Дејан Комненовић, дипл. економиста

Трећи наставак, од укупно шест, посвећен је тржишном управљању СРБЗЕМ-пројектом.

У претходна два чланка на порталу «еСтварност», СРБЗЕМ подухват је описан кроз могућност акумулирања технолошког и људског породичног богатства. СРБЗЕМ као алтернативни економски модел значи поновно активирање свих научних института, задружног покрета, организовања на свим нивоима од месних заједница којима су неолиберали одузели текуће рачуне 2013. године, па до ГЕНЕКС-а у сврху извоза. Оснивањем пољопривредне бескаматне банке се све то може постићи.

У овом чланку је тема тржишно управљање СРБЗЕМ-ом, док ће у наредним чланцима тема бити финансирање СРБЗЕМ пројекта. Технологија, тржиште и финансије су увек три основна елемента сваког пословања. Технологијом управљања аграром се треба детаљније позабавити не само као овде, на нивоу публицистике. Код теме стабилности тржишта хране проблем су темељно незнање и неуправљање. Чланак је намењен стручној јавности и политичарима али ће се у њему снаћи и препознати обичан сељак. Сваког ратара интересује како је могуће, а могуће је, да зна откупну цену пшенице у време сетве и да може да планира приходе и расходе. Преко 20 хиљада је незапослених агронома који раде негде на нашим селима и сви знају о микроекономском моделу Николаса Калдора. Калдоров модел микроекономског управљања је у чланку тема јер га неолиберална власт – држава, не користи и поред дигитализације и технолошких предуслова.

Потреба за Пројектом Србија – амбијентом за настанак СРБЗЕМ-а

Пројекат Србија као шири оквир од СРБЗЕМ пројекта, треба да настане и буде спровођен по узору на Пројекат Русија, који је изнет у четири књиге настале између 2005. и 2010. године. По сугестијама Александра Дугина, имамо три опције : 1) стратегију капитулације и нестанка (која је данас доминантна у Србији), затим 2) стратегију супституције увоза у сврху што веће суверености и 3) стратегију потпуне независности која подразумева поређење са нама самима и без угледања на стране узоре. Разумнијим од актуелне стратегије пута у будућност, која значи капитулацију и нестанак Србије унутар ЕУ, чини се пут суверености у производњи хране и поређење са сопственом агроекономском историјом. Идеја РОСЗЕМ пројекта о независности аграра је узор који треба следити уколико нећемо нестанак у немачкој мултирасној ЕУ. То тражи политички заокрет, детаљан и самоуверен у виду алтернативног, самосвојног економског модела развоја. Потребне су планске одлуке. И сама политика је из угла економије једна од планских одлука, покушај да се осмисли и уреди, хармонизује будућност зарад бољег живота у благостању.

Владајући неолиберализам у Србији негира концепте и националне економије и државе благостања што је безумно. У претходна два чланка у еСтварности о СРБЗЕМ пројекту је наглашено одбацивање неолибералне политичке идеологије коју је засновао Милтон Фридман а која је плод менталне колонизације којој смо били подложни у последња два века. Став да држава не треба да се брине о сиромашнима и да не треба да се меша у сврху свог постојања је бесмисао пласиран као подвала дубоке државе САД кроз неолибералну идеологију. Време је да се и ми у Србији вратимо смислу као што то чини и 85% слободног света на планети – све цивилизације које као и Србија не припадају западном свету – мањини од 15% која чини насиље над већином становника планете.
Пројекат Русија билборд – извор слике : http://sloven.org.rs/srb/?p=6170

СРБЗЕМ пројекат је део могућег Пројекта Србија као алтернативног економског модела (фото: преузето са сајта http://roszemproekt.ru)

РОСЗЕМ пројекат из Руске Федерације је смислени узор за настанак СРБЗЕМ пројекта у Србији.
Савез комплексног пројектовања и управљања земљиштем сеоских територија (сеоских општина у српској варијанти) основали су институти за управљање земљиштем и предузећа већине конститутивних ентитета Руске Федерације 20. новембра 2008. године у Москви. До данас, Росземпроект (скраћени назив) обједињује преко 70 професионалних предузећа за пројектовање земљишта и истраживачких института који раде у свим пољопривредним регионима Руске Федерације.

