање друштва на интересне групе, атомизовање до нивоа изгубљених појединаца, нису никаква савремена слобода и ЕУ тековина већ деградација и дехуманизација, антицивилизацијски процес супротан родољубљу. Родољубље је учење очовечењу, учење култури која почиње са тражењем идеала Бога из чега настају српско чојство и јунаштво виђено очима војводе Марка Миљанова.
„Закон времена“ који у Концепцији друштвене безбедности (КДБ) подразумева спуштање знања са нивоа елите на ниво сваког појединца, је пример родољубља као процеса ка коме може да води сваки појединац или група људи. Откривање знања другим људима, јесте родољубље. И ту постоји императив поступности, потребе за временом и памћењем из покољења у покољење. Пример неуспешног родољубља су председник САД Двајт Ајзенхауер и Махатма Ганди у Индији. Њихови подухвати су били материјалистички са жељом да се одмах, на пречац, достигне напредак најнижих слојева друштва градњом кућа и станова за најсиромашније. Резултат је био сличан као са мравима. Бескућници у Америци, који су насељени у нове зграде са пространим савременим становима, нису умели да живе у тим становима већ су их палили, уништавали, крали, пљачкали, бавили се разбојништвом, итд. На крају је војска морала да их истера из насеља, а саме зграде сруши. И ту, поново, редундантно зарад учења, долазимо на поенту – држава је та која се мора бавити родољубљем као добродетељи, као процесом уздизања квалитета људи од најранијег узраста. То не може конкуренција, безобална слобода и индивидуализам. Уместо закона о заштити конкуренције и антимонополских комисија Србији је потребан закон о заштити кооперације, заштити заједништва. Држава мора кроз педагошку сувереност, да ствара очовечене и обожене људе, који неће регресирати на Западни ниво модела друштва као телесног, потрошачког.
Знање није последњи циљ родољубља из „закона времена КДБ“ већ је крајњи циљ квалитет личности, достојанство, а оно се постиже кроз вредности. Постоје два вида вредности – спољне и унутрашње. Постоје два облика задовољства: задовољства тела која се купују за новац и задовољства која осећамо душом, а која се не продају за новац. Људе уједињују у друштво она задовољства која су усмерена на душу, а разједињују она задовољства која су усмерена на тело. Сви који тренутно у Србији позивају на уједињавање, требало би ово да имају на уму. Нема уједињавања уколико сте за принцип „ко ћапи ћапи“, или „зграби и бежи“, који је створио 30 хиљада милионера у Србији током задње деценије. Људи оријентисани на тело формирају потрошачки однос према животу и претварају се у малигне ћелије друштва или паразите. На овај начин се снижава квалитет људи. Супротно, када су људи оријентисани на међуљудске односе, тада се повећава њихов квалитет и побољшава унутрашњи свет човека, стичу љубав за све људе као род. Та љубав је родољубље. Сви правци телесног, потрошачког грађења ума људи су усмерени на стварање услова за експлоатацију. Супротно, када је фокус на духовним односима и души, ствара се брига људи за људе, тада се уклања потрошачки однос према животу и са њим и класа експлоатисаних и класа експлоататора. То се постиже фокусом на усавршавање унутрашњег света људи и међуљудске односе.
„Сувишни људи“ – Антона П. Чехова или књига Јелене Галушко или представа Данила Шербеџије са истом темом су илустрације онога ка чему води изостанак родољубља. Западни материјализам каже да ако немаш новац ниси субјекат друштва. Родољубље је више од пуког патриотизма и не тиче се територије, већ је љубав за своје људе ма где на планети били. То је љубав за наш језик, ма где га чули и ма како се представљали они који га по свету говоре.
Срби имају ту посебност да су сељаци носиоци етногенезе народа, сељачка елита у смислу власника и одлучилаца. Јака је она земља у којој је „кадровска база“ идеологије општа, читав народ, а не елита у смислу интелигенције или аристократије.
За илустрацију родољубља у економији, потребна је дигресија о терминима. У српском језику је „разум“ термин који се користи за човеково сагледавање материјалног света, а „ум“ је термин који се користи за опис сагледавања метафизичких, неопипљивих вредности какве су: лепота, доброта, поштење, слобода, радост, љубав, нада, итд. У руском језику је замењено значење ова два термина. Ми нећемо користити ове термине на руски начин. Модел родољубља садржи раст од тела ка разуму, од ума ка обожењу. Између тела и разума се дешава материјалистичка економија, тачније хрематистика, а између ума и божанског се дешава економија у којој постоји одговорност.
Материјалистичка економија = хрематистика, је однос између анимализованих и зомбираних људи који не знају за родољубље, јер немају разум, на једној страни, и људи који располажу разумом, али не и савешћу, демонизованих, на другој страни. Материјалистичка економија Запада је експлоатисање на релацији „људи са телом“ и „људи са разумом“, код којих је све дозвољено.
Духовна економија, је брига о другим људима. То је однос људи који су достигли утврђеност у савести и достојанству. Духовна економија се развија код људи који су надвисили разум и дошли на ниво ума, поседовања виших метафизичких вредности. Економија се дешава на релацији ум – Бог. О овоме пише Свети Николај Српски у „Средњем путу“, Валентин Катасонов у „Православном разумевању економије“ и Владимир Зазнобин у „Иновационом моделу развоја“.
На људе са умом, са духовним квалитетом, није могуће применити спољно управљање – манипулацију. На људе са разумом, без духовног квалитета, који су окренути телесном и материјалном је могуће спољно управљање – какво Запад примењује над данашњом Србијом. Наша „зависност“ од истока и запада је доказ наше духовне и друштвене деградације у задњих пола века. Да бисмо као људи били имуни на спољно управљање неопходна су знања из опште психологије, психотерапије, па све до пракси неуролингвистичког програмирања. У просветном систему то мора да буде део основног образовања, а не само средњег или факултетског. Из школа КГБ у Русији је знање о неуролингвистичком програмирању изашло у јавност, а у Србији би тек требало да изађе испод окриља БИА. Деца, пре пунолетства треба да науче и постану имуна на неуролингвистичко програмирање, неодговорну манипулацију из ТВ реклама и политичког маркетинга. Неурлингвистичким програмирањем се за сат времена лечи 90 одсто фобија и алергија, али и неуролошки скривени почетак озбиљнијих физичких обољења. Није реч о науци већ егзактним психолошким праксама. Са таквим квалитетом нових генерација се не би могло десити актуелно раздвајање борбе за власт од политике. У Србији не постоји ни левица ни десница, јер већина људи о политичарима суди по емоционалној психолошкој категорији "свиђа ми се - не свиђа ми се". И то је све. Чиста емоција без трунке разума. Људи не функционишу на разуман начин, јер том квалитету нису научени још у основној школи. У данашњој Србији можеш се сто година бавити политиком, а да то нема никакве везе са борбом за власт и долажењем на власт. Зашто? Зато што је већина бирача подложна психолошким манипулацијама. Ми у Србији немамо политику, парламентарну демократију и изборе, већ сукоб страначких војника, новца, лажи, па све до сузавца и оружја на улицама. По питању избора и власти, Србија је у ратном стању 14-ту годину заредом, због непрекидне предизборне кампање, која је последица антиродољубља владајуће олигархије. На предстојећим изборима та непатриотска олигархија ће се склонити са власти.
У име Христа. Амин.