Драгомир Тодоровић Мистер (фото: из документације Слободана Марковића)

Мирослав Живановић

Звали су га Боби, Боби Морено, Мистер Боби, а најчешће Мистер. Овај надимак био је знак препознавања, по коме се прочуо у граду под Букуљом. Довољно је било да се Мистер појави на неком од њему омиљених места у граду: испред новог биоскопа, код Шарене капије, главној штрафти парка Букобичке бање или башти хотела „Шумадија“, па да се око њега сјати гомила доконог света, најчешће знатижељне млађарије, која је отворених очију и раширених уста упијала Мистерове приче и шаљиве опаске. Посебну пажњу је скретао својим изгледом и одевањем. Многи од њих нису знали, нити их је интересовало, ко је заправо Мистер.

Иза мистериозног надимка - Мистер крио се Драгомир Тодоровић. Рођен је 28. фебруара 1937. године. Био је јединац Живка Тодоровића, столара, и мајке Душанке, која је чистила зграду основне школе „Светолик Ранковић“.

Пресудан утицај Жике Стрипа

Жгољави и ниског раста Драгомир је растао и развијао се као и сва остала деца на Ђунису, где је становао са родитељима као подстанар. Његови другови из основне и осмогодишње школе кажу да је био миран и превише повучен у себе. После два разреда гимназије, почне да изостаје са часова и напусти школу. Причало се да се разболео и да је имао психолошких проблема. Мањкале су му и физичке способности, тако да није могао да прати наставу. Тада су његов свет представљали цртани стрипови, а почела је да га интересује и Америка.

Преокрет у његовом одрастању, уверени су блиски породици Тодоровић, десио се у пубертету. Драгомиров улазак у такозване магареће године, чудним стицајем околности, поклопио се са озбиљним погоршањем здравља чувеног аранђеловачког боема, коцкара и сликара Живојина Тодоровића, познатијег по псеудониму Жика Стрип, који је живео у Београду. Разбарушеног и темпераментног Жику до те мере је исцрпео неуредан коцкарско-ноћобдијски живот да је изгубио апетит и постао кожа и кост. Мајка Соја га врати из престонице и подвргне специфичном режиму неге и исхране. Да би га што пре опоравила од туберкулозе, оклагијом га је приморавала да једе. Забрањивала му је да устане из кревета. Био је то велики ударац за немиран Жикин дух, несвикао на било какву спутаност. У досадним и тешким данима кућне неге, Жику спасе забава са комшијом Драгомиром, који је долазио да му прави друштво.

Жика Стрип је из дана у дан пунио Драгомирову главу маштовитим причама о пороцима Париза, Шанзелизеа, Њујорка и Холивуда. Посебно поглавље заузимали су блудници, проститутке и велики уметници хомосексуалних склоности. Неискусни и простодушни комшија лагано је тонуо у клопку која ће му умногоме одредити животну судбину. Шармантни и лакореки принц порока, како су Жику Стрипа ословљавали његови најближи познаници и пријатељи, после извесног времена, оставио је виднога трага на Драгомирову чисту душу, погодну за обликовање.

Драгомир је почео халапљиво да гута, пре свега, холивудске - трећеразредне филмске сапунице. Одушевљавао се глумцима и острашћено о њима причао. Упорно је прелиставао разне часописе, илустроване ревије и фотографије на којима су се налазиле полу-разголићене холивудске лепотице и лепотани. Хвалио се и рекламно - пропагандним каталозима и публикацијама препуних америчких облакодера, препознатљивих архитектонских објеката и природних лепота „обећане земље“.

Почео је да мења и начин одевања. Пуста дугу косу и браду. Полако се уочавао његов нови визуелни имиџ. Временом је Драгомир усталио и своју одећу. Црни, ислужени сако, из чијег је малог џепа на левој страни вирила бела марамица и бела кошуља постали су незаобилазни модни детаљи. Око врата качио је црну лептир машну. Од првог 1. маја до 1. новембра носио је кратке црне панталоне! На ногама је имао полудубоке ципеле, на којима је редовно мењао блокеје код истог обућара.

Оваквом начину одевања најбоље је легло и инсистирање да је он Мистер, Мистер Боби, Боби Морено... Ко му је кумовао овом надимку не зна се поуздано, али је довољно завирити у књигу Жике Стрипа Ноћне птице (аутора под псеудонимом Жак Себастијан) па наслутити ко је био нови кум. 