Фото: преузето са сајта http://roszemproekt.ru)

Савез комплексног пројектовања и управљања земљиштем сеоских општина (Савез земљоустојитеља РОСЗЕМ-а односно сутра СРБЗЕМ-а) је по аналогији усмерен на непрофитни, стручни и политички део националног агро кластера. Савез земљоустројитеља се у организационом смислу може посматрати као скупштина посланика сеоских општина унутар СРБЗЕМ-а као земаљског односно националног агро кластера. До другог светског рата смо у Србији реч – земља и земаљски, користили уместо данашње речи национални или државни. Без тог стручног дела агро кластера није могуће управљање пољопривредом и данас као и пре 100 година. Шта је опште место у незнању политичара у Србији !? То је стално присутни пад робне производње у пољопривреди и ерозија ресурса као економска законитост.

Та законитост пољопривреду разликује од свих других области привреде. Зато је пољопривреди увек неопходна државна интервенција. Када се и поред државне интервенције пад наставља, неопходна је озбиљнија интервенција. Без државне интервенције пољопривреда се враћа у своје природно стање – натуралне производње за своје потребе. Али тада није могуће постојање градова јер нема хране као робног вишка робних пољопривредних произвођача. Једна од интервенција државе је формирање пољопривредне банке и око ње СРБЗЕМ задружног кластера. Рекло би се тако природно и логично али Србија нема : ни пољопривредну банку, ни бескаматно банкарство, ни предузетничко задругарство, као ни СРБЗЕМ као укупни алтернативни економски модел који све репро ланце аграра обухвата у једну целину. Разлог свему су незнање и лажно знање.

Идемо редом. Први статистички образложени радови о специфичним, стално присутним губицима у пољопривреди су настали 1920. година описујући неизбежност губитака у производњи свињског меса и житарица. Цена пшенице или кукуруза, сунцокрета или шећерне репе није иста у време сетве и у време жетве. За добијање стеоне јунице је потребно око три године а за воћњак око пет година. У тренутку када се сади плантажа ораха или лешника па до тренутка пуног рода и продаје производа потребна је огромна посвећеност због нестабилности на тржишту. Из тог угла су бројне државне мере преузете из ЕУ, које данас постоје у српском аграру, неадекватне. Једногодишњи аграрни буџети или сваке године мењане субвенције су неадекватне мере у надокнађивању сталних губитака у примарној пољопривредној производњи. Исти тај пољопривредник, човек који пружа посебну посвећеност и трпи непрестане губитке као уобичајену ствар у свом послу, мора да ужива привилегију и посвећеност државе какву немају друге делатности. Обућар или угоститељ не могу имати ову подршку јер нису изложени утицајима којима пољопривреда јесте. Ово је темељни увид у пољопривреду који нема огромна већина политичке елите у Србији.

Из тог немања политичке свести о стварности, српско село пропада. Пољопривреда као фабрика под отвореним небом је увек суочена са падом понуде (губицима због дугог временског помераја производње и продаје) и ерозијом ресурса. Увек постоје пропуштена производња, изгубљена добит, високи директни трошкови, непредвиђени ризици елементарних природних непогода, осцилације тражње због којих се произвођач / понуђач хране налази у стању губитка и у ризику сиромаштва. И то је дугорочно и увек присутно. Држава која жели да сачува од нестанка село и пољопривреду мора из тог разлога непрестано да надокнађује губитке и награђује пољопривредног произвођача у примарној производњи. Ја то називам, најмање деценију уназад, потребом за привилегованом пољопривредном производњом иза чега стоји темељни увид у проблем аграра који је описао мађарски економиста Николас Калдор пре једног века. Из незнања српски политичари одбацују реч привилегована из контекста пољопривреде али се то незнање мора променити. Незнање и занемаривање политичара уништава српско село.

Прича се о дигитализованом селу а појма нема зашто пољопривредна производња опада из године у годину. На жалост у Србији је сиромаштво дупло веће на селу у односу на град а статистичке економске студије које су рађене, показују да је ризик сиромаштва утолико већи уколико је примарни пољопривредни произвођач више специјализован – више робни произвођач. А без робних вишкова и робних произвођача нема смисла било какво удруживање у пољопривреди. Уколико нема робних произвођача нема смисла ни СРБЗЕМ на макро нивоу а ни задруге као микро јединице профитног дела СРБЗЕМ-а. У неколико степеника треба додатно објаснити тај проблем :
1) ниво дугорочних уговора као предлог неолиберала,
2) ниво стварања националног агро кластера са адресним управљањем.

Дугорочно уговарање као начин стабилизације тржишта хране

Како решити стално присутни проблем осцилација цена и нестабилности понуде и тражње због протока времена од тренутка улагања до тренутка бербе ? Како ублажити изосталу производњу или пропуштену добит или настале губитке – независно од државе ?

Извор: https://www.usprv.org.rs/izmenjen-poseban-kolektivni-ugovor/

Препорука неолиберала којом се решава проблем свих могућих осцилација из месеца у месец и из сезоне у сезону су дугорочни уговори између примарних произвођача и откупљивача односно малопродајних ланаца и индустрије. То међутим у пракси не функционише. Страни малопродајни ланци имају данас монопол на тржишту Србије са крајњим резултатом да се чак 87% ПДВ-а наплаћује на увезену робу а само 13% на робу са домаћим пореклом. Додатно на трансферним ценама страни малопродајни ланци могу да износе добит из наше земље. То монополско понашање странаца у малопродаји у потпуности треба одбацити као неприхватљиво стање.

Извор табеле је извештај са сајта GFI, којим је располагао и аутор чланка, али можемо означити и линк: https://www.in4s.net/dveri-gfi-potvrdio-da-je-iz-srbije-izneseno-40-830-milijardi-dolara/

У издању вашингтонског Global Financial Integrity из децембра 2015. године процењено је да је из Републике Србије у периоду од 2004-2013. године нелегалним путем из земље изнето укупно 40,830 милијарди долара. Годишње, просечно 4 милијарде евра, финансијског крволиптања. Након тога су српски политичари почели да поклањају странцима и знатно више почев од министра Жељка Сертића 2015. године кроз републички а затим и локалне буџете. Суперхик економија до максимума. Профити страних телекомуникационих компанија, фабрика дуванске и других индустрија, рудника, банака у страном власништву па и малопродајних ланаца би и данас могли да се прате али је укинут СДК и ЗОП који би известили о томе а вашингтонски Global Financial Integrity више не приказује податке за Србију.

Економска историја нам даје примере како се треба угледати на себе а што је описано у претходном чланку на еСтварности посвећеном СРБЗЕМ пројекту. СРБЗЕМ као национални кластер пољопривреде Србије може пресудно да утиче на конкурентност сеоске економије, њену управљивост, стварањем агро института који би се бавили праћењем свих промена кривих тражње и понуде за сваки од неколико десетина стратешких пољопривредних производа на микроекономском нивоу. Чланак – о пољопривредној банци, то директније приказује, у смислу рада портфолио менаџера и потребе за аналитичким одељењима код бескаматног банкарства.

Агро кластер као виши степеник у стабилизацији тржишта хране – алтернатива безнађу

Боље од дугорочних уговора којима се теоретски али не и у пракси успоставља предвидивост дешавања у репродуктивном ланцу је решење стварања агро кластера. Кластер је визуелно – грозд предузећа која су повезана и заједно раде у општем интересу опстанка, раста конкурентности и више зараде. Како то статистички може да изгледа у крајњем резултату ?

Микроекономски модел стабилизација тржишта прехрамбених производа се остварује када је стрмија крива понуде у односу на криву тражње као у на слици. Упрошћено речено – кад пољопривредници брже реагују од потрошача. Протоком времена из године у годину осцилације цена су све мање и мање као у графику десно када је понуда еластичнија од тражње. Али је то у аграру редак случај, краткотрајна аномалија као у време ковид пандемије. Може се рећи да у пракси неорганизованог аграра, овај случај не постоји. Тек са стварањем СРБЗЕМ-а као алтернативног економског модела ово је могуће, предвидивост је могућа.