Болесно заљубљен у Мерилин Монро

Наравно, овакав и оволико уважени мистер, морао је наћи, по холивудско-срцепарајућем сценарију жену свога живота. Мистер се до ушију заљуби у Норму Џин Мортенсон, познатију као Мерилин Монро, чувену америчку филмску глумицу, певачицу, модел и забављачицу, о чему је испредао невероватне приче по чаршији. При томе су његове очи сијале од среће. Редовни читаоци дневних новина, често су затицали Мистера уплаканог испред киоска за новине код биоскопа у центру Аранђеловца. Довољно је било да неки провокатор помене, покаже слику или текст у неким новинама посвећен Мерлин Монрло и њеним љубавним авантурама, па да Мистер пролије горке сузе „превареног љубавника“.

Више од две и по деценије Мистер је био у центру пажње док је шетао аранђеловачким улицама и парком Буковичке бање. Једном би са собом понео стари школски дневник пожутелих корица и окупљенима наглас читао имена ученика и наставника. Када је дошао до познатог имена једне ученице, толико се гласно смејао да је једва објаснио да је у питању његова некадашња учитељица! Другом приликом преплашеног и успаниченог Мистера једва је смирило друштванце испред Шарене капије. Док је окретао унезверено главу лево-десно, једва им је објаснио да га је препао црнац Џони, који је живео у Аранђеловцу. Оваква сцена се понављала кад год би му се Џони, по правилу, прикрао и препао га. Мистер би се одмах укочио, а затим унезверен и раширених очију бежао главом без обзира. После тога требало му је дуго да се смири, јер је остајао без даха. У страху се освртао да га не прати Џони. Мистер је имао и своје уходане навике. Редовно је куповао Вечерње новости. Када их прочита, испегла их и уредно спакује у раф где је скупљао своју документацију. Док је била жива, мајка Душанка купала га је као мало дете.

Касније пристигла младеж није имала много разумевања за његову различитост, па је све гласније исказивала нетрпељивост према њему. Вербална одбојност лагано прераста и у физичке насртаје и наношење повреда. Поготово је то учестало када се Мистер јавно декларисао као љубитељ „топле браће“. Практично Боби је већ шездесетих година био претеча ЛБГТ популације, што му се замерало као тешко кршење уврежених паланачких правила. Поготово им је боло очи што се Мистер увелико хвалио људима који су му уливали поверење да ужива у разним скарадностима са дечацима.  Да би се одбранио од агресиваца, који нису имали разумевања за његово сексуално опредељење, Боби је носио пуне руке дрвених мотки и металних шипки. Запустио се и попримио изглед уличне скитнице.

Многи су склони да поверују да су Мистера са аранђеловачких улица склонили тадашњи политичари, процењујући да се иза његове превелике привржености и јавног декларисања за Америку крије прозападна пропаганда. Други су били трезвенији и сматрали да је за Мистера безбедније као и за знатижељне дечаке склоне сексуалним авантурама, да се Боби смести у адекватну установу.

Четврт века у Малим Пчелицама

Када је Центар за социјални рад у Аранђеловцу проценио да је постао ризичан његов боравак у родном месту, стављају га под своје старатељство и после месец дана 1981. године смештају у Специјалну болницу Завода за одрасла лица  „Мале Пчелице“ код Крагујевца.

Мистер се никада није помирио са тиме да је смештен у ову установу мимо његове воље. Свој револт је исказивао ироничном опаском: „Смештен сам у „Малим Пчелицама“, али оне имају велике бодље!“ У три наврата је бежао из те установе и некако би се докопао и Аранђеловца. Надао се да ће му неко помоћи да се никада не врати у „Мале Пчелице“. После првог бекства, његов комшија је измолио утицајне Аранђеловчане да му дају још једну шансу. Изашли су му у сусрет. Остао је у Аранђеловцу око две године. Међутим, када се вратио старим „навикама“, враћен је у Завод.

Касније су га је у „Малим Пчелицама“ посетили аранђеловачки дописници ТВ Београд приликом снимања емисије о Заводу. Мистер их је молио да кажу некоме у Аранђеловцу да га извуку из Завода јер он „не припада овим људима“.  

Неколико година пред Мистерову смрт, исту молбу поновио је двојици Аранђеловчана који су се стицајем околности нашли близу Драгомировог места боравка. Упитан: „Шта је са Нормом Џин Мортенсон?“, Мистер им је хладно одговорио: „Та прича је завршена!“

Животна прича о Драгомиру Тодоровићу завршава се 10. фебруара 2005. године у Малим Пчелицама код Крагујевца, где је дочекао своје последње дане. Сахрањен је на аранђеловачком гробљу Рисовача.