Стабилизација цена у аграру – по моделу паукове мреже Николаса Калдора. Извор слике : https://ru.wikipedia.org/wiki/Паутинообразная_модель

Овде је реч о појединачном производу или групи производа у оквирима националног тржишта. Данас овакве моделе има ресурсе да прати само министарство пољопривреде али је упитно да ли оно то и чини. На првој години економског факутета се учи као испитни задатак у свескама извођење криве тренда из статистичких података. Министарство би за те послове требало да има софтвер. Да ли га има ? Нема управљивости и правилног одређења нивоа субвенција без статистичког увида у положај крива тражње и понуде на домаћем тржишту, без обзира да ли је реч о млеку, месу, сунцокрету или пшеници или малини и повртарским културама појединачно.

Шта је потребно за такав стабилизирајући ток осцилација равнотежне цене у пољопривреди ? Предвидивост и извесност. Али како ? Потребни су или оствариви дугорочни уговори између произвођача и откупљивача - прерађивачке индустрије или да "од њиве до трпезе" власништво читавог репродукционог ланца буде у рукама произвођача односно државе и на тај начин се управља понудом и тражњом – тежи њиховој извесности. Само на тај начин цена шећерне репе, сунцокрета или кукуруза може да буде позната у тренутку сетве. Овај други облик стабилизације је у стварности потпуно решење – агро кластер. То решење међутим избегавају да спроведу политичари који служе страним интересима а не интересима домаћег произвођача. Алтернативни модел организације пољопривредника није формиран јер то не жели државна прозападна власт у Србији чија је политика – политика капитулације и нестанка српског и свих народа наше земље по постојећем тренду смањења становништва за 1% годишње. Да не помињемо одлив новца и извештај GFI.

О управљивости националног агро кластера

Да би се направио заокрет и дао отпор капитулацији и уништењу села и пољопривреде потребан је теоријски и научни инструментаријум, одговори на питање како и шта радити са сваким појединачним примарним агро производом. "Теорема паучине" Николаса Калдора је објављена 1934. године описујући микроекономско кретање равнотежне цене у зависности од еластичности понуде и тражње на тржишту сировина. Овај модел описује зашто смо за 35 година изгубили око милион грла крупне стоке и количину произведеног меса смањили за 200 хиљада тона годишње. Од могућности да хранимо 80 милиона људи храном произведеном у Србији, односно могућности производње око 60 милијарди долара вредности хране годишње, дошли смо у ситуацију да увозимо месо и млеко или шећер и јестиво уље јер их немамо довољно ни за постојећих 6 милиона становника.

Пољопривредне капацитете користимо са само 10 одсто од укупног потенцијала или и мање. Изостанак стварања организација у производњи хране на иницијативу државе је дало такав резултат. Стварање националног агро кластера је алтернатива стању изумирања. На објективне факторе који дугорочно смањују пољопривредну производњу – држава не реагује.

Модел Николаса Калдора описује објективне факторе пада понуде у пољопривреди – смањење броја учесника у производњи, сталну изгубљену добит и увек присутну изгубљену производњу. Равнотежна цене на тржишту појединачног агро производа, у моменту сетве није иста као у моменту бербе и продаје а само кроз агро кластер би се могло на њу утицати. И више од тога, каква је цена кроз три године или пет, морала би да постоји извесност ако се жели управљивост и стратегија развоја. Структура утиче на стратегију и обратно. Србија нема ни једно ни друго. Амбијент унутар репродуктивног ланца мора бити под пресудним утицајем СРБЗЕМ-а као вишег друштвено одговорног организационог нивоа од несигурних и малобројних дугорочних уговора о откупу као нижем облику организовања ког и нема у пракси. Шта се дешава када нема ни СРБЗЕМ-а а ни дугорочних уговора о откупу ? Дешава се пад производње а као последица губитака насталих неповољним кретањем равнотежних цена. То је случај стрмије криве тражње од криве понуде без обзира да ли је то последица ценовне или доходовне лоше ситуације са тражњом.

Уобичајена ситуација дестабилизације тржишта хране у Србији уз раст цена и пад домаће производње – извор слике : https://ru.wikipedia.org/wiki/Паутинообразная_модель

Инфлација за потрошаче и губитак за пољопривреднике су исходи кретања равнотежне цене, њене дестабилизације због дивергентног замаха и све већих осцилација. Резултат је пад и понуде и тражње. Осам деценија примарна пољопривредна производња у Србији има такву дијагнозу стања. "Маказе цена" су једна од флоскула коју иделошки економисти користе за опис сталних губитака у пољопривреди. А за дугорочне губитке су испуњени сви услови. Први је слободна конкуренција на тржишту производње по неолибералној мантри : либерализуј, дерегулиши, приватизуј. Српски пољопривредници нису организовани у задруге и немају преговарачку снагу. То је први услов "теореме паукове мреже" уз непостојање било каквих дугорочних уговора о откупу. Други услов је брзо кварење производа и кратак период од момента производње до момента продаје. Трећи услов је останак произвођача у производњи и поред губитака и ерозије ресурса. Четврти услов је низак ниво профита односно велико учешће трошкова у коначној продајној цени који се морају покрити у сваком наредном циклусу производње. Економија обима и већи раст понуде при малом расту цена је услов стабилизационом кретању цена – али тога нема у агроекономији Србије. Крива понуде је нееластична – положена јер су количине скоро константне без обзира на цене.

Пољопривредник је немоћан да реагује и мења ниво понуде јер нема акумулацију новца која би му то омогућила. Статистикама о условима производње појединачних агро производа данас располаже министарство. Морало би да располаже да би управљало. Међутим извесно је да то не ради нико, па ни министарство. Пољопривредом у Србији једноставно не управља нико. Стратегија развоја 2014 -2024. је пример немања везе са стварношћу јер је планиран раст од 9,19% а остварен 0,45%, дакле 2о пута мање. Поновићу мисао да пољопривредом у Србији не управља нико. Ни сам примарни произвођач макар у оквирима свог газдинства. А он би морао да располаже каквим таквим информацијама а не да насумично и на срећу производи. Ту на сцену као решење ступа СРБЗЕМ – пружање информација пољопривреднику. Праћење и генерисање Калдорових статистичких модела кроз СРБЗЕМ и пољопривредне институте унутар СРБЗЕМ-а, дало би могућност да сами произвођачи добију релевантне прогнозе кретања тражње и понуде. Пример је Институт за стрна жита некада у Крагујевцу ... Да ли да производе више или мање одговор би требало да сугеришу микроекономски модели СРБЗЕМ института. У томе је управљивост. Стартегију победе за све кроз скупштину СРБЗЕМ-а, требало би да бирају сами представници произвођача. Слична идеја постоји у Русији кроз РОСЗЕМ пројекат чија организациона шема је на слици.

Сви стејкхолдери (интересне групе) би биле представљене у скупштини СРБЗЕМ-а. Извор: http://roszemproekt.ru

Треба ли описивати тренутно стање ствари организовања у пољопривреди Србије ? У такозваној транзицији сви репродуктивни ланци су покидани. И да постоји каква организација произвођача она је уобичајено хоризонталног типа, територијално ограничена и репродукционо изолована као локални кластер у концепцији стране економске мисли – неолиберала у Србији, која диктира идеју да кластери никако нису и не могу бити национални већ само локални. Реч је о менталној колонизацији. Локалне организације су потпуни промашај јер су неконкурентне унутар репродуктивног ланца једне делатности у оквирима целе земље. Услов за испуњење нестабилног "модела паучине" Николаса Калдора (са слике испод) је и ирационално понашање произвођача који мало или уопште не напуштају пољопривредну производњу што посебно утиче на нееластичност криве понуде – монополски статус откупљивача. Насупрот том неприлагодљивом стању са стрмином криве понуде – тражња је, потрошачи су, увек осетљивија на промене цена прехрамбених производа. То чак делује спасоносно онда када је као еластичнија крива тражње више положена од криве понуде, када је са малим падом цене могуће продати много већу количину хране. Осетљивија тражња од понуде може да води ка смиривању на тржишту - стабилизацији. Баш такав пад доходовне тражње, због егзогених фактора какав је пандемија 2020. године је овако илустрован.

Извор: https://vocable.ru/termin/pautinoobraznaja-model.html

Кад се породични буџети смање због рата у Украјини, нестаје дискрециони доходак и пада доходовна еластичност тражње и криве тражње постају ниже, ближе координатном почетку као на слици. Кад се ценовна еластичност тражње угрози конкуренцијом производа из иностранства и разним врстама ембарга или санкција, крива тражње опет постаје стрмија од криве понуде – што није добро. Унутар СРБЗЕМ пољопривредних института морају постојати задужени људи за праћење сваке од тих ситуација и достављање информација примарним произвођачима, а наравно и портфолио менаџерима пољопривредне банке о чему ће бити речи у шестом чланку.

Удружења пољопривредника не располажу са статистичким подацима и знањима за ова разматрања.

СРБЗЕМ и Пољопривредна банка Србије су неопходни да би генерисања тачних информација било. Временски заостатак понуде, од сетве до бербе и њена нееластичност у односу на већу еластичност тражње, чине да егзогеним фактором (ратом или пандемијом), неравнотежа на тржишту пољопривреде води ка дивергентном кретању равнотежне цене и све већој кризи из сезоне у сезону. Несташице јестивог уља или шећера или млека током 2022. године сведоче о томе. Нису нестале 2023. године и потрајаће. Без обзира да ли расту или падају осцилације цена су погубне објективне сметње које онемогућавају планирање производње на нивоу сваког појединачног пољопривредног газдинства. Интервенције државе су потребне зарад смањења тих осцилација. Страном интересу покорно министарство привреде као и министарство пољопривреде Републике Србије делује у оквирима неолибералних императива : приватизуј, либерализуј, дерегулиши. И то искључиво тако да се све распрода странцима а репродуктивни ланци покидају. Са 830 хиљада хектара државног пољопривредног земљишта ту количину су свели на 320 хиљада хектара. У 2022. години је увезено 93.782 хиљаде тона млека и млека у праху збирно што је 3.750 шлепера. И онда се питамо зашто је нестабилно сточарство у нашој земљи.

Шта је услов свих услова да би акумулације било у пољопривреди Србије?

То је организовање националног кластера пољопривредника кроз целокупне репродуктивне ланце унутар тог кластера. Професор доктор Слободан Морача је у својој докторској дисертацији 2010. године дао одличне таблице алгоритамског регулисања рада индустријских кластера и то је битан део сутра неопходног формирања СРБЗЕМ-а као потребног услова за било какво стварно и успешно стабилизаторско деловање на осцилације цена, понуде и тражње. Као и онај извештај GFI тако и ова докторска дисертација више није јавно доступна. Оперативно корисна за успостављање кластера је и методологија планирања из РОСЗЕМ пројекта успостављања националног агро кластера Русије.

Постоји замисао о формирању такозваних – сеоских територија Русије као аналога сеоских општина какве су у Србији постојале, а где би свака сеоска територија имала посланика – депутата у скупштини РОСЗЕМ-а илити сутра нашег СРБЗЕМ-а као аналога. Структура националног агро кластера је хибридна. То значи да постоји профитни део кластера у ком су произвођачи и прерађивачи уз постојање и другог дела кластера који је непрофитни, у ком су научно-истраживачки институти и државне институције. Скупштина представника сеоских општина – изгласава предлоге а научни институти праве стратегију развоја пољопривреде Србије. Министарство ту нема битан утицај до евентуалног одређивања "правила игре", рокова и слично. Министарство може да има место представника – посланика у скупштини агро кластера и то је његово право на глас. Министарство уистину тако постаје слуга народа како и треба да буде.

Однос према стратегији развоја пољопривреде Републике Србије

Израда стратегије развоја пољопривреде је измештена из министарства и на њу директно утичу примарни произвођачи кроз своју скупштину. Комплексно планирање института даје аутономију кластеру и ауторитет који данас недостаје и доводи до ирационалних понашања каква су протести пољопривредника. Са СРБЗЕМ-ом сваки протест пољопривредника би био ирационалан јер би значио да пољопривредници протестују против себе самих. Сам кластер СРБЗЕМ у ком су пољопривредници ти који располажу са плодовима свога рада као сувласници и производње и прераде и продајне мреже, чак и банака, има онај ауторитет и увид у тржишне реалности – па и познање микроекономских кретања какви су модели Николаса Калдора и других економиста. Статистичке податке би генерисали научни институти унутар СРБЗЕМ-а а не министарство. Оно што су били ПРИЗАД или Привилегована аграрна банка или ЦЕНТРОПРОМ или Ц маркет или ГЕНЕКС ... визија је да буде све заједно унутар СРБЗЕМ-а.

То је једини пут ка смислу. Бесмисао тренутно влада дезорганизованом Србијом. Једини начин да се реално стабилизује тржиште пољопривреде јесте да се престане са апелима без успеха, на прерађиваче и продајне ланце да склапају дугорочне уговоре са примарним произвођачима хране. Стварање СРБЗЕМ-а значи потискивање свих домаћих монопола или власништва странаца, из прехрамбене индустрије и малопродаје. Задружни СРБЗЕМ био био имун на егзогене конкурентске утицаје и нападе, чак и ембарго на нафту, санкције или ратове – а као бескаматно вођен и финансијски инкопатибилан са западним конвенционалним банкарством. Дакле ни преко западник банака не би било могуће дестабилизовати га. То је све у интересу пољопривредника. Препрека су прозападни политиканти.

Технолошка дигресија о расту прихода пољопривредника до ког би довео СРБЗЕМ

Треба имати на уму чињеницу да је шездесетих година прошлог века достигнут ниво технолошког развоја којим је омогућено да за један сат рада дневно буде створена разменска вредност потребна за плату за живот достојан човека сваког запосленог у САД. Податак потиче из руске Концепције друштвене безбедности из ког угла и пишем ове чланке. Данашњи технолошки ниво пољопривреде Србије је изнад оног од пре 60. година у САД. Та плата за живот достојан човека је 2017. године износила 98 хиљада динара у моменту када је минимална плата, као од стране државе Србије гарантована, износила 23 хиљаде динара. Захваљујући СРБЗЕМ-у треба очекивати да српски сељак за та четири пута повећа своје приходе и не буде са израженим ризиком од сиромаштва као данас. Данас, што сте већи робни произвођач то сте са већим ризиком сиромаштва. Робни произвођач унутар СРБЗЕМ-а, у ком је сувласник и прераде и продајног ланца, би имао извесност цена инпута и могућност планирања и сигурност откупа по сталним ценама.

Опозициони политичари захтевају тако нешто, али немају предлог како откуп и организацијом омогућити. Стабилизатор тржишних дешавања би био СРБЗЕМ и он је будућа неопходност. Таква пољопривреда би била примамљивија за запошљавање од државне управе као данас. Будућност Срба као народа је у развоју села а не у раду у државној управи.

Кад атрактивније буде бити пољопривредник него радити у државној администрацији за сигурну плату, тада ће бити и одрживе пољопривреде Србије и одрживе саме државе. Питање технологије је и реч "одржива" која неће бити злоупотребљена. Глобални предиктор западне дубоке државе умеће речи "едукација, апликација, Западни Балкан" и слично, газећи српску, домаћу методологију "донаторским" програмом EXSCHANGE из 2002. године којим је речено да је небитно и безвредно 150 година постојања економског факултета и економске мисли у Срба. Реч "одржива" је наметнута са запада и значи стремљење нултом расту индустрије и сваке делатности. То је опасна подвала. Без индустрије нема раста извоза као услова раста БДП-а и нема урбанизације градова.

Основна карактеристика живота је експанзија – раст. Тамо где нема експанзије долази рушилаштво. А ка рушилаштву клиза тренутно и Европа и Србија кроз нову блоковску поделу и симулацију трећег светског рата. Тренутно у Русији постоји генерисање стратегије деурбанизације великих градова и улагање у развој села. У Србији се за реч деурбанизација није чуло, а камоли да се ради на њој као стратегији државе којом потпуно треба да се замени апел - "остајања на селу". Не треба остајати на селу већ људи треба да беже из градова. И деурбанизације неће бити без индустријализације као услова раста извоза из ког се онда може финансирати стратегија становања у селима. О томе и финансијама СРБЗЕМ подухвата биће речи у наредна два чланка написана за „еСтварност“ из угла руске Концепције друштвене безбедности о два концепта новца.

(Наставиће се